West Balkan - Srbija

Ovo je prilika da pokažete solidarnost i pomognete da nastavimo s radom; lako je biti prijatelj kad je sve u redu, valja to pokazati kad je teško, u našem slučaju - najteže

Kada krenem da razmišljam šta se sve promenilo, nekako mi u mislima ispliva ono što je najviše ostalo isto. Ljudska priroda. Svi su u nekom konstantnom sukobu. Pandemija postoji. Pandemija ne postoji. Vakciniši se. Nemoj da se vakcinišeš. Stavi masku! Neću da nosim brnjicu! I tako u krug. Fascinira me ta životinjska potreba da se borimo za nešto i krvnički se držimo toga, u ovom slučaju stava, koji najčešće nema veze sa naukom, mozgom, a ni zdravim razumom

Dođite, sve pošasti sveta! Dođite, ja ću samo urliknuti: koji će biti uslovi za ulazak u Grčku jula meseca? Mada, ni Golubac nije loš. Iz perspektive instagram fotografija. Pa eto, nosim se sa ovom pandemijom, dostojanstveno i smerno

Svako kvazifilozofsko razmišljanje o karcinomu/ karcinomima počinje i završava tezom da je borba jedina način da se đubre pobedi; ne odustati, ne predati se, biti uveren da si jači od njih – mentalna je linija od koje se nikad ne ustupa. Još ako imam potrebu da radim, pišem i uređujem, sve mi to daje XXZ nadu da sve nije izgubljeno i da ima smisla ponašati se kao da je sve tobož normalno

Trenutno nemam u planu neko putovanje u inostranstvo, a neću ni po regionu, tj. zemljama u okruženju, tj. po bivšim republikama Jugoslavije, tj. zemljama bivše Jugoslavije, tj. po bivšoj Jugoslaviji...

Reditelj, scenarista, producent i glumac Miroslav Mika Aleksić, najpoznatiji kao učitelj glume, priveden je subotu nakon što ga je više devojaka, od kojih su neke maloletne, prijavilo za silovanje ili seksualno uznemiravanje. Sve su prošle torturu i zlostavljanje dok su bile članice njegove dramske grupe

Mogao bih, naravno, da otkrijem javnu tajnu: da je ova 2020. godina najgora u mom životu, prvenstveno zbog karcinoma koji su me dvaput podlo napali. Ali nije samo bolest strašna; pandemija, izolacija i finansijski udar na naš portal i mene lično – samo su deo svakodnevnih problema koji se množe do besmisla. Srećom, snagu i energiju našao sam u najdražim XXZ čitaocima i mojim prijateljima širom sveta; da nije bilo njihove podrške, njihovih poruka, njihovih donacija i njihovih dirljivih ispovesti i ohrrabrenja – sumnjam da bismo se sada dopisivali. Probao sam da odgovorim na mnoge poruke, ali nisam uspeo baš svakome da se javim; naporno i iscrpljujuće lečenje uzelo je svoj danak permanetnog umora koji je tek nedavno, nakon intervencije Gama noža, gotovo čudotvorno nestao. U znak zahvalnosti prema čitaocima i mojim prijateljima, najmanje što mogu da učinim na isteku ove perverzne godine jeste da objavim deo naše prepiske. Unapred se izvinjavam svima onima koji su me podržali, a da ih nisam pomenuo; oni znaju da ih nisam zaboravio. I da parafraziram druga Tita: čovek koji ima ovakve drugove i drugarice možda nije zdrav, ali je revolucionarno ponosan; da nešto što je uradio i što još uvek radi - dotiče tolike ljude. Hvala vam! 

Vukicu su uhapsili 14. aprila u tri sata ujutro i sproveli je u zloglasni zatvor Glavnjača kod još zloglasnijeg policijskog agenta Svetozara Vujkovića. Vujković je odmah počeo da je tuče i suočio je sa gomilom ilegalnog materijala, ali Vukica je uporno tvrdila da nikad to nije videla i da ništa ne zna. Vujkoviću se pridružio još jedan agent, Đorđe Kosmajac, pa su zajedno započeli torturu nad Vukicom koja je trajala 14 dana i 14 noći. Šamarali su je, tukli goveđom žilom po tabanima, vezivali je lancima, čupali joj kosu, jedan agent bi joj seo na leđa a drugi bi joj zapušio usta prljavom krpom. Suočavali su je sa uhapšenim mladićima s kojima je radila, ali ona je neprekidno tvrdila da ih ne poznaje

Braćo i sestre u Isusu XXZ Hristu, nema veće opasnosti po spas ljudske duše od posedovanja automobila i vozačke dozvole. Jer čim čovek ima mogućnost da putuje, on će to i iskoristiti, a sve čovekove nesreće, kao što je govorio mudri Paskal, potiču iz jednog izvora – što ne može da sedi mirno u svojoj sobi. Zašto bi čovek uopšte putovao bilo gde? Zašto bi menjao mesto boravka, kad je takva odiseja unapred osuđena na propast, jer će samo promeniti scenografiju, ali od sebe pobeći neće? Iluzija da je trava uvek zelenija u nekom drugom dvorištu je samo optička varka koju u naš pali um ubacuje zli Kušač, nastojeći da nas odvuče na put večne propasti. Jedino putovanje na koje je čovek pozvan jeste unutrašnje – ono koje vodi ka Bogu, po Jakovljevim lestvama

U članu 3 Zakona o bezbednosni u saobraćaju stoji: „Svaki učesnik u saobraćaju dužan je da se ponaša na način kojim neće ometati, ugroziti ili povrediti druge učesnike, kao i da preduzme sve potrebne mere radi izbegavanja ili otklanjanja opasnih situacija nastalih ponašanjem drugih učesnika u saobraćaju, ako sebe ili drugog time ne dovodi u opasnost“. Kao i sve napisano, i ovaj deo teksta je podložan različitim tumačenjima

I dok autobuse, vozove i avione budna sanjam, vožnja automobila često me dočeka u pravim snovima. Ili u noćnim morama, preciznije rečeno. Možda zbog viševekovnog ispiranja mozga od strane nebitnih ljudi o neophodnosti vožnje, često sanjam kako sa suvozačevog mesta moram da uskočim na prazno mesto vozača jer su kola iz stanja mirovanja spontano krenula u nepoznato. O mojim sposobnostima dovoljno govori podatak da bih uvek počela da vozim potpuno unezverena umesto da lepo povučem ručnu. Metaforički, to je divno i pohvalno za mene; denotativno – nisam ja za vožnju. Ni u snu

U ono doba, još balavac, mislio sam da ću svakako jednog dana “položiti za kola”, bio sam odličan iz poznavanja saobraćajnih propisa i to je bilo jedino što sam pokazao na predmetu Opštetehničko obrazovanje (nadam se da je, u međuvremenu, Ustavom zabranjeno petljanje sa ramovima i testericama). Učestvovao sam, da 'prostite, na takmičenju “Šta znaš o saobraćaju”, bez ozbiljnijih rezultata, ali, važnije, i bez blamova