West Balkan - Srbija

Ono što je izvesno jeste da već 12. oktobra primam novu, 12. hemioterapiju, znam već da u januaru idem na novi CT skener, a ovih dana krećem na magnetnu rezonancu glave zbog tromesečne kontrole glede uništenog karcinoma u glavi (šifra: Gama nož). Ukratko, mala bara, mnogo medicinskih krokodila

Srpska književnica Mirjana Stefanović preminula je danas u 82. godini života, saopšteno je iz Srpskog književnog društva. Rođena je u Nišu 1939. godine. Školovala se u Novom Sadu, Beogradu i Delhiju. Magistar je engleske književnosti. Od 1966. do 1967. radila je kao novinar saradnik na Trećem programu Radija Beograd, o od 1967. do kraja 1973. bila novinar redaktor u Dečijoj redakciji Radija. Od 1974. do sredine 1991. radila je u izdavačkoj kući Nolit kao urednica knjiga za djecu i omladinu. Osnovala i, deceniju i po, uređivala biblioteku Raspust u kojoj je objavljeno preko pedeset knjiga za mlade izabranih iz svjetske i domaće književnosti. Bila je glavna urednica edicije Prva knjiga Matice srpske (1974—1979) kao i član redakcije Letopisa Matice Srpske (1982—1983)

Ne može više da reaguje Partizanov jug, oslabljen je hapšenjem grupe iz bunkera ispod tribine. Konačno, neka i policija malo radi svoj posao - neka štiti duševni mir predsednika. A slogan Nož, žica Srebrenica nije kažnjiv. Nije ni deo kućnog vaspitanja pokazati pijetet prema bolu onih koji su izgubili svoje najbliže. U srebreničkom genocidu, što je u Srbiji - saučesnici, i pored svih presuda, neprijateljska sintagma

Za oficijelnu Srbiju heroj i patriota, iz Haga, gde je robijao, 2015. vraćen je avionom Vlade Srbije, uz pratnju ministara Nikole Selakovića i Bratislava Gašića. Itekako stručan za to da, u ime Srbije koja se ruga žrtvama i civilizaciji, i na zgražavanje Brisela i Vašingtona, održi kadetima Vojne akademije predavanje na temu "Heroizam i čovečnost srpskih vojnika u odbrani od NATO agresije i u izvođenju protivterorističke operacije na KiM 1998-1999. godine". A ko bi bolje govorio o čovečnosti nego osuđeni za zločine protiv nje

U mestu Godinske Bare kod Trnova počinjen je zločin, deo srebreničkog genocida, vučićevski rečeno, stravičan zločin. Ne baš onakav kakvim ga je projektovao kao poslanik, kada je sa skupštinske govornice, 20. jula 1995, izgovorio: “Pa, vi bombardujte, ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana, pa da vidimo sme li, međunarodna zajednica, ili bilo ko drugi, da udari na srpske položaje, može li se tako ponašati sa srpskim narodom!”

Zbog toga što me je majka Bosa u ranoj mladosti neobuzdano kljukala kuhanim proizvodima od kokoške, tamo negde početkom šezdesetih – organizam više nije mogao da ih podnese, smučili su mi se i kokoške i petlovi i jaja. Nedavno sam, intimno, proslavio mali jajčani jubilej: kuhano jaje nisam okusio 60 godina!

Udruženje Da se zna! je na svojoj Facebook stranici objavilo da je Parlament Republike Srbije izglasao usvajanje Zakona o rodnoj ravnopravnosti.

Miloš nije prezao da u svakom trenutku pokaže ko je vrhovni gospodar u Srbiji i da svakom stavi do znanja da svaki njegov činovnik na koncu zavisi samo od njegove milosti. Izmeštanjanjem kneza Milete iz Jagodine hteo je da spreči preterano jačanje uticaja i moći lokalnog starešine koji je na čelu Jagodinske nahije bio već 15 godina. Same optužbe protiv kneza Milete Miloša nisu mnogo interesovale, osim kao predstava i zanimacija u dokonom vremenu, jer ni njegovo ponašanje nije bilo mnogo bolje od onog za koje je jagodinski moćnik terećen

Mogao bih, naravno, da otkrijem javnu tajnu: da je osamnaest prohujalih meseci bilo najgore u mom životu, prvenstveno zbog karcinoma koji su me dvaput podlo napali. Ali nije samo bolest strašna; pandemija, izolacija i finansijski udar na naš portal i mene lično – samo su deo svakodnevnih problema koji se množe do besmisla. Srećom, snagu i energiju našao sam u najdražim XXZ čitaocima i mojim prijateljima širom sveta; da nije bilo njihove podrške, njihovih poruka, njihovih donacija i njihovih dirljivih ispovesti i ohrabrenja – sumnjam da bismo se sada dopisivali. U znak zahvalnosti prema čitaocima i mojim prijateljima, najmanje što mogu da učinim jeste da nastavim da objavljujem deo naše prepiske. Unapred se izvinjavam svima onima koji su me podržali, a da ih nisam pomenuo; oni znaju da ih nisam zaboravio. I da parafraziram druga Tita: čovek koji ima ovakve drugove i drugarice možda nije zdrav, ali je revolucionarno ponosan; da nešto što je uradio i što još uvek radi - dotiče tolike ljude. Hvala vam!

U jednom trenutku ništa nije radilo: crkla je mašina za pranje sudova, umro je bojler, zvonce je prestalo da zvoni, pukla je vodovna cev, stao laptop, imao poplavu u kuhinji i špajzu, a u međuvremenu nastavio sa hemioterapijom 2.0, boraveći dvaput na Onkologiji, gde sam razmišljao čime da častim sebe – konačno birajući erotski uzbudljiv roštiljski tiganj sa IKEA sajta...  

Logor iz kojeg su, kako kaže Marić, svi mogli da odu kada su hteli i u koji su smešteni da ih neko ne bi ubio, bio je mesto zverstava i patnji. U jednom od svedočenja koje je koristilo Tužilaštvo Tribunala, piše: "Zlostavljanje u logoru neprekidna je i opšta pojava, a počinje dolaskom zatočenika. Zaista, od trenutka kada stignu, zatvorenike se najčešće tuče ili u svakom slučaju maltretira, kao da im se želi odmah pokazati da ih se više neće smatrati ljudskim bićima..."

Kada su davnih devedesetih čuveni Boško i Stanko sa Pinka u još čuvenijoj emisiji „City“ govorili da je nešto must, a Snežana Dakić pitala sagovornike kako brinu o svom wellnessu, svi smo se zgražavali. Pa, zar nemamo mi u ovom prelepom jeziku svoje rođene reči kojima možemo da se služimo?!