West Balkan - Srbija

Vikali su na mene u kući, dok sam odmarala, glasovi sa ekrana televizora, više ne znam, da li već 14. III, ali u nedelju: 15. III, sigurno jesu. Vikali su žestoko, da žešće, mislila sam, ne može biti, jer virus odjednom više nije bio smešan

“Ko u ovoj zemlji zaboravi stanicu Štrpci i 27. februar 1993. odustao je od budućnosti”, piše na spomen-obeležju u Prijepolju. Samo se još porodice i malobrojni ljudi sa savešću sećaju otetih i ubijenih građana Srbije, putnika iz voza 671 koji neće stići na odredište. Savest je otputovala vozom i otplovila Drinom.Tuga je ostala

Sonja Savić nikog nije ubila, nije ratna zločinka, nije širila mržnju, nije bila ničiji poslušnik i potrčko, nije šurovala ni sa kim, nije radila ni za koga. Samo je radila svoj posao i davala sve od sebe, ostavljajući za sobom dela. I, doduše, dosta mudrih reči koje nama još uvek ne znače ništa. Naravno da kao takva nije dobila ulicu u Čačku, niti bilo gde

Dok su individualna iskustva ono što nas razlikuje, zajedničke tačke, koje bismo mogli da smestimo pod termin "srpska glupost", čine da se menjamo u smeru vulgarne mase koja odavno ne vidi zajednički cilj, već se fokusira na niz sitnih postignuća koja se svode na preživljavanje u duhu "šta će da se jede, šta će da se pije, koga da zajebem." Mesecima se, međutim, kolektivno gušimo u zagađenom vazduhu. Balkanski gradovi smenjuju se na top listi najzagađenijih, a jedino rešenje vidimo u - vetru

Svaki lekar, svaki profesor, svako ko mi se javi - daje jedno jedino uputstvo: „Nemoj da poklekneš“, „Nemoj da potoneš“, „ Nastavi da radiš koliko možeš“, „Drži se“, „Moraš da se boriš“. Ovaj je tekst deo te borbe. Trudiću se zajedno sa minijaturnom XXZ redakcijom da preživimo ove teške trenutke, a najvažnije je da nastavimo da radimo. Pomoć portalu i meni lično nam je neophodnija nego ikad ranije; biću iskren – ovakva vrsta bolesti zahteva mnogo novaca za ispitivanje i lečenje, te su donacije čitalaca jedan od načina da nekako prebrodimo ova teška vremena. Posebno apelujem na čitaoce da mi se jave; možda neko od vas zna nešto što ja ne znam, možda pomogne i neki savet ili makar poruka

Spoiler alert: Čitav proces trajao je mesec dana. MESEC DANA. Od 30. septembra do 30. oktobra. Pogađate, u tom periodu sam čula za još više slučajeva gde su prozore ugradili za jedan dan. Prozore. Kod mene je to trajalo mesec dana. Jedan prozor i jedna vrata (vrata su, srećom, ugradili za predviđenih nekoliko sati). Za prozor je ostalo mesec dana. Nekad se nešto zaboravi (komarnik). Nekad se nešto pogrešno ugradi (isti taj komarnik). Nekad se nešto pogrešno iseče (okapnica), pa vam zakažu ponovni susret za dve nedelje. Onda dođu s istom tom okapnicom malo manje loše isečenom, ali i dalje neodgovarajućom. I tako se u tom psihološkom ratu čeka da majstorima vidite leđa, zaboravite sve ružno i uživate u koeficijentu toplotne provodljivosti. Računa se na to da su vam se dovoljno poigrali sa živcima, da se nećete žaliti, već da ćete mahnuti rukom i reći: „Samo nek su otišli (kod nekog drugog)“. Ali i vaši živci računaju na terapeutsku moć pisanja. Pa, krenimo redom, po dnevničkim beleškama

Dok su individualna iskustva ono što nas razlikuje, zajedničke tačke, koje bismo mogli da smestimo pod termin "srpska glupost," čine da se menjamo u smeru vulgarne mase koja odavno ne vidi zajednički cilj, već se fokusira na niz sitnih postignuća koja se svode na preživljavanje u duhu "šta će da se jede, šta će da se pije, koga da zajebem." Frustracije koje svi žitelji i posetioci Beograda dele poslednjih nekoliko meseci (i godina) tiču se saobraćaja, a naročito javnog gradskog prevoza. Kako preživljavaju putujući na posao, šta vide, čuju i šta im se događa pišu XXZ putnici i sapatnici Milan Živanović i Sandra Dančetović

Treba reći da među čitaocima već ima onih koji redovno, svakog meseca uplaćuju dobrovoljnu pretplatu; ali, taj broj ni izbliza nije toliki da bi obezbedio bezbrižan rad redakcije. Zato je pismo Nenada Tomića možda dobar povod da još jednom pozovemo čitaoce da učestvuju u dobrovoljnoj mesečnoj pretplati – to je jedini način da sigurno i na duže vreme obezbedimo da naš XXZ portal funkcioniše i nastavi da radi

Počasni građanin Subotice postao je poeta nacionalne, kama-provenijencije Matija Bećković. Nije iz Subotice, ali ga je predložio Savez srpskih udruženja Severnobačkog okruga, obrazloživši predlog stavom da je reč o „stvaralaštvu visoke kulturne i umetničke vrednosti“. Većinski naprednjaci još su tvrdili da Bećković, fakat, nije iz Subotice, ali da je u njoj gostovao. Što je, naravno, tačno. Dvojica antifašista i antinacionalista u Subotici, za jednog nema mesta

Narodni heroj Milinko Kušić, posle svih Nemaca, četnika, ustaša, nije mogao da se nosi i sa Komisijom za spomenike i nazive trgova i ulica Skupštine grada Beograda, koja mu je 2006, u vreme vlasti Demokratske stranke, oduzela ulicu. S druge strane, Miodrag Petrović Čkalja, jedan od simbola Jugoslavije, u ime naroda koji ga je voleo i poštovao, posthumno je ponižen: oduzetu ulicu narodnog heroja dali su njemu, sve misleć’, valjda, kako je i to bolje nego kritika da “Čkalja nema ulicu”. A Miodrag Petrović zaslužio je mnogo više, makar posthumno poštovanje ili Trg u centru grada. A, ovako, oba su partizanska heroja poražena

Zovimo to crowfunding ili akcijom za pomoć XXZ magazinu, svejedno: svaka donacija, svaka dobrovoljna pertplata – biće dragocena u borbi za preživljavanje. Od oko 50.000 unique čitalaca mesečno, potrebno nam je stotinak spremnih da svojom uplatom spasu ono što radimo. Mnogi od čitalaca nikad nisu platili ni dinar, ni kunu, ni euro – mada redovno posećuju sajt. Da ne podsećam da je portal potpuno otvoren i da nemamo nikakvu zvaničnu pretplatu; da ne podsećam koliko vam velikih, često ogromnih tekstova plasiramo bez ikakve naknade. Ali, da vas podsetimo: tekstovi jesu besplatni, ali naš rad košta!

Proces Novaku Đukiću, generalu koji je strugnuo u Buenos Ajres 21. veka, beogradsku sigurnu kuću za zlikovce velikosrpske provinijencije, odlagaće se do besvesti, a reč je o, laički rečeno, šalterskom slučaju. Begunac od pravde treba samo da se pojavi pred sudijom i Sud treba, u skladu sa sporazumom dve države, da prizna presudu bosanskohercegovačkog Suda kojom je zlikovcu presuđeno da bude 20 godina iza rešetaka