West Balkan - Srbija

Braćo i sestre u Isusu XXZ Hristu, nema veće opasnosti po spas ljudske duše od posedovanja automobila i vozačke dozvole. Jer čim čovek ima mogućnost da putuje, on će to i iskoristiti, a sve čovekove nesreće, kao što je govorio mudri Paskal, potiču iz jednog izvora – što ne može da sedi mirno u svojoj sobi. Zašto bi čovek uopšte putovao bilo gde? Zašto bi menjao mesto boravka, kad je takva odiseja unapred osuđena na propast, jer će samo promeniti scenografiju, ali od sebe pobeći neće? Iluzija da je trava uvek zelenija u nekom drugom dvorištu je samo optička varka koju u naš pali um ubacuje zli Kušač, nastojeći da nas odvuče na put večne propasti. Jedino putovanje na koje je čovek pozvan jeste unutrašnje – ono koje vodi ka Bogu, po Jakovljevim lestvama

U članu 3 Zakona o bezbednosni u saobraćaju stoji: „Svaki učesnik u saobraćaju dužan je da se ponaša na način kojim neće ometati, ugroziti ili povrediti druge učesnike, kao i da preduzme sve potrebne mere radi izbegavanja ili otklanjanja opasnih situacija nastalih ponašanjem drugih učesnika u saobraćaju, ako sebe ili drugog time ne dovodi u opasnost“. Kao i sve napisano, i ovaj deo teksta je podložan različitim tumačenjima

I dok autobuse, vozove i avione budna sanjam, vožnja automobila često me dočeka u pravim snovima. Ili u noćnim morama, preciznije rečeno. Možda zbog viševekovnog ispiranja mozga od strane nebitnih ljudi o neophodnosti vožnje, često sanjam kako sa suvozačevog mesta moram da uskočim na prazno mesto vozača jer su kola iz stanja mirovanja spontano krenula u nepoznato. O mojim sposobnostima dovoljno govori podatak da bih uvek počela da vozim potpuno unezverena umesto da lepo povučem ručnu. Metaforički, to je divno i pohvalno za mene; denotativno – nisam ja za vožnju. Ni u snu

U ono doba, još balavac, mislio sam da ću svakako jednog dana “položiti za kola”, bio sam odličan iz poznavanja saobraćajnih propisa i to je bilo jedino što sam pokazao na predmetu Opštetehničko obrazovanje (nadam se da je, u međuvremenu, Ustavom zabranjeno petljanje sa ramovima i testericama). Učestvovao sam, da 'prostite, na takmičenju “Šta znaš o saobraćaju”, bez ozbiljnijih rezultata, ali, važnije, i bez blamova

Očigledno nesposoban da odlučujem o vlastitom prevozu, uvek zavisim od drugih; svejedno da li je to gradski prevoz, taksi ili neka retka prijateljska duša koja bi mi pomogla da se prebacim od tačke A do točke B, uvek se osećam kao stranac. Ne mogu da kažem “ovo su moja kola” kad nisu; ne smem jako da lupim vratima; ne mogu da izvoljevam da me baš odvedu tačno tamo gde treba – ili je haos od gužve ili gužva od haosa, ili nema parkinga ili ga tamo nikad nije bilo. Uglavnom ćutim. Jebiga, čovek bez dozvole i automobile nema prava da se meša u tuđe benzinske živote!

Ostala su bez odgovora nepostavljena pitanja: Ko još sumnja da su u Batajnici bila pokopana tela 744 civila (sedamdesetpetoro dece) - šta je potrebno da se otkloni sumnja, ako nekom nije dovoljan televizijski snimak predavanja kostiju albanskim vlastima na granici sa Kosovom. I kako će do ozbiljno oštećenih mozgova doći prezimena Beriša, Bogujevci, Durići, Jašari. Hoti, Čauši, o kojima govori Kamberi, odnosno toponimi njihovih hladnokrvnih likvidacija, Suva Reka, Podujevo, Prekaz. I dokle će Srbija prikrivati zločine svog državnog vrha, većinski podržanog, i brinuti o njihovoj interpretaciji kao o delu svetle tradicije. Koliko će dugo njeni stanovnici misliti da ih spasava prikrivanje vlastitog saučesništva

Nenadano i neočekivano otkriven mi je u glavi karcinom u tragovima, kaže professor Vladimir Kostić, dodajući da nije još ništa strašno, ali može da bude; moraćete hitno na Gama nož, da na dozvolimo da se proširi. Uvek sam se pitao kako se čovek oseća kad mu dijagnosticiraju najtežu bolest, ali kako sam već prošlog decembra rodio prvo karcinom dete, na drugo sam navikao kao ponosni roditelj; dva raka u jednom telu za manje od godinu dana, malo li je?

Pre 23 godine Dušanov otac, zaposlen u Gradskoj čistoći, kupio je televizor, da, kako je govorio, talentovani sin prati fudbal. Dušan je otišao po koka-kolu. Porodica Jovanović nije podnela Dušanovu smrt: nisu mogli da žive pored mesta zločina, i sele se u Mirijevo; majka iz četvrtog pokušaja uspeva da se ubije, otac, dijabetičar kome su bile amputirane obe noge, umro je od srčanog udara. Njihovo drugo dete, kći Kristina, nije upoznala brata

Predvodnik Srpske desnice dao je publicitet izložbi koja donosi pred beogradsku javnost niz dokumenata Vojske Republike Srpske o pripremama za napad na Tuzlu, zaštićenu zonu Ujedinjenih nacija. Borbene i obaveštajne izveštaje za artiljerijsko dejstvo izvedeno po naredbi osuđenog (Sud Bosne i Hercegovine) ratnog zločinca Novaka Đukića

Uopšte ne insistiram da moja vakcina bude besplatna, znam da mi je neophodna, pa pozivam jednu apoteku, drugu, treću... i svuda dobijam isti odgovor. Mogu da se upišem u spisak, zvaće me ako dobiju, ali dobavljač im je rekao da to neće biti pre kraja novembra već najverovatnije tek početkom decembra. Nemaju informaciju zbog čega tako kasno

Objavljivanje istine o smrti poslednjih posrednih žrtava Ratka Mladića značilo bi spremnost države da se suoči i sa istinom o agresiji države na susede, povezanosti kriminala i ratnih zločina, usponu ratnih zapovednika u mirnodpsko vreme, višegodišnje prikrivanje svih koji su u ratu, ali i posle njega, “samo izvršavali svoja naređenja

Pokušavajući da dokučim šta mi se sve desilo ove pomahnitale godine, posegao sam za ličnom statistikom; u proteklih osam meseci dao sam krv na analizu preko 40 puta; u dvanaest navrata uradio EKG; proveravao šećer gotovo svake nedelje, a dok sam ležao u bolnici tri puta dnevno (ukupno: 36 analiza); bio dvaput na skeneru, a 14. septembra idem treći, jubilarni put; preživeo dvostruku magnetnu rezonancu (MR), pregled „cervikalnog i torakalnog dela kičme“ i „pregled endokranijuma“ tj. glave; snimao vene i arterije u nogama, na Institutu za onkologiju i radiologiju proveo 23 dana u sobi sa 12 kreveta i 11 kolega