West Balkan - Srbija

Objavljivanje istine o smrti poslednjih posrednih žrtava Ratka Mladića značilo bi spremnost države da se suoči i sa istinom o agresiji države na susede, povezanosti kriminala i ratnih zločina, usponu ratnih zapovednika u mirnodpsko vreme, višegodišnje prikrivanje svih koji su u ratu, ali i posle njega, “samo izvršavali svoja naređenja

Pokušavajući da dokučim šta mi se sve desilo ove pomahnitale godine, posegao sam za ličnom statistikom; u proteklih osam meseci dao sam krv na analizu preko 40 puta; u dvanaest navrata uradio EKG; proveravao šećer gotovo svake nedelje, a dok sam ležao u bolnici tri puta dnevno (ukupno: 36 analiza); bio dvaput na skeneru, a 14. septembra idem treći, jubilarni put; preživeo dvostruku magnetnu rezonancu (MR), pregled „cervikalnog i torakalnog dela kičme“ i „pregled endokranijuma“ tj. glave; snimao vene i arterije u nogama, na Institutu za onkologiju i radiologiju proveo 23 dana u sobi sa 12 kreveta i 11 kolega

"Postoji jezik, mislim da se zove Meskalero, u kojem se glagoli nikad ne menjaju po vremenima. U tom jeziku ne postoji ni prošlo ni buduće vreme. Razmišljam... ako bismo naučili taj jezik, mogli bismo da živimo duže..." (Milan Oklopdžić, Californija Blues)

Žitelji Zagorske ulice u Zemunu će uskoro dobiti adresu u Ulici Blagoja Jovovića, po atentatoru na Antu Pavelića, a biće promenjena i imena ulica Porečke, Hvarske, Hrvatske na Paliluli, zatim Splitske, Podravske i Bjelovarske na Voždovcu i Šibeničke (Zvezdara). Promeniće se i nazivi Ljubljanske, Bledske, Bosanske i Mariborske na Zvezdari, Celjske ulice na Vračaru, Lopudske na Savskom vencu, Murske na Voždovcu, Zeničke na Paliluli

U okviru nove kampanje koja je počela ove nedelje, zaposleni u Meridianu uručiće pakete sa neophodnom medicinskom opremom, potrepštinama i osveženjem za bolnice, novouspostavljene kovid ambulante i zdravstvene centre koji se mesecima nalaze na prvoj liniji borbe protiv infekcije

Niko iz vlasti, da ne govorimo o građanima (zaokruživačima, žiteljima, stanovništvu) nikada nije video ni jednu 'artiju vezanu za izgradnju Hrama svetog Save, račun, fakturu, potvrdu banke, predračun bilo kakvih radova, nekmoli tender za izbor najboljeg, a najjeftinijeg izvođača radova, prodavca robe po najnižim cenama. Niko nije tražio, svi su se ugrađivali, lagali, krali nezamislive svote novca. Knjižili kao “pomoć Arhiepiskopiji beogradsko-karlovačkoj”. Kakva Jovanjica, kakva državna droga i šverc oružja, vračarska je nakaza najveća perionica novca u ovom delu Evrope

U programu u kojem je Kiš sveden na minimum, a Pekića nema, sasvim je u redu „izbaciti Desanku“. Sudite mi, ne tražim pomilovanje! No, sve i da naprave program po mom ukusu, najvažnije je kako se gradivu pristupa. Ako se makar jedno delo obradi tako da đake zaintrigira, angažuje, pokrene, oni će sami poželeti da čitaju i istražuju dalje. Ako im se pokaže kako da pristupe poeziji i protumače samo jednu pesmu kako treba, umesto da čitaju na hiljade pesama površno, razumeće i glupu vest iz novina. Naučiće kako da pronađu vesti i teme koje ih se zaista tiču, a ne da okupiraju mozak i statuse svakom medijskom kvazisenzacijom

Danas, u još uvek klasno raslojenom svetu, na jednom kraju planete razmatra se uvođenje šestočasovnog radnog vremena kao optimalnog perioda tokom kojeg se može efektivno raditi, dok se na drugom kraju izrabljuje najranjiviji i najmlađi deo stanovništva u nehumanim uslovima, tokom radnog vremena koje ne poznaje granice, a sve kako bi stanovništvo razvijenih zemalja nekako ispunilo ona dodatna dva sata slobodnog vremena. Negde između je prekarijat - srećan što ne šije majice u Bangladešu, a nedovoljno bogat da ih reklamira ili s gnušanjem odbija

Vikali su na mene u kući, dok sam odmarala, glasovi sa ekrana televizora, više ne znam, da li već 14. III, ali u nedelju: 15. III, sigurno jesu. Vikali su žestoko, da žešće, mislila sam, ne može biti, jer virus odjednom više nije bio smešan

“Ko u ovoj zemlji zaboravi stanicu Štrpci i 27. februar 1993. odustao je od budućnosti”, piše na spomen-obeležju u Prijepolju. Samo se još porodice i malobrojni ljudi sa savešću sećaju otetih i ubijenih građana Srbije, putnika iz voza 671 koji neće stići na odredište. Savest je otputovala vozom i otplovila Drinom.Tuga je ostala

Sonja Savić nikog nije ubila, nije ratna zločinka, nije širila mržnju, nije bila ničiji poslušnik i potrčko, nije šurovala ni sa kim, nije radila ni za koga. Samo je radila svoj posao i davala sve od sebe, ostavljajući za sobom dela. I, doduše, dosta mudrih reči koje nama još uvek ne znače ništa. Naravno da kao takva nije dobila ulicu u Čačku, niti bilo gde

Dok su individualna iskustva ono što nas razlikuje, zajedničke tačke, koje bismo mogli da smestimo pod termin "srpska glupost", čine da se menjamo u smeru vulgarne mase koja odavno ne vidi zajednički cilj, već se fokusira na niz sitnih postignuća koja se svode na preživljavanje u duhu "šta će da se jede, šta će da se pije, koga da zajebem." Mesecima se, međutim, kolektivno gušimo u zagađenom vazduhu. Balkanski gradovi smenjuju se na top listi najzagađenijih, a jedino rešenje vidimo u - vetru

Svaki lekar, svaki profesor, svako ko mi se javi - daje jedno jedino uputstvo: „Nemoj da poklekneš“, „Nemoj da potoneš“, „ Nastavi da radiš koliko možeš“, „Drži se“, „Moraš da se boriš“. Ovaj je tekst deo te borbe. Trudiću se zajedno sa minijaturnom XXZ redakcijom da preživimo ove teške trenutke, a najvažnije je da nastavimo da radimo. Pomoć portalu i meni lično nam je neophodnija nego ikad ranije; biću iskren – ovakva vrsta bolesti zahteva mnogo novaca za ispitivanje i lečenje, te su donacije čitalaca jedan od načina da nekako prebrodimo ova teška vremena. Posebno apelujem na čitaoce da mi se jave; možda neko od vas zna nešto što ja ne znam, možda pomogne i neki savet ili makar poruka

Spoiler alert: Čitav proces trajao je mesec dana. MESEC DANA. Od 30. septembra do 30. oktobra. Pogađate, u tom periodu sam čula za još više slučajeva gde su prozore ugradili za jedan dan. Prozore. Kod mene je to trajalo mesec dana. Jedan prozor i jedna vrata (vrata su, srećom, ugradili za predviđenih nekoliko sati). Za prozor je ostalo mesec dana. Nekad se nešto zaboravi (komarnik). Nekad se nešto pogrešno ugradi (isti taj komarnik). Nekad se nešto pogrešno iseče (okapnica), pa vam zakažu ponovni susret za dve nedelje. Onda dođu s istom tom okapnicom malo manje loše isečenom, ali i dalje neodgovarajućom. I tako se u tom psihološkom ratu čeka da majstorima vidite leđa, zaboravite sve ružno i uživate u koeficijentu toplotne provodljivosti. Računa se na to da su vam se dovoljno poigrali sa živcima, da se nećete žaliti, već da ćete mahnuti rukom i reći: „Samo nek su otišli (kod nekog drugog)“. Ali i vaši živci računaju na terapeutsku moć pisanja. Pa, krenimo redom, po dnevničkim beleškama

Dok su individualna iskustva ono što nas razlikuje, zajedničke tačke, koje bismo mogli da smestimo pod termin "srpska glupost," čine da se menjamo u smeru vulgarne mase koja odavno ne vidi zajednički cilj, već se fokusira na niz sitnih postignuća koja se svode na preživljavanje u duhu "šta će da se jede, šta će da se pije, koga da zajebem." Frustracije koje svi žitelji i posetioci Beograda dele poslednjih nekoliko meseci (i godina) tiču se saobraćaja, a naročito javnog gradskog prevoza. Kako preživljavaju putujući na posao, šta vide, čuju i šta im se događa pišu XXZ putnici i sapatnici Milan Živanović i Sandra Dančetović