Kauboji će osvojiti svet

Odrastali su na malim, siromašnim rančevima, ali na različitim stranama države, Džek Tvist u mestu Lightning Flat, nedaleko od granice sa Montanom, Enis del Mar u gradiću Sage, na samoj liniji sa Jutom, dečaci sa sela, bez izgleda za bolju budućnost, navikli na težak rad i nemaštinu, obojica grubi u govoru i u ponašanju. Enis je ostao sa bratom i sestrom, pošto su roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći, ostavljajući iza sebe dvadesetčetiri dolara u kešu i dve hipoteke na ranč, pa je još kao četrnaestogodišnjak dobio vozačku dozvolu kako bi mogao da putuje od ranča do škole u susednom gradiću. Kamionet koji je vozio bio je star, bez grejanja, sa jednim brisačem i lošim gumama, a kad bi se pokvario nikada nije blio dovoljno novca da se popravi. Hteo je da nastavi školovanje, da upozna drugačiji svet, ali kad je ostao bez vozila nije imao izbora nego da se prihvati posla na ranču.

Te godine, 1963, kad je sreo Džeka, bio je veren za Almu Birs. Obojica su nameravali da uštede nešto novca; u Enisovom slučaju to je značilo dve novčanice od po pet dolara. Tog proleća su bili dovoljno očajni da private bilo koji posao, pa su se, još uvek ne znajući jedan za drugog, obojica prijavili za isti posao pastira i čuvara kampa u planinama. Čekalo ih je nekoliko meseci na planini Brokeback. Džeku je to bilo drugo leto na ovom poslu, Enisu prvo. Ni jedan od njih još nije imao dvadeset godina.

Rukovali su se u skučenoj prikolici, jadnom izgovoru za kancelariju, koja je smrdela na duvanski dim i plesnivu dokumentaciju. Svetlost koja je ulazila kroz prozor formirala je trougao od belog svetla koji je u sledećem trenutku presekla senka koju je pravila nadzornikova ruka: Džo Agvire je stao između njih da bi im objasnio šta ih očekuje u planinama.

“Šumarska kontrola je jasno odredila mesta za kampove u planinama. Tako da kamp može da bude miljama udaljen od meste gde se napasaju ovce. Do sada niko nije ostajao pored stada noću, pa su ovce bile prepuštene zverima. Ja hoću da jedan od vas brine o kampu, a drugi da ostane pored ovaca. Može da večera i doručkuje dole, ali mora da spava pored stada: bez vatre ili bilo kakvih druhih očiglednih znakova da je tu. Svakog jutra mora da sakrije šator u slučaju da šumska patrola njuška okolo. Može, i mora, da povede pse sa sobom, ali ne sme da se odvaja od ovaca: prošle godine smo izgubili skoro dvadesetpet posto stada. Ne želim da se to ponovo dogodi. Ti – okrenuo se ka Enisu – ti ostaješ u kampu, i svakog petka u podne ćeš silaziti do mosta da preuzmeš hranu i predaš spisak namirnica za sledeću nedelju. Dohvatio je ručni sat sa police i bacio ga ka Enisu, kao da ovaj nije vredan ni jednog pokreta više. Budite spremni, ujutru će vas neko odvesti do kampa.”

Pronašli su neki jeftini bar i pili celo popodne, dok je Džek pričao o prošlogodišnjoj oluji koja je ubila četrdesetdve ovce, i o tome kako su se raspadale uz nepodnošljiv smrad, i na kraju o tome koliko će im biti potrebno viskija u tim planinama. Džek je na prvi pogled izgledao iskreno, kovrdžave kose i jakih bedara, osmeh mu je otkrivao krupne zube. Obožavao je rodeo, a na kaišu je ima kopču koju obično nose jahači bikova,a čizme su mu bile pune rupa, i očajnički je želeo da ode negde, bilo gde iz gradića u kojem je odrastao.

Enis, zakrivljenog nosa i oštrih crta lica, bio je pomalo neugledan, sa malim torzom na dugačkim nogama, ali mišićavog tela, kao stvorenog za jahanje i tuču. Refleksi su mu bili neobično brzi, a dalekovidost ga je sprečavala da čita bilo šta osim prodajnih kataloga.

Kamioni sa ovcama i prikolice sa konjima sačekale su ih ujutru, a jedan od krivonogih radnika pokazao je Enisu kako da natovari mule. “Nemoj nikad da naručuješ supu. Konzerve su baš teške za pakovanje.” Spakovali sui m i tri šteneta, a Džek je jedno stavio pod kaput, toliko je voleo male pse. Enis je uzjahao velikog pastuva, a Džek plašljivu kobilu. Enis i Džek, psi, konji i mule, hiljadu ovaca sa jaganjcima uplovilo je u prikolicu kao mutna planinska voda uzburkana vetrom.

Obojica su spavali u kampu te prve noći. Džek se već žalio na pravilo o spavanju pored ovaca, bez vatre i društva. Ujutru je u tišini osedlao kobilu. Staklasto-narandžasto svitanje činilo je da planinski vrhovi menjaju boju sve dok se nisu stopili sa dimom od vatre na kojoj je Enis pripremao doručak.

Tokom dana Enis je gledao u daljinu, da bi ponekad ugledao Džeka, tačku koja se kretala preko visoravni. Džek, u svom mračnom kampu, noću bi Enisa video kao vatru, crvenu varnicu na velikoj planinskoj crnini.

Džek se jednog dana spustio sa planine prilično kasno, popio dve boce ohlađenog piva, pojeo dve činije gulaša, konzervu kompota od kajsija, smotao cigaretu i gledao zalazak sunca.

“Svakog dana izgubim po četiri sata u putu”, rekao je mrzovoljno, “dođem na doručak, pa se vratim kod ovaca, uveče ih okupim, pa siđem na večeru, pa se opet vratim, a pola noći mi prođe u jurnjavi sa kojotima. Mislim da imam svako pravo da jednu noć provedem ovde. Nadzornik ne može da me ovako maltretira.”

“Hoćeš da se menjamo?” pitao je Enis. “Ne bi mi smetalo da spavam tamo.”

“Ne radi se o tome. Trebalo bi da smo obojica u ovom kampu. I taj šator tamo smrdi na mokraću ili nešto gore.”

“Ne bi smetalo da budem tamo.”

“Moraćeš da ustaješ nekoliko puta tokom noći zbog kojota. Voleo bih da se menjamo, ali da te upozorim da ne znam ništa da skuvam. Samo dobro baratam otvaračem za konzerve.”

“Nisi ništa gori od mene. Važi, nemam ništa protiv.”

Sedeli su još malo pored vatre, a onda je Enis odjahao ka ovcama, noseći ostatke hrane i nešto kafe, da ne bi morao da se vraća do večere.

“Upucao sam kojota pred samo svitanje,” ispričao je Džeku sledećeg dana, dok se umivao toplom vodom. “Ogroman kučkin sin, kladim se da je pojeo nekoliko jaganjaca. Izgledao je kao da može da pojede celu kamilu. Da ti ostavim malo topple vode? Ima je dovoljno.”

“Ne moraš, iskoristi je slobodno.”

“Dobro, opraću sve što mogu,” rekao je dok je svlačio čizme i pantalone (nije nosio ni donji veš ni čarape, primetio je Džek).

Večerali su pored vatre, svaki po konzervu pasulja, pečene krompire, i po četvrtinu boce viskija. Naslonjeni na panj naizmenično su potezali iz flaše dok su se tabani i kopče na pantalonama užarili od blizine vatre, a nebo boje lavande polako je gubilo boju polivajući ih ohlađenim vazduhom. Ustajali su samo da pišaju u zlatnim lukovima, a u međuvremenu su dodavali drva na vatru kako bi razgovor duže potrajao. Pričali su o konjima i rodeu, povredama, psima koje su ranije imali, o vojsci, Džekovom ranču, gde su mu još bili otac i majka boravili, o Enisovoj porodici. Svaki je poštovao mišljenje onog drugog, srećan što ima društvo u toj pustini. Dok je jahao nazad, Enis je razmišljao kako se nikad pre nije ovako dobro proveo, i činilo mu se da može da dohvati mesec.

Leto se nastavilo i premestili su ovce na novi pašnjak, i promenili kamp; razdaljina između kampa i stada je sada bila veća, pa je noćno jahanje duže trajalo. Enis je jahao polako, spavao otvorenih očiju, ali su sati bivali sve duži i duži.

“Sad je kasno da se vraćam gore,” rekao je Enis jedne večeri, ozbiljno pijan, a po mesecu se moglo videti da je već prošlo dva sata posle ponoći. Hladan vetar je duvao preko ravnice, čineći da se plamen u ognjištu spusti sve do zemlje. “Daj mi rezervno ćebe, sklupčaću se pored vatre, a odjahaću gore sa prvim svetlom.”

“Smrznućeš se kad se vatra ugasi. Bolje dođi u šator.”

“Sumnjam da ću bilo šta da osetim.” Ali je Džeka ubrzo probudilo Enisovo cvokotanje pored ugašene vatre.

“Isuse Hriste, prestani da drhtiš i dođi ovamo. Dušek je dovoljno veliki,” doviknuo mu je Džek. Dušek je bio dovoljno veliki, dovoljno topao, što je uskoro bitno produbilo intimnost koja se između njih već bila začela. Enis nije ni pomišljao na ono što će se dogoditi, kad mu je Džek uzeo ruku i stavio je na svoje međunožje. Trgao se kao da ga je vatra opekla. Na trenutak je klečao zbunjen, a onda je otkopčao kaiš, spustio pantalone, gurnuo Džeka na sve četiri, i uz pomoć malo pljuvačke ušao u njega. Iako nikad pre nije uradio ništa slično, priručnik mu nije bio potreban. Pokretali su se u tišini, uz samo par oštrih uzdaha, a onda se srušili na dušek i zaspali.

Enis se probudio u zoru, pantalona spuštenih do čalanaka, i sa užasnom glavoboljom. Iako ništa nisu rekli, obojica su znali kako će ostatak leta da izgleda, proklete bile ovce.

Tako je i bilo. Nikada nisu razgovarali o seksu, samo su puštali da se dogodi, u početku obično noću u šatoru,a onda i preko dana, dok ih je pržilo sunce, uveče pored vatre, brzo, grubo, smejući se i uzdišući, ali ne izgovarajući ni jednu jedinu reč, sem kad je Enis jednom rekao: “Ja nisam peder.” Na šta je Džek skočio: “Ni ja. To se nikoga ne tiče sem nas.” Postojala su samo njih dvojica u planini, iznad običnih stvari, udaljeni od svakodnevnog života iIi večernjeg laveža pasa. Verovali su da  su nevidljivi, a nisu znali da ih je nadzornik posmatrao kroz dvogled jednog dana, pa je sačekao dok su se obukli, i dok je Enis odjaho nazad do stada, kako bi Džeku preneo poruku da mu je ujak bolestan, i da verovatno neće da se izvuče. Ali je ipak ozdravio, a kad je nadzornik došao da donese tu vest, samo je hladno piljio u Džeka, nije se čak potrudio ni da siđe sa konja.

U avgustu je Enis celu jednu noć proveo sa Džekom u šatoru, a jaka oluja je oterala ovce na zapad, gde su se pomešale sa drugim stadom. Enis i jedan čileanski pastir su ih razdvajali pet dana, a zadatak je bio skoro nemoguć, jer je kiša sprala brojeve sa ovaca. Čak i kad su brojevi bili u redu, Enis je znao da je sve pomešano. Činilo mu se da je sve na svetu pomešano.

Prvi sneg je došao rano - još je bio avgust – ali se brzo otopio. Sledećeg dana im je nadzornik javio da siđu dole, približavala se velika oluja sa Pacifika. Spakovali su se i sišli sa planine dok im se kamenje kotrljalo pod nogama, a oblaci sa zapada donosili oštar miris snega koji se utiskivao u njih. Planina je ključala od neke demonske energije, obasjana izlomljenim svetlom koje ih je lizalo kroz pukotine na oblacima. Dok su silazili, Enis je osećao kao da usporeno, ali neizbežno pada u provaliju.

Nadzornik ih je isplatio, ne izgovarajući ni reč. Nije bio zadovoljan poslom koji su obavili, a ni brojem ovaca koje su se sa njima vratile.

“Radićeš i sledećeg leta?” pitao je Džek kada su već izašli na ulicu. Duvao je hladan  i jak vetar.

“Možda ne,” vetar je podigao prašinu koja se zalepila za vidno polje, “kao što sam ti rekao, Alma i ja se venčavamo u decembru. Ti?” Sklonio je pogled sa Džekove vilice, modre od udarca koji mu je zadao poslednjeg dana.

“Ako ne nađem ništa bolje. Razmišljao sam da se vratim kod roditelja na ranč, da im pomognem preko zime, a onda ću možda u Teksas na proleće.”

“Dobro, vidimo se..valjda.” Vetar je nosio kesu niz ulicu, sve dok se nije zakačila za kamion koji je bio parkiran nedaleko.

“Da,” rekao je Džek, i rukovali su se, potapšali jedan drugog po ramenu; a onda se između njih stvorila praznina od četrdesetak stopa, i nisu mogli ništa drugo nego da krenu u suprotnim smerovima. Celu jednu milju se Enis osećao kao da mu neko kida utrobu. Stao je pored puta i pokušao da povraća, ali ništa nije izašlo. Nikada se nije gore osećao, i bilo je potrebno mnogo vremena da to osećanje nestane.

U decembru se Enis oženio Almom Birs, a do kraja januara je već bila trudna. Prihvatao je razne poslove po okolnim imanjima. U septembru su dobili ćerku, a soba je mirisala na ustajalu krv, mleko i prljave pelene, čulo se samo cviljenje, sisanje i stenjanje u snu: mirisi i zvukovi koji garantuju plodnost i produžetak života.

Posle su se preselili u mali stan iznad perionice veša, u gradiću Riverton. Dobili su još jednu devojčicu, i Alma je želela da ostanu u gradu, blizu klinike, pošto je bila bolešljiva.

“Enise, molim te, ne mogu više da živim na usmljenim rančevima,” rekla mu je dok mu je sedela u krilu, grleći ga svojim tananim rukama. “Hajde da nađemo stan ovde u gradu.”

“U redu,” rekao je Enis dodirujući je ispod bluze, pa po kolenu,a onda severnije, odjednom ju je naglo okrenuo, i brzo obavio ono što nije volela. Ostali su u malom stanu, jer su iz njega mogli da pobegnu u bilo kom trenutku, ako bude nekih problema.

Posle četiri godine od onog leta u planini, sa poštom je stigla i razglednica od Džeka Tvista, prvi znak života od kad su se rastali.

Prijatelju, ovo pismo stiže mnogo kasnije nego što sam želeo. Nadam se da ćeš ga dobiti. Čuo sam da si u Rivertonu. Dolazim tamo ovog meseca, pa sam mislio da te častim pivom. Odgovori mi ako možeš, da znam da si još uvek tamo.

Enis mu je odgovorio, pismom koje je poslao na adresu u Teksasu: “Možeš da se kladiš da sam tu.”

Dan je, u početku, bio vreo i vedar, ali su se popodne dokotrljali oblaci, gušeći sve nepodnošljivom sparinom. Enis je obukao najbolju košulju, na široke, crne pruge, pa pošto nije znao u koje će vreme Džek da stigne, uzeo je slobodan dan. Hodao je levo-desno po sobi, svaki čas pogledajući na ulicu bledu od prašine. Alma je predložila da večeraju u restoranu, pošto je previše vruće da bi kuvala, i da pozovu bebisiterku, ali je Enis odgovorio da će verovatno odvesti Džeka negde da se napiju. Džek nije bio tip za restorane i fine večere, rekao joj je dok je razmišljao o prljavim kašikama koje vire iz praznih konzervi pasulja gore u planini.

Kasno popodne, dok je grmelo, dobro poznati zeleni kamionet se zaustavio, i Enis je mogao da vidi Džeka kako izlazi. Obuzela ga je drhtavica, ali je brzo izašao na stepenište, zatvarajući vrata za sobom. Džek je preskakao stepenike penjući se ka njemu. Snažno su se zagrlili, skoro gušeći jedan drugog, ponavljajući: kučkin sine, kučkin sine; onda, sa lakoćom kojom ključ ulazi u pravu bravu, su spojili usne, i poljubili se snažno, uranjajući zube jedan u drugog do krvi. Džekov šešir je pao na pod u trenutku kad je Alma otvorila vrata, pogledala u njih i odmah ih zatvorila, a oni su se i dalje utiskivali jedan u drugog, stezali, sve dok se nisu razdvojili kako bi došli do vazduha, a Enis je samo rekao ono što jedino ume, što govori i konjima i svojim ćerkama: “Dušo mala.”

Vrata su se opet otvorila i Alma je stajala na vrhu stepeništa.

Šta je mogao da joj kaže? “Alma, ovo je Džek Tvist. Džek, moja supruga, Alma.”  Grudi su mu se ubrzano pomerale. Mogao je da oseti Džekov miris – dobro poznatu aromu cigareta, mošusnog znoja i neke slatkoće, poput sveže trave, a sve to upakovano u hladnoću visokih planina. “Alma,” rekao je, “Džek i ja se nismo videli četiri godine.” Kao da je to bio razlog. I bilo mu je drago što je svetlo bilo prigušeno, pa nije mogao da vidi njen pogled.

“Jasno,” odgovorila je Alma prigušenim glasom. Videla je ono što je videla. U sobi iza nje bela svetlost je zapalila prozore i beba je zaplakala.

“Imaš dete?” pitao je Džek, dok je drhtavom rukom dodirnuo Enisovu, a elektricitet je zapucketao između dve kože.

“Dve devojčice,” odgovorio je Enis, “Almu junior i Fransin. Obožavam ih.” Alma se na to trgla.

“Ja imam dečaka,” rekao je Džek, “Ima osam meseci. Oženio sam slatku Teksašanku – Lorin.” Enis je mogao da oseti koliko snažno Džek drhti.

“Alma,” rekao je Enis, “Džek i ja idemo na piće. Možda se ne vratim večeras. Pićemo do kasno i razgovaraćemo.”

“U redu,” odgovorila je Alma izvlačeći novčanicu od jednog dolara iz džepa. Enis je pretpostavio da će da mu traži da joj kupi cigarete, kako bi se vratio što pre.

“Drago mi je,” rekao je Džek Almi, drhteći kao premoreni konj.

“Enise..” zaustila je Alma onim glasom kojim bi obično tražila nešto od njega, ali ga to nije usporilo, pa joj je samo doviknuo: “Ako hoćeš cigarette imaš nekoliko u džepu od moje plave košulje u spavaćoj sobi.”

Odvezli su se Džekovim kamionom, kupili flašu viskija, i kroz dvadeset minuta su već poskakivali po krevetu u motelu Sijesta.

Soba je mirisala na spermu i duvanski dim i znoj i viski, na stari tepih i vlažno seno, kožu za sedla, izmet i jeftini sapun. Enis je ležao raširenih nogu, potrošen i znojav, dišući duboko; Džek je izbacivao oblake dima: “Hriste, koliko je ovo dobro. Moramo da razgovaramo. Kunem se da nisam imao pojma da ćemo opet da se upustimo u ovo. Lažem, imao sam. Jebeno sam znao! Toliko sam bio nestrpljiv, da nisam mogao da stignem dovoljno brzo.”

“Nisam znao gde si,” rekao je Enis, “četiri godine, skoro da sam odustao od tebe. Mislio sam da si ljut zbog onog udarca.”

“Prijatelju,” rekao je Džek, “bio sam u Teksasu, jahao. Tako sam upoznao Lorin. Pogledaj tamo.”

Na stolici preko puta Enis je video kopču na kaišu. “Rodeo?” pitao je.

“Da. Zaradio sam tri hiljade dolara te godine. Crkavao sam od gladi. Živeo sam od pozajmica. Lorin? Iz ozbiljno bogate porodice. Proizvode poljoprivredne mašine. Njen otac me jebeno ne podnosi.”

“Vojska te nije ulovila?” grom se prolomio istočno od njih, kao da otvara crvenu utrobu pakla.

“Ne bi imali koristi od mene, imam nekoliko polomljenih pršljenova. I još nekoliko preloma, znaš kako je na rodeu.”

Enis je privukao Džekovu ruku do svojih usana i povukao dim. “Znaš, sve ove godine pokušavam da provalim da li sam..znaš. A znam da nisam. Obojica imamo žene i decu. Volim to da radim sa ženama, ali, Isuse, nije ni približno dobro kao ovo. Nije mi padalo na pamet da to radim sa nekim drugim tipom, ali sam često razmišljao o tebi. Radiš to sa drugim tipovima, Džek?”

“Ne,” odgovorio je Džek koji je jahao više od bikova. “Znaš to. Stara planina nas je dobro potkačila, i još nije gotovo. Moramo da razmislimo šta ćemo, do đavola, sad da radimo.”

“Tog leta,” rekao je Enis, “kad smo se razdvojili kao da mi je neko iščupao utrobu. Mislio sam da sam nešto loše pojeo. Trebalo mi je godinu dana da shvatim da nikad nije trebalo da te pustim da odeš. A onda je bilo prekasno.”

“Prijatelju,” odgovorio je Džek, “imamo jebeno komplikovanu situaciju ovde i moramo da smislimo šta da radimo.”

“Sumnjam da sada možemo bilo šta da uradimo. Izgradio sam ceo život, Džek. Volim devojčice. Alma? Nije ona kriva. Ti imaš sina i ženu, svoje mesto u Teksasu. Ako uradimo nešto na pogrešnom mestu, mrtvi smo. Prestravim se kad pomislim na to.”

“Moram da ti kažem da nas je neko možda video tog leta. Vratio sam se u junu sledeće godine i nadzornik mi je rekao ‘Vi momci ste našli način da prekratite vreme tamo gore, zar ne?’  I nije hteo da me ponovo zaposli. Slušaj, kada bismo ti ja imali mali ranč, bio bi to sladak život. Imam plan, Enise, stari skot bi mi dao nešto novca samo da nestanem iz njihovog života. Već mi je to rekao.”

“Stani, stani. Ne može to tako. Zaglavio sam sa onim što imam, ne znam kako da izađem. Džek, neću da budem kao oni tipovi koje viđamo ponekad. I ne želim da budem mrtav. Postojala su ta dva stara momka, tamo kod kuće, Erl i Rič. Otac bi im uvek nešto dobacivao kad ih sretne. Imao sam devet godina kad su Erla našli mrtvog u jarku. Ležao je kao oprljeni paradajz, iskidan na komade.”

“I ti si to video?”

“Otac me odveo do jarka. I smejali smo se zbog toga. Dva tipa da žive zajedno?  Ne. Možemo samo ponekad da se viđamo, negde na kraju sveta.”

“Koliko često je ponekad?”pitao je Džek, “svake jebene četri godine?”

“Ne, odgovorio je Enis, “mrzim što ćeš da odeš ujutru, a ja da nastavim kao da se ništa nije dogodilo. Ali ako nešto ne možeš da popraviš, onda moraš da naučiš da živiš sa tim. Sranje, gledao sam ljude na ulici. Ovo se događa i drugim ljudima? Kako, do đavola, oni to rešavaju?”

“Ako se i dogodi, valjda pobegnu u Denver. I jebe mi se. Uzmi nekoliko slobodnih dana. Odmah. Možemo da odemo odavde. Možemo u planine na nekoliko dana. Pozovi Almu i reci joj da ideš. Hajde, Enise, lansiraj me u nebesa, daj mi nešto sa čim ću moći da nastavim dalje. Ovo što se dešava ovde nije mala stvar.”

Enis je podigao slušalicu hotelskog telefona i ukucao svoj kućni broj.

Brokeback Mountain, The New Yorker

Nastaviće se...

Preveo: Milan Živanović