Kevin Can F**k Himself: Čudo neviđeno

Baš kada se čini da se usled hiperprodukcije igranog sadržaja više ništa novo ne može reći, pojavi se serija poput Kevin Can F**k Himself, neobična u svakom smislu. Još pre prikazivanja publika je bila upoznata sa tim da Kevin... spaja nespojivo, ali izgleda da ni to nije bilo dovoljno onima koji su seriju otpisali nakon nekoliko početnih kadrova. Sa sigurnošću možemo reći da je nepravedno potcenjena, međutim, za kvalitet nikad nije kasno. Osim ako zbog lošeg rejtinga ne ostane bez druge sezone.

Ova serija kombinuje mračnu, tešku dramu i sitcom, istovremeno dajući komentar kako na televizijske žanrove tako i na stanje u društvu. Glavna junakinja, Allison, žena je u tridesetim godinama koja se oseća neispunjeno i potcenjeno. Suprug Kevin je zanemaruje i nipodaštava, pri čemu mu neretko terciraju najbolji prijatelji i otac. Kevin je razmažen, infantilan, samoživ, klasičan TV suprug, u sitcomima predstavljen kao smešan i bezazlen. Ovde se konačno izvrće taj stereotip i pokazuje šta se sve krije iza tropa „fat guy, skinny wife“, kako je to jednom okarakterisala Karen Walker iz Will & Grace.

U Kevin Can F**k Himself imamo klasičnu „fat guy, skinny wife“ postavku, uz direktne aluzije na Kevin Can Wait i Everybody Loves Raymond. Kada je Kevin u kadru i centru zbivanja, gledamo šablonski, neduhovit sitcom, koji je s namerom tako pravljen. Treba da nam bude neprijatno i naporno dok ga pratimo, treba da pamtimo sve nepodnošljive momente. U trenutku kad je fokus na Allison, kad je sama, odnosno kad nije u Kevinovom društvu, serija postaje prava pravcata drama – odlična i gledljivija od sitcoma, uprkos tome što je mračna. Isti set zbog osvetljenja i fotografije potpuno menja svojstva, a užas života žene u siromašnom gradu, koja je sve zapostavila zbog jednog Kevina, postaje glavni deo zapleta.

Nikom u tom urnisanom mestu nije dobro, gotovo svi su na margini, bavili se ilegalnim poslovima ili ne. Paradoksalno, njihova mizerija posebno dolazi do izražaja u sitcom-scenama, koje postaju toliko naporne da jedva čekamo da se fokus premesti na Allison. Upravo tako i treba da se osećamo, uspeh serije je u tome što nam i formalno oslikava stanje likova i njihovih odnosa.

U takvom okruženju nikome nije dobro – osim Kevinu. On je zbog svoje gluposti i nekompetencija hvaljen i obožavan, on je lokalni heroj, oličenje belog heteroseksualnog muškarca prema kojem i za kojeg je krojen ovaj svet. Zato Allison ne može da ga se oslobodi ako se razvede. Može biti slobodna tek ako ga ubije, a planiranje tog ubistva seriji daje dodatnu crnohumornu dimenziju i otvara vrata za žanr detektivske drame.

Zahvaljujući sjajnim glumačkim izvedbama i jasnoj autorskoj nameri, dobijamo seriju koja jednako dobro funkcioniše u svakom segmentu i koja je kao celina dovoljno snažna i jasna da pogađa u metu. Nakon što nas svakom epizodom sve više vezuje, ostavlja nas posle osme, i poslednje u ovoj sezoni, da čekamo narednu, nadamo se da će je odobriti i da ćemo videti kako se žanrovi i perspektive nadalje prepliću.