Zelena kutija (4)
Aasara 01 S

Photo: Milomir Kovačević Strašni

Kibelini lavovi

Potrebna je malo poduža uvodna digresija da bi se objasnila i ova serija mojih ratnih snova. Oni se odnose na moje graditeljsko prvenče, na Spomenik jevrejskim žrtvama fašizma na Sefardskom groblju u Beogradu, spomenik koji sam gradio i sagradio 1951/52. U ono vreme smo mi, Jugosloveni, živeli u velikoj strepnji. Moćni hazjajin Josif Visarionovič Staljin još je bio živ i bodar i mogao je, ako mu se prohte, očas da se obračuna sa prozapadnom jugoslovenskom revizionističkom bagrom. Gradio sam, dakle, taj antisocrealistički spomenik u prigušenom strahu, a povremeno i pod nesnosnim bolovima. Ratni prostrel kroz levi kuk i hroničan osteomijelitis, primoravali su me da se u učestalim razmacima podvrgavam ozbiljnim operacijama.

Možda se tu negde i krije razlog što sam za ovaj svoj graditeljski prvenac bio duboko emotivno vezan i što sam ga docnije učestalo sanjao, pa ga u grozničavim snovima i dalje još doterivao i ulepšavao. Na javi, međutim, njegova semantika je bila dovršena i čitljiva. Dva pilona i uzani prolaz između njih podsećali su na ruke Koenove, ili možda na tablice Mojsijeve. Omamljiva scenografija u mojim ondašnjim, još uveliko prenadraženim tumačenjima prikazivala se kao nekakva „Kapija na kraju puta“. Alegorija danas zvuči neodgonetljivo, mada je onda, za jednu generaciju u kojoj je bilo i onih koji nisu mogli pristići na kraj normalnog životnog puta, morala biti veoma jasna… „Bon Dieu“ – uskliknula je još prigodom otvaranja jedna francusko-jevrejska dama – „Bon Dieu, c’est la vue vers l’éternité!“
Zanimljivo je, mada ne i neobično, što mi se od početka Miloševićeve vladavine moj graditeljski prvenac u snovima uporno prikazivao ugrožen, preimenovan, i na kraju sasvim razoren… No, dozvoliću sebi najpre da podsetim na dve, naizgled beznačajne hartijice koje su, čini se, već nagoveštavale godine velikog zla. Prva beleška:

Uzmuvane vrane, iznad dva granitna pilona…

Druga je beleška čitljivija, mada je očevidno reč o istoj seriji snova:

Vrane, vrane, oblaci vrana nad mojim prvencem, nad Spomenikom jevrejskim žrtvama fašizma, na Sefardskom groblju u Beogradu.

Da bi se prodrlo u srž ovog sna treba malo podsetiti na opšti psihološki i moralni okvir na prelazu iz osamdesetih u devedesete godine prošlog veka. Osećao sam se kao gonjena zver. Odjekivale su pretnje preko radio-talasa, preko televizijskih ekrana, preko novina. Bio sam proglašen za fašistu, ustašu, izdajnika. Beogradska kuća je već bila okićena gigantskim grafitima i pozivima na moralnu, pa i fizičku likvidaciju. Pretnje su pratila takozvana pisma čitalaca, a sastavljali su ih uglavnom pripadnici tajne policije ili policajci-amateri kojih je u balkanskim predelima oduvek bilo na pretek. A ta su pisma pozivala na obračun sa mojim knjigama, pa i na rušenje mojih antifašističkih memorijala ili bar na njihovo preimenovanje i naknadnu hristijanizaciju. I upravo u tim hladnjikavim, gladnjikavim, pa povremeno i paničnim trenucima, nisu me ponekad štedeli ni moji rođeni snovi. U noćnim košmarima pričinjavalo mi se da su moja skromna graditeljska dela razorena i oskrnavljena. Malo zatim, neka će to poniženje stvarno i doživeti… I onda jedna cedulja koja posredno otkriva smisao mojih strepnji:

Noćas, dva prljava, mršava – sama kost i koža – Kibelina lava čuvaju ulaz u Jevrejsko groblje; teškim lancima su privezani za zarđalu kapiju.

Da li su se snovi doista logički tako saglasno ređali kao što ih sada ređam? Da li su se maltene sami od sebe raspoređivali u manje ili obimnije priče, pričice, novelete? Sumnjam. Pre će biti da su tekli jedan preko drugog, mešali se i nudili bez reda. Ali, u dužim vremenskim razmacima ipak su se sabirali u izvesne, jasno omeđene narativne celine. Zatim, u ne baš malim razmacima, ponekad su se i u rasponu od dve-tri godine ponavljali, a teme su se širile, bogatile, tematski se račvale i ponekad odlazile u definitivan zaborav. Tako se i ovaj krajnje neobičan san sa lavovima ponovio, manje sažet, ali, u merama antičkog baroknog manira, svakako slikovitiji:

Noćas sam sanjao kamene lavove, goleme, ali od krečnjaka, iskrzanog hiljadama kiša i oluja. Pa su tako lavovi malo suviše omršali, suviše se izdužili, a krti prastari krečnjak davao je lavljim gubicama neku posebnu zastrašujuću ubedljivost. Otprilike: „Ako smo ovako izgrizli sebe, svoje gubice, šta li će tek od tebe ostati?“ I tako, lavovi u stroju nad prljavim žućkasto-crvenkastim, zablaćenim morem…

Podstaknuto, valjda, tužnom sudbinom lavljih pojava, naglo, brutalno, dopisano u svetom besu:

Pobunjeni, podivljali, neprijateljski snovi! Neko je krišom prezidao spomenik na Sefardskom groblju, promenio je mesta granitnim pilonima, pa što je bilo levo, postalo je desno, i obratno.

Sledi još i beleška o istom spomeniku, u istom, ili nekom susednom snu, ali se sada već mračna zamisao razgraditelja daleko jasnije i mučnije ocrtava.

Mračna bratija preobratila je simetriju krila Arijelovih, simetriju otvaranja, u paranoidan grč srpskog kraljevskog dvoglavog orla, a suludi restauratori obložili su granitne pilone horizontalnim slojevima crvene i bele opeke, na način oblaganja sprsko-pravoslavnih crkava takozvane moravske škole.

Ako opisanu noćnu sliku nastavimo da razlažemo po logici i obimu posla, moramo zaključiti da su onovremeni nevidljivi noćni majstori znali šta hoće, a pomalo se u njihovom poduhvatu mogao naslutiti i neki dalekosežniji cilj.

Pobunjeni, podivljali snovi. Opet je neko granitne pilone obložio crvenim i belim pločicama za kupatila, a na samoj sredini pristupne aleje, pod pozamašnim baldahinom od gipsirane sargije (verovatno tek proba), našla se na brzinu sklepana poveća sandučina, model za buduće večno prebivalište nekog izuzetnog junaka.

Čini se da bi sad mogao doći na red još jedan, recimo završni izveštaj koga se, za razliku od prethodnih, sećam sasvim jasno, do u najmanje pojedinosti. Verovatno i zato što je magnetoskopisan, pa sam ga posle u više navrata odslušao.

Ko zna po koji put je neko (neki nepoznat, tajanstven, povelik Neko) suludo prekopao i prezidao čitav prostor Sefardskog groblja. Zatrpao je, pa asfaltirao današnje kamene pristupe, pa je još taj pozamašni, podebeli Neko obložio ona dva granitna pilona tanušnim, sumnjivim pločicama od južnoameričkog sintetičkog mermera. A na samoj sredini pristupa, tamo gde se nalazila dragocena grobnica davno sahranjenih jevrejskih obrednih knjiga, pod baldahinom od plisiranog sintetičnog, dakle lažnog kristala, našao se bronzani sarkofag, za sada samo još kenotaf, dakle prazan, ali rezervisan za buduće boravište viteza jerusalimskog ili malteškog krsta, Vojislava Šešelja… Budim se i čudim, čudim se što se uopšte čudim suludom snu, kad je, još koliko juče, pristigla vest da je idi-mi-dođi vojvoda preobrazio zemunsku sinagogu u svečane prostorije svoje, blago rečeno, fašistoidne stranke.

**

Nesuđeni nimbus

Mnogo šta iz onog vremena, koje je, valjda, već krenulo u zaborav, moralo bi danas biti opširnije razjašnjeno da bi se razumela sva energija besa kojom su moji snovi umeli ponekad biti natopljeni. Sada, deset-dvanaest godina docnije, pronalazim belešku koju očigledno nisam još udostojio svoje pažnje. Reč je ponovo o velikom junaku onih dana. U onom razdoblju, samoproglašeni četnički štabovi nalazili su se tu i tamo u raznim delovima Beograda. Bili su označeni pompeznom heraldikom, zastavama i pratećim proklamacijama. „Vojvoda“ je vladao ulicama, dražio je usplahirene i prestravljene mase, potezao je s vremena na vreme neku golemu pištoljčinu, pucao u vazduh, a sa televizijskih ekrana najavljivao da će svojim i Miloševićevim protivnicima kopati oči zarđalim kašikama. On je očito planski funkcionisao u orbiti Miloševićevog ludila. Povremeno je bivao hapšen, tučen i pretučen, povremeno i nagrađivan kojim ljubavno-političkim priznanjem, tako da je stekao nadimak vođinog „najdražeg opozicionara“. Bila je to velika, obostrana Hassliebe koja se nadaleko izdvajala u zbunjujućem zbroju od stotinak-dvesta tobož opozicionih fantomskih stranaka, koje je svesrpski vožd preko policije ili preko vojnopolitičkih kanala velikodušno osnivao… A sad, da se vratim na pomenutu, naknadno otkrivenu svoju belešku. Nemam načina da utvrdim da li je nastala pre ili posle snova o velelepnom kenotafu nad razorenim beogradskim Jevrejskim grobljem. Po logici jave, bolje bi pristajala negde „posle“, ali budući da su putevi noćne mašte neuhvatljivi, a da ja, po običaju, nikad nisam zapisivao datume, jer sam ih retko kad i znao – staviću je na sam kraj ove mučne noćne sage o velikom junaku onih dana:

Tja (u snu!), pregršt, gomila, gomiletina pepela. Mastan pepeo, kremirani je bio pozamašan. Šapuću, kažu – Vojislav Šešelj… A sad još i ono najvažnije, ono glavno:

U mlakom, masnom pepelu, može se napipati zatopljena, iskrivljena veštačka vilica, velika kao dijadema, kao svetački nimbus.

*Iz knjige „Zelena kutija”

(NASTAVIĆE SE)

Oceni 5