Kleo si se da nećeš biti narikača

Pesma o kraju sveta

Na dan kraja sveta

Pčela kruži oko cveta dragoljuba,

Ribar blistavu mrežu popravlja,

U moru skaču veseli delfini,

Vrapci čavrljaju u detelini

I zmija ima zlatnu kožu, kao što valja.

Na dan kraja sveta

Poljem idu žene sa suncobranima,

Na rubu travnjaka pijanac spava,

Na ulici viče prodavač variva,

I čamac sa žutim jedrom ostrvu se približava.

U vazduhu traju zvuči violine

I noć se zvezdana otvara.

A oni što čekali su munje i gromove

Razočarani su.

A oni što čekali su arhanđelske trube i horove

Ne veru ju da to već počinje.

Dok sunce i mesec na nebu stoje,

Dok bumbari posećuju ruže svoje,

Dok se rađaju rumena deca,

Niko ne zna da to već počinje.

Samo sedi starac što bio bi prorok,

Ali nije prorok jer brižljivo mora raditi,

Paradajz privezujući govori:

Drugog kraja sveta neće biti,

Drugog kraja sveta neće biti.

U Varšavi

Šta radiš na ruševinama katedrale

Svetog Jovana, pesniče,

U ovaj topli prolećni dan?

Šta misliš tu gde vetar

Duvajući od Visle raznosi

Crvenu prašinu razvalina?

Kleo si se da nikad nećeš biti

Pogrebna narikača,

Kleo si se da nikad nećeš dirati

Velike rane svoga naroda,

Da ih ne bi pretvarao u svetinju,

Prokletu svetinju što progoni

Potomke u kasnijim vekovima.

Ali ovaj plač Antigone

Što traži svoga brata,

Taj krik je zaista nemoguće

Izdržati. A srce je

Kamen u kome je kao insekt

Zatvorena mračna ljubav

Prema najnesrećnijoj zemlji.

Nisam hteo da volim tako,

Nije to bila moja namera.

Nisam hteo da saosećam tako,

Nije to bila moja namera.

Moje pero je lakše

Od pera kolibrija. Ovaj teret

Za mene je zaista pretežak.

Kako da živim u zemlji

Gde se noga spotiče o nesahranjene

Kosti mojih najbližih.

Čujem glasove, vidim osmehe. Ne mogu

Ništa da pišem, jer petoro ruku

Hvataju mi se za pero

I teraj u me da pišem njihovu povest,

Povest njihovog života i smrti.

Zar sam za to stvoren

Da postanem pogrebna narikača?

Ja hoću da pevam o svečanostima,

O radosnim gajevima u koje me je

Uvodio Šekspir. Ostavite

Pesnicima trenutke radosti,

Jer će propasti vaš svet.

Ludost je ići po svetu

Bez osmeha i vama, mrtvi,

Svima što bi morali biti

Na svadbi dela i pesme,

Na svadbi tela i misli

Ponavljati dve stare reči

Što izbegle su smrt:

Istina i pravednost.

Pred kraj dvadesetog veka

Pred kraj dvadesetog veka, rođen na njegovom

                                                               početku,

posle napisanih knjiga, loših ili dobrih, ali radnih,

posle osvajanja, gubljenja i ponovnog sticanja,

Evo me ovde s nadom da se može počinjati nanovo

i sopstveni život izlečiti misleći snažno o stvarima

                                                             upoznatim,

tako snažno da mesta i ljude neće oduzeti vreme

i da će sve trajati istinskije nego što je bilo.

Ne shvatajući otkuda godine zanosa i istovremeno

                                                               muke,

primajući svoju sudbinu i moleći za drugu,

nisam povlađivao sebi, stiskao sam usta.

Ponosan na jednu samo, meni poznatu vrlinu:

šibanje sebe mnogoručnom disciplinom.

Stalno počinjem iznova, pošto, što unesem u priču

pokazuje se kao fikcija, za druge, ne za mene,

                                                          čitljiva,

i opliće me, i zaklanja me,

i iz žudnje za istinom bivam nepošten.

Tada mislim na pravila visokog stila

i na ljude kojima nikad nisu bila potrebna.

Kao i o tom kako me čitavog života omanjuje nada.

*Preveo Petar Vujičić