Klerofašizam za stripove i udžbenike

Primenjenu faktografiju zločina i tako čestu kombinaciju umišljajnog nasilja nad istinom, sa predznakom klerikalnog ludila ljotićevske provenijencije, ponudio je od 18. do 25. januara čitateljstvu od sedam do 77 godina, a i starijem i mlađem, Politikin zabavnik. Najpre je poslovno sposobno stanovništvo obasuto izmišljotinama u slavu Dimitrija Ljotića, srpskog SS zapovednika i ideologa, a potom se glodur Zeferino Grasi izvinio prenumerantima koji su razumeli “intenciju uredništva”. Navodno pogrešno, u stvari tačno.

U obračunu drenovim palicama - pre nemačkih strojnica omiljeno oružje pripadnika Ljotićevog Jugoslovenskog narodnog pokreta “Zbor” (niste pogrešili, u sumrak Drugog svetskog rata to je bio jedini srpski SS korpus) - stradala je istina, iako su cilj bili komunisti, jedini istinski borci protiv fašizma u porobljenoj Jugoslaviji. Time su se “Zbor”, odnosno njegove ovovekovne pristaše, zbratimili sa drugim kvislinzima fašističke orijentacije. Krivi su komunisti, evo kako to deluje u neozabavljenom tumačenju Zabavnika koji će u napisu izvesnog Nemanje Baćkovića pripisati Dimitriju Ljotiću odluku Nemaca da Milanu Nediću poveri marionetsku vladu: “Kako bi se ugušio ustanak, izbegle nemačke odmazde i koliko – toliko sačuvao mir, Nedić i Ljotić osnovali su Srpske dobrovoljačke odrede. Uglavnom su im pristupili Ljotićevi omladinci, pa su brzo nazvani ‘ljotićevci’

Ovi su bili najopasniji neprijatelji komunista, pa i četnika. Moral ovih jedinica bio je visok, pošto su imali prosvetare, oficire zadužene da obrazuju vojnike, slično kao komesari u partizanskim jedinicama. Odredi su kasnije preimenovani u Srpski dobrovoljački korpus”, piše Zabavnik, kao da citira Srpski liberalni klub, skupinu novih tumača istorije koji apsolutno negiraju krivicu Srba za bilo koje ratne zločine.

Roršahova mrlja i kockarsko vađenje

Grupu koja poput utvara diljem Srbije prikuplja neosuđene i osuđene fašiste, ne bi li ih rehabilitovala i vratila im građanska prava.

I još su ljotićevci, za autora iz Zabavnika, kada su već brinuli o preživljavanju nacije, spasavali Jevreje i masone, kao što i priliči svim ekstremno desnim pokretima. Prijateljstvo sa Jevremima i Romima koji su, dok ih je bilo, završavali u logoru Staro sajmište.

A onda, nedelju dana kasnije u Zabavniku slede izvinjenje i novi napis o ljotićevcima (po principu “ a sada stvarno sve o srpskim fašistima”); u međuvremenu država se ogradila od tumačenja Zabavnikovog povijesničara, otvorenu su Dani jevrejske kulture, obeležen Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta. Reč je o tekstuljku za koji je finalnu redakturu potpisao espeesovski ističar Predrag J. Marković. Saznajemo – naravno da ne treba verovati gloduru za sve režime Zeferinu Grasiju – kako Zabavnik nije želeo da “relativizuje ulogu zločinačkih jedinica organizacije ‘Zbor’, kao ni njihovih nedela tokom Drugog svetskog rata”. Krivi su, dakle, čitaoci, imamo ovde posla sa Roršahovom krvavom mrljom.

I dolazimo do novousanovljenog bratstva-jedinstva bitangi, jer će Zabavnik konstatovati da “nekadašnji ratni zločinci ponegde danas slave kao heroji”. Valjda iz iskustva supotpisnika teksta Predraga J. Markovića, odnosno njegove stranke. Tako dolazimo do vrednog podsećanja kakvih nema među istinskim srpskim umotvorinama - na to da “nije majka sina karala što je kockao, nego što se vadio”.

Kreativnost srpskih fašista

I Zabavnik se vadio, pripisujući – ima li šta logičnije – Hrvatima, da su imali ustaški pokret Hitleru omiljen. Nema ništa kod autor Marković-Stambolije (koautor revizije iz ugla Zabavnika) o učešću ljotićevih jedinica u frontalnim borbama tokom kojih je SS Srpski dobrovoljački korupus do poslednjeg trenutka rata bio na strani Nemaca. Ostala je najava nekakvog otklona od ljotićevskih zločina, zapravo Zabavnik se, kad smo kod kocke, vadio špilom obeleženih karata, propuštajući da konstatuje kako su ljotićevci ostali dosledni svojoj pripadnosti, zarađujući fašističke penzije, ponosno noseći atribut nadčoveka.

Teorijski, ideološki doprinos Dimitrija Ljotića, u narodu poznatog kao Mita Bogomiljac, fašizmu nesporan je, iako je potrošio mnogo vremena ubeđujući potencijalne pristaše da “zboraši” nisu fašisti. Tu se treba okrenuti kreativnom tumačenju fašizma, jer, kazaće Bogomoljac, ne može fašizam biti srpski, kao što ne može biti ni nemački. Ne spori vlastitoj ideologiji antidemokratičnost, ali insistira (o tome je temeljite analize objavila Olivera Milosavljević) na specifičnostima ekstremno desne ideologije, naglašavajući i to (Ljotić) da Hitler ne bi “prošao” kao fašista, budući da i Nemci imaju svojih specifičnosti. Kao što Srbi imaju svoj autentični antisemitizam, antijevrejstvo, pristup vaspitanju omladine, antikomunizam.

Drenove palice i gvozdene mašinke

“U današnjem ‘antifašizmu’, Adolf Hitler je ostao podrazumevani simbol zla. Ali ne i njegovi mnogobrojni sateliti, među kojima domaći kolaboracionisti imaju zasluženo mesto. U prekrajanju istorije koje se upravo vrši oni su nasilno odvojeni od svog idola kako bi dobili novo obličje. Od samog zla postali su samo ‘ideološki’ protivnici novog i većeg zla – komunizma. A zaboravlja se da su nekada, zaslepljeni Hitlerovim sjajem, dok je Rajh bio ‘veliki’ i oni želeli da budu njegov deo, da su ušli u istoriju kao njegov deo i da bi po zasluzi i njihovoj želji bilo da uvek ostanu njegov neraskidiv deo (Olivera Milosavljević Potisnuta istina).

Srpski su fašisti, dakle, zboraši drenovih palica (korišćene za obračune sa oponentima na mitinzima), Ljotić je, tu sad ima jednako suptilnih problema u tumačenju, velimirovićevac,ili je velimirović ljotićevac (fakat je Ljotić koristio sapun) i Nemci bi mu dali za pravo, kao što daju Italijani Hitleru.

U svakom slučaju, ljotićevci u komadu postaju deo Waffen SS; Ured za rasnu čistoću Rajha priznao je krajem aprila 1945. Srbima status ‘arijevskog naroda’ (eto razloga za ponos koji nije propustio Vojislav Koštunica; na pomen njegovog (Ljotićevog) imena treba stati u stav mirno, kazaće svojedobno ministar u najavi Nenad Popović.

Tako dolazimo do različitih “suptilnosti” rehabilitacije zlikovaca – njih povezuje, pisala je Olivera Milosavljević – nacionalizam. “Još jedan motiv zamene antifašizma – antikomunizmom, ne manje značajan od prethodnog, može se prepoznati u težnji da se zaglušujućim antikomunizmom prikrije fašističko nasleđe kolaboracionista kojima je njihov nacionalizam preporuka za rehabilitaciju.

Ideološko opravdanje za zločine

Nekako su se fakti iskobeljali iz vizure kreativnog Predraga Markovića koji će posegnuti za radovima kolega; trajalo je godinama, ali nije bez razloga. “Drugi tekst u Politikinom zabavniku je nastao posle mnogo godina čitanja i razgovora sa ljudima koji rade doktorate na teme Drugog svetskog rata. Funkcioneri LSV-a možda bolje poznaju tu tematiku“, rekao je Marković (Danas).

Ova je stranka oštro reagovala i povodom odgovora redakcije Zabavnika; može, svakako, i da pogreši, ali, možda su funkcioneri Lige čitali baš ono što je Marković pronašao kod kolega koje nisu bežale sa časova. Istoričar Srđan Milošević konstatuje za XXZ da je “Dimitrije Ljotić jedan od kolaboracionističkih vođa u okupiranoj Srbiji koji su najdublje zašli u kolaboraciju i zločine”.

 “Nakupivši sa raznih strana, a ponajviše od Nikolaja Velimirovića pregršt, kako je govorio Veselin Vukićević, ‘verskih tajanstvenih gluposti’, Ljotić je zahtevao svemoćnu nacionalnu državu kao instrument ostvarenja svoje zaumne teologije istorije, zapravo jedne srpske varijante (klero)fašizma. Ovozemaljski rezultat tog zločinačkog fantaziranja bila je sveobuhvatna kolaboracija, koja se danas u nekim krugovma proglašava za tobožnju nužnost, pa i za vrlinu. Strategije negiranja pravog smisla Ljotićeve istorijske pojave (kolaboracija, zločini, fašizam) različite su, ali je cilj isti: ‘pranje’ takozvane nacionalne istorije od svega što bi kvarilo idealizovanu sliku o etnosu. Posednutost bogom i Srpstvom smatra se vrlinom koja nadilazi svaku univerzalnu ljudsku vrednost, pa otuda zločin u ime vere i nacije i nije zločin, nego naprosto nužnost”, konstatuje Milošević.

Istoričarka Branka Prpa podseća da je, između ostalog, moralo da se pronađe ideološko opravdanje za zločine kakav je ubijanje Sarajeva. “Jugoslavija nije mogla da bude srušena sa idejom da su svi jednaki i da je ljudski život univerzalna vrednost. Morali su da vrate ideologiju fašizma, a danas samo trpimo posledice te ideološke rehabilitacije”, kaže Branka Prpa (Danas).

Rehabilitacija Milana Nedića je u toku, prilika je da, kad se već rehabilituje nesoj, bude izrečena još koja patriotska, “prosrpska” presuda. Eno istoričara i njihovog dela između Garfilda i Hogara Strašnog, Eno i Bogomoljčevog nezaobilaznog dela. Preko državotvornog stripa do udžbenika, podseća na razvojni put Kapetana Dragana.