Knedle u grlu

Danski keksi

Ono što je za Ruse kavijar i za Francuze foie gras, to je za Slovence kisela repa: gastronomsko blago nacije. Zato se Josip Vidmar nije mnogo premišljao šta da  ponese na poklon Alešu Bebleru dok je ovaj bio ambasador Jugoslavije u Parizu. Vidmar se setio kako mu je još u vreme Osvobodilne fronte Bebler pričao da  je zavoleo repu u Beču, gde je išao u školu i pevao u horu, i kako nikada kasnije nije zaboravio njen ukus, a o mirisu i da ne govorimo. Uglavnom, Vidmar je poslao šofera Halida na pijacu, a sekretaricu Mateju zamolio da repu spakuje za put (“Vi ćete to svakako umeti bolje od mene...”).

Kisla repa "Diplomat"

Sastojci
1 kg kisele repe
1 kutija danskih keksa

Priprema
Pošto u ono vreme još nisu bile izmišljene plastične vrećice i selotejp, Mateja je repu stavila u kutiju od danish butter biscuits koju joj je šef doneo na poklon sa službenog puta u Kopenhagen. Kekse je naravno prethodno pojela, ali kutiju je sačuvala, jer je bila lepa.

Vidmar je, kao predsednik Akademije znanosti in umetnosti, imao službeni pasoš, pa mu francuski carinici, iako vidno uznemireni, nisu dirali kofer. Samo su se, dok je prolazio, zgledali, a šef smene je na francuski način otresao rukom i rekao: «pff..!». Posle su se policijski psi još dugo vrteli u krug i cvileli. Bebler se jako obradovao repi i odmah je dao kuvaru da je spremi. Pošto je kuvar bio iz Smederevske Palanke, pojma nije imao sta bi s tim započeo, pa je repu jednostavno ubacio u lonac u kome se već kuvao pasulj. Kad je Vidmar video sta je kuvar napravio, pocrveneo je, podigao pesnice iznad glave i gušeći se od besa prosiktao «tristo hudiča!», ali ga je Bebler, kao iskusan diplomata, umirio rečima «čekaj da vidimo, možda to i nije tako loše...»

Variva i ćušpajzi

“Bećar paprikaš” je sezonsko jelo: pojavi se negde u julu, traje dok na pijaci ima jeftinog povrća, a zatim nestane isto tako brzo kao što je i došlo. Niko ne zna odakle dolazi i kuda ide: neki misle da potiče iz Mađarske, jer im tako nekako zvuči, a drugi kažu da ne, i da više liči na ono što Italijani mažu na hleb kad nemaju ništa drugo u frižideru. Svi se međutim slažu da ovo jelo ne može biti naše, jer u njemu nema ni jednog jedinog grama mesa. Zato ga mnogi jedu samo kao prilog uz nešto normalno, i zato ga pežorativno nazivaju “ćušpajz” ili “vruća salata”.

Bećar paprikaš "Neki to vole vruće"

Sastojci
4 paradajza
1 paprika
1 luk
Aleva
Biber, so

Priprema
Povrće iseckati, propržiti, i kad pusti vodu, dinstati pola sata. Ako dodaš jaja, onda dobijes španski omlet. Ali to je već nešto drugo. 

Bećar paprikaš podseća na kineski stir fry – povrće se secka na veličinu zalogaja i prži na vrelom ulju. Razlika je u tome što se naš “bećarac” krčka najmanje pola sata, dok se domaćica ne uveri da se i poslednji vitamin i korisni mineral nije raspao i da u povrću više definitivno nema ničega zbog čega bi ga trebalo jesti. Ali, vrednost bećarca ionako nije u tome što je zdrav, već u tome što nakon pola sata ogladniš, pa možeš da se najedeš ko čovek. Slanine, naprimer.

Kad su cvetale tikvice

Ne, neću se vratiti. Imam porodicu. Vidite onog beloglavog dečka tamo? To je moj klinac. Moja žena ga je rodila pre nego što je mene upoznala, ali on se sad zove Arne Sretenović. A moja žena se zove Inge. Moja Inge nije lepa, ali se volimo. Nije to kao da imamo dvadeset godina, ali – volimo se. I ne pričamo puno o tome. Umesto toga, ona mi skuva sarmu, ili pasulj sa slaninom, ili ispohuje tikvice. I kaže: “Mi volimo naša Jugoslavija”.

Pohovane tikvice "Doviđenja u sledećem ratu"

Sastojci
1 kg tikvica (zukini)
Šolja brašna
Šolja  vode
1 jaje
So, biber

Priprema
Tikvice oprati, oljuštiti, iseći na tanke šnite i umakati u brašno pomešano s jajetom i vodom. Pržiti jednu, pa drugu stranu tikvica. Kad su pržene, izvaditi ih i staviti na kuhinjski papir da se ocedi višak ulja. Uzeti sa police roman Dragoslava Mihailovića i, uz ručak, podvlačiti delove za prepisivanje. 

I tako, večerasmo. A ja se setih Dušanovca, i mame, i njenih tikvica, i mog druga Žorža koji ih obožava kao i ja. Te noći ostadoh sam u kuhinji i napih se kao svinja. A onda nekako ružno posrnuh, razbih rukom staklo na vratima. I gadno se posekoh, krv samo lije. Preplaših ženu i dete, jedva sam ih posle smirio. Ne treba da pijem. Kad pijem, hvatam se za poslednju, mračnu nadu: da će najzad izbiti neki mali, prljavi rat. Jer dođe li do toga, tada će me sigurno pozvati i ja ću, čist i bez potrebe da se perem, mirno moći da se vratim. A vi, ako nekad odete na Dušanovac, pogledajte ga dobro.  Tada ćete se možda setiti da ovde živi jedan čovek koji i kad stoji i kad hoda, i kad se smeje i kad spava - plače za njim; jedan čovek koji još može da se uzda samo u - rat.
 

Testo

Hrvatska gibanica

Hrvati nemaju gibanicu, ali zato imaju štrukle. Razlika je u tome što se gibanica pravi od kora, a štrukli od testa. I što imaju potpuno drugačiji ukus. Pored toga, štrukli se, za razliku od gibanice, mogu i peći i kuvati. Po opštem mišljenju, najbolji pečeni štrukli bili su u Zagorju, a po pojedinačnom, najbolji kuvani bili su u Beogradu.

Kuhani štrukli "Dalmatinska 66"

Sastojci
Tijesto: 500 g brašna, 1 jaje, 1/2 dl ulja, 1 žličica soli
Nadjev: 500 g kravljeg sira, 5 jaja, 1 dl kiselog vrhnja, sol
Preljev: 7 dag maslaca, 100 g mrvica

Priprema
Umiješiti  brašno, jaje, ulje i sol. Prirediti nadjev. Nadjenuti tijesto i saviti ga. Narezati štrukle i utisnuti na krajevima kako nadjev ne bi curio van. Štrukle kuhati u slanoj vodi. Na zagrijanom maslacu popržiti mrvice i preliti preko kuhanih štrukli. Štrukli se - tko voli - jedu uz vrhnje, sa sećerom ili bez. 

Osim stanara Dalmatinske 66, štrukle su rado jeli i stanari Užičke 15. Ali ne svi.

Tito: Pa daj makar probaj!     

Jovanka: Ne, hvala.

Tito: Ali samo malo!

Jovanka: Ne.

Tito: Ali kad nisi ni probala…

Jovanka: Mrzim štruklje.

Pauza.

Tito: Nisu štruklje, vec štrukli.

Jovanka: (ćuti)

Pauza.

Tito: No?

Jovanka: (ustaje i odlazi)

Vrata iza nje s treskom se zatvaraju.

Ko je dobacivao za stolom?

Knedli ima raznih – ima ih od brašna i od krompira, od griza i riže, hleba i kifli. Negde ih zovu knedlički, negde piroški, negde njoki, a negde manti – rečju, ima ih  svuda i svi ih vole. Ali najbolje knedle dolaze iz Češke, jer ih Česi služe uz konkretne stvari - gulaš i pivo. Kod nas su iz nekog razloga najpopularnije bile slatke knedle -  šufnudle (u Vojvodini poznate i kao “kitice”) i, na prvom mestu, gomboče - knedle sa šljivama, prezlama i pavlakom.

Knedle u grlu

Sastojci
200 g brašna
100 g krompir pirea u prahu (iz kesice)
1 jaje
Šljive
Malo ulje
 

Priprema
Umesiti testo s dve čaše vode, oblikovati u francuski hleb, iseći na kolutove, ugurati  šljive i praviti knedle. Knedle se kuvaju dok ne isplivaju na površinu. Uvaljati ih u prepržene prezle. Služiti posute šećerom i prelivene pavlakom.

Kad je na ispitu iz komparativne književnosti na Filmskoj školi u Pragu, Milan Kundera upitao svog studenta Emira Kusturicu šta misli o Kafki, Emir je odgovorio da ne misli ništa više od onoga što je profesor već rekao u predavanju. Za iskren odgovor dobio je čistu desetku. Zatim je Kusturica preko svoje tetke izdejstvovao garantno pismo i poziv za Kunderu da poseti Jugoslaviju, a Kundera ga je zauzvrat odveo na gulaš i knedle u pivnicu kod Kalicha. Tu se, za dva susedna spojena stola, slučajno zatekla i velika grupa Emirovih kolega – Lordan i Mali Rajko, Srđan i Goran, Zalar i Filač. U jednom trenutku neko od njih je u šali dobacio: “Kusta šupak!” Na šta se, prema svedočenju Z.M.,  iza Kunderinih leđa pomolila krupna glava s masnom kosom i pretećim pogledom sarajevskog jalijaša, i tiho procedila: "…a da ja nekome ne jebem mater ovdje…" Za spojenim stolom – tajac.

(NASTAVIĆE SE)