Ljubić koji ne vredi čitati

Moglo bi se reći da je prošla godina u romanu pripala dramaturzima i dramaturškinjama, ali kakvi su konačni proizvodi, možda bi najbolje bilo reći da se oni samo pretvarali da su romanopisci. Negde u drugom tomu Moje borbe Knausgor (kakva knjiga, kakav pisac!) piše o jednoj dramaturškinji i kaže da, iako bi trebalo da imaju zajedničkih tema, oni zapravo nisu kolege. Naime, on se bavi književnošću, dok je ona zanatlija, ona stvara po određenim šemama naučenim na akademiji. Nema tu previše kreacije, dubinskog istraživanja sebe i događaja koje želiš da prikažeš, nego je bitno generisati sukobe, izmisliti zaplete i obrte, promeniti početne pozicije likova, sve, dakle, mehanički, kako bi nakon toga drugim ljudima koji će stvarati po predlošku, bilo lakše da se snađu.

Upravo od toga pati i roman Ljubav se nosi u tri... Milene Minje Bogavac, jedne od od onih koja je predstavljala novi glas srbijanske i postjugoslovenske dramaturgije pre desetak godina kad se pojavila, ali se, kako deluje, utopila u letargiju koja je zavladala ovdašnjim pozorištem. Kao da publika nije dobro reagovala na čitavu priču, gotovo famu sa postdramskim tekstom koji su ona i njena generacija (ovo je uslovno jer ima tu i starijih dramatičara i dramaturškinja, iako je odista postojao talas krajem prve decenije ovog stoleća) promovisali. Nakon tog uslovnog neuspeha, odnosno nedovoljne recepcije u teatru, ona se, pored slemovanja kojim se bavi dugi niz godina, okušala i u romanu, ali, što se mene tiče, nije morala da se trudi. Jer proza je nešto sasvim drugačije od pisanja za pozorište i/ili film.

Ono što se odmah prepoznaje, već po naslovu romana, jeste žanr kojem pripada. I htela to ona ili ne, odnosno koliko god ironije i de-konstrukcije unela u svoj tekst, on ostaje ljubić. I to onaj iz roto-štampe, s ružičastim koricama i emblematičnim srcem u gornjem desnom uglu, onom koji je bliži hrptu sveščice jer to knjiga nije. U redu, njenom tekstu može se osporiti klasičan hepiend, ali zapravo on postoji u romanu. Naime, u tenutku kada otkriva pravu prirodu odnosa između svog željenog muškarca i svoje prijateljice, ona  ostaje sa svojim savršenim dečkom problematičnog etničkog identiteta (sic!) kojeg bolje ne pominjati i koji stoga ima samo inicijale. (O ideološkim naprslinama ću kasnije.) Međutim, to je ne zadovoljava, već od te scene u kojoj bi oni trebalo da odu zajedno u noć, počinje prava tirada o povređenom ponosu koja zapravo nema smisla. Stoga roman ima uslovno rečeno tužan kraj, te samim tim postaje žanrovski problematičan, ali ne i manje patetičan.

Postoji veliki strukturni problem u romanu koji je uzrokovan njegovom formom. Milena Bogavac se u velikom delu teksta koristi klasičnim dramskim dijalogom, s navođenjem lica i replika. Ipak, to nije mana teksta. Druga stvar s kojom se poigrava je hronologija. Tekst se ne odvija u sukcesivnom nizu u kojem iz A sledi B iz kog sledi C i tako dalje, gde su i A i B i C vremenski i uzročno posledično povezani, već ih ona premešta pa tako dobijamo tekst čiji vremenski raspored čitaoci moraju da rekonstruišu. I to je u redu. Ono što, pak, smeta jeste što ona ne shvata prirodu proznog teksta pa joj fali veza koja će jasnije ukazati na potrebu za rekonstrukcijom, odnosno, ono što u pozorištu kao sinkretičkoj umetnosti može da odradi scenografija, muzika, kostim, scenski pokret i konačno režija, to u romanu pada na teret autoru. Međutim, Milena Bogavac kao da podrazumeva da mi znamo i ono što je nemoguće da znamo. Iako ne treba potceniti moć uobrazilje i logičkog rasuđivanja svojih čitalaca, u prozi nije zgoreg makar natuknuti ponešto o likovima koji se ne vide, o prostorima u kojima se oni kreću i sreću, a ne da deluje kao da se autorka naknadno setila da objasni taj i taj odnos pa sad mora da ubaci scenu u kojoj će skicirati njegovu prirodu.

Ejmi, Grejs, Stefi, Panker, Psihopata i F.S. su likovi ovog romana. Oni svi pripadju NGO, odnosno kulturnom sektoru, ljudi koji imaju obrazovanje, ali nemaju zanimanje. Svi pišu neke projekte, štite prava ugroženih zajednica LBGTIQ ili zaraženih HIV virusom ili Roma... U tome se najviše ističe antagonistkinja romana, ona koju moramo da omrznemo. Najviše se trudi da pomogne ugroženima, pri čemu volontira. Ne mislim da su ljudi koji volontiraju nužno bolji od nas koji to ne činimo, niti smatram da je svako ko se bavi ugroženim društvenim grupama nužno filantrop. Ipak, obrt koji konačno raskrinkava antagonistkinju ne treba da je pretvori u gnjidu. U pitanju je ljubavni problem, ne epohalni. Drugim rečima, ne radi se o analizi licemerja svih likova koji se bave pomaganjem drugima i od toga manje ili više udobno žive, što bi bila sasvim korektna tema, nego o ljubavnoj prevari koja odjednom varalicu potpuno diskredituje, od nje pravi monstruma. Postoje mnogo strašnije stvari koje se svakodnevno dešavaju, pa oko njih nikakve drame nema.

Dalje, jadni F.S, problematični F.S. postaje takav upravo stoga što ga protagonistkinja i pripovedačica (ove izmene uloga između protagonistkinje i naratorke su prilika za priličan broj neuspelih retoričkih trikova koji valjda treba da nas nasmeju) markiraju. Drugost nije drugost dok se unutar većine ne uspostavi kao takva. Razlike nemaju vrednosne konotacije dok im ih mi ne dodelimo. To da li neko ima jednu ili drugu boju kože u nekim društvima znači manje, u drugim, nažalost, mnogo više. Da li je neko ove ili one nacionalnosti samo je u Srbiji i/ili svesti pripovedačice bitno. Zbog toga, taj inače divni momak i ljubavnik koji se jezičkim idiomom, usput budi kazano, ne razlikuje od ostalih likova u romanu, pa je čitaocima tim pre nejasnija ta primedba o njegovoj „problematičnosti“, ostaje bezimen. Ne zaslužuje čak ni da se nazove nadimkom, već ostaje u okviru inicijala.

Konačno, u romanu ima nekoliko pozivanja na feminizam koji mogu da se učine ironičnim, ali u miljeu u kojem se likovi romana kreću, to svakako ne bi trebalo da bude slučaj. Ipak, tekst ne može biti dalji od bilo kakvog ideologije koja bi se i u najudaljenijim tačkama poklapala s ovom važnom teorijom i praksom. Ako je psovanje i korišćenje takozvanih ružnih reči nešto što bi trebalo da liči na žensko oslobađanje i osvešćivanje, onda mislim da nemamo o čemu da razgovaramo. Pritom, protagonistkinja ne postavalja pitanja o rodnim ulogama koje prihvata, nema u njoj nikakvog revolta što joj bivši momak oduzima ideje koje ona prosto ne može da sačuva upravo stoga što je žena, kao što joj na pamet ne pada preispitivanje činjenice da antagonistkinja volontira, a ona sama ne može da dođe do stalnog zaposlenja.

Roman Ljubav se nosi u tri... ne poseduje nijedan kvalitet zbog kojeg bi ga neko pročitao i to su loše vesti, ne za mene, nego za ovdašnju književnost. Naime, izvestan je nedostatak mlađih autorki, gotovo da se na prste mogu naborajati. Kada neko ko bi po obrazovanju trebalo da bude u stanju da napiše makar prosečan narativ, ovako omane, onda stvari dobijaju gotovo zabrinjavajuće razmere. Svakoj literaturi potrebni su autentični ženski glasovi, ne samo zbog rodne ravnopravnosti, niti zbog procenata koje nameće EU, već zbog toga što oni donose nešto novo i značajno, perspektivu koja je društvu neophodna, a patrijarhalnom poput našeg posebno.