Nasilje sa okusom totalitarizma
Dušan Jovanović

Photo: cieh-chre.org

Ko je bio Dušan Jovanović

Da počnemo odgovorom na pitanje iz naslova: Ime i prezime ubijenog: Dušan Jovanović; starost u trenutku smrti: Trinaest godina; nacionalnost: Rom. Uzrok smrti: Višestruke povrede glave nastale od udaraca tupim i oštrim predmetima.

Nema Dušana Jovanovića u udžbenicima za osnovne škole. Nema upozorenja na opasnost od zla koje ga je ubilo.

Zverski su ga, do smrti, tog 18. oktobra 1997. udarala dvojica maloletnika obrijanih glava Milan Čujić i Ištvan Fendrik; šutirali su ga u glavu dok je ležao na trotoaru Ulice Beogradske, kod broja 35. Pet minuta su ga ubijali,  oborili ga i šutirali čizmama, potom udarali odvaljenim olukom.

Zato što je bio Rom.

Dvojica maloletnih ubica osuđena su na po deset godina zatvora, a nakon šest pušteni su na slobodu zbog dobrog vladanja. Dvojica pripadnika njihove nasilničke skupine nisu procesuirana. Nasilje nad Romima je nastavljeno, nasilje kao nekažnjiva kategorija i prećutno poželjno ponašanje (kada je upereno protiv antirežimskih stavova) srbijanska je svakodnevnica. Srbija se suočava sa zlim duhovima puštenim iz boce još osamdesetih godina prošlog veka.

Te 1997. nasilje je u vidljivo totalitarnoj atmosferi poprimilo južnoameričke karakteristike; Srbijom se širio vonj ječma iz minhenske pivnice. Policija je, po komandi sa ključnog mesta u vrhu države, porodičnog doma Milošević-Marković (Slobodan i MIrjana), svirepo batinala učesnike građanskih protesta pokrenutih zbog izborne krađe, a zabeležena su i misteriozna ubistva sa oznakom koja važi i danas: počinilac nepoznat.

Država prepuštena mafiji

Mafija je preuzimala državu, ubijen je prvi policajac Srbije Radovan Stojičić Badža, vršilac dužnosti ministra unutrašnjih poslova, u junu generalni sekretar direkcije Jugoslovenske levice i direktor Beopetrola, Zoran Todorović Kundak. U podzemlju su stradale ikone prodržavnog kriminala  Rade Ćaldović Ćenta, Goran Vuković Majmun, Vladimir Kovačević Tref.  Njihova ubistva nisu rasvetljena. Vrh Srpske radikalne stranke u Zemunu ogoljenom fašističkim otimanjem stana Hrvatu Ivanu Barbaliću, rođenom Zemuncu, ukazala je na budućnost Srbije u kojoj danas živimo.

Pre 23 godine Dušanov otac, zaposlen u Gradskoj čistoći, kupio je televizor, da, kako je govorio, talentovani sin prati fudbal. Dušan je otišao po koka-kolu.   

Porodica Jovanović nije podnela Dušanovu smrt: nisu mogli da žive pored mesta zločina, i sele se u Mirijevo; majka iz četvrtog pokušaja uspeva da se ubije, otac, dijabetičar kome su bile amputirane obe noge, umro je od srčanog udara. Njihovo drugo dete, kći Kristina, nije upoznala brata.

Dragoljub Acković, dugogodišnji aktivista za romska prava, podsetio je u jednom intervjuu na činjenicu da pre ubistva Dušana Jovanovića širom Srbije zabeleženi slučajevi napada na Rome: "Bilo je jasno da to nije incident, dogodilo se nekoliko veoma teških prebijanja Roma i strahovao sam da će se, možda, dogoditi i nešto teže. Upozoravao sam na to u novinskim tekstovima, ali niko nije ozbiljno shvatio ta upozorenja. I u centralnoj Srbiji je tada bilo prebijanja, a onda je Dušan ubijen i to je na čitavu Srbiju, a i na čitav romski narod, ne samo u Srbiji, ostavilo vrlo težak, neizbrisiv trag. A sve je počelo u vreme tih prokletih ratova. Događalo se tada mnogo toga što je ostalo nepoznato i srpskoj i svetskoj javnosti. Ne postoji vojska i paravojna jedinica koja nije uništavala Rome na ovaj ili onaj način. Ubijao ih je ko je stigao, to mogu otvoreno da kažem. Ni dan danas nije rasvetljen slučaj nestanka tri autobusa u kojima je bilo više od 150 ljudi, kod Skelana. Nestali su u masovnim grobnicama, tek mnogo godina kasnije otvoreni su taj i mnogi drugi slučajevi", kazao je  Acković.

Ubistva, zlostavljanje, diskriminacija

Sve ostalo znamo, ali se često i zaboravlja na činjenicu da su rasistički zločini u Srbiji sve osim incidenta. Knjigovodstvo smrti: podsetimo se ubistva glumca Dragana Maksimovića (na Zelenom vencu, 2001.) koga su nasmrt pretukli navijači FK Rad, zbog toga što je ličio  na Roma, te ubistva sedamnaestogodišnjeg Roma Branka Nikolića (2007.) u Boljevcima kod Beograda, koga su ubili maloletnici iz lokalne bande - nakon zverskog  mučenja, bacili su ga u kanal Vok). Zlostavljanje, diskriminacija, poslednji slučaj beležimo početkom oktobra: nasilni srednjoškolac pretukao je  muškarca i ženu romske nacionalnosti u autobusu na liniji 706. O tome je na tviteru  svedokinja M. M. napisala da niko u autobusu nije želeo da žrtvama pomogne na bilo koji način. “… Mali ćelavi srednjoškolac, nacista, krvnički je prebio čoveka i ženu romske nacionalnosti. Bez povoda ih je nekoliko minuta udarao šakama i nogama isključivo po glavi, oni se nisu branili, već su zapomagali i plakali”, napisala je ta devojka. Slučajni policajci na stajalištu, umesto da privedu srednjoškolca, počeli su da viču na bračni par, tvrdila je devojka. Srednjoškolca su pustili da ode nakon uzimanja podataka, tvrdeći da mu “ne mogu ništa”, piše M.M.

I konstatuje to da se prema povređenima ništa bolje nije ponašala ni ekipa Hitne pomoći.

Narod hoće patrole

I još malo o rasizmu i nasilju: nedavni apatinski slučaj je znakovit, ali nije jedni.  “Kud ste krenuli s tim g******? Okreći odmah da ti ne slupam auto! Dovoziš mi neprijatelja u moj Apatin!”

Tako su se nasilnici obraćali taksistima koji su vozili migrante.

Taksisti su okrenuli kola i izašli iz grada.

“Srbija Srbima - migrantima ograda, građanima sloboda” - ključna je parola koju je u centru Beograda istakla grupacija “masovnih narodnih patrola”, zapravo desničarske organizacije, i njihove pritalice. Kamenovan je  Komesarijat za izbeglice, a demonstranti su krenuli ka Savamali, delu grada u kojem često borave migranti i izbeglice. Niko nije povređen. Najavili su da će nastaviti da organizuju narodne patrole širom Srbije.

“Patrole” su se pojavile su se u februaru ove godine, a oformila ih je - a šta je tu nelogično - organizacija “Nema predaje Kosova i Metohije”; nose crnu odeću i kapuljače, u lecima su napisali da uvode svojevrsni policijski čas, odnosno da se „zabranjuje kretanje migranata van migrantskih centara od 22 do 6 časova ujutru i u grupama sa više od tri osobe“. Prete da će „odgovor biti žestok i da neće proći nekažnjeno“, ukoliko ne poštuju „njihova pravila“.

Neki od patroldžija su privedeni, ali ne i kažnjeni.

Saučesništvo i sadejstvo

Konačno, najaktuelniji je zemunski slučaj nasilja u kojem su učestvovali uglavnom maloletnici: grupa od 15 mladića, sa maskama i kapuljačama upala je 13. oktobra uveče na izložbu u okviru festivala “Novo doba”, bacila suzavac i pocepala izložene radove. Strip grupa koja je organizovala izložbu u Staroj kapetaniji dan ranije je prijavila policiji pretnje smrću, ali obezbeđenja nije bilo.

Zabeleženo je i skandalozno sadejstvo države sa nasilnicima, Ministarstvo kulture i informisanja saopštilo je da osuđuje svaki vid nasilja nad umetničkim slobodama i ugrožavanje fizičkog integriteta autora, ali i ocenilo da prikazivanje "skarednih i nemoralnih sadržaja zaogrnuto plaštom navodne stvaralačke kreativnosti s punim pravom izaziva negativne reakcije".

"Prizori sa iskasapljenijm bebama odsečenih udova ili sa sekirama u glavama nedonoščadi predstavljaju patologiju i devijaciju svesti, a ne umetnost u bilo kom njenom obliku", navodi se u saopštenju Ministarstva. Zaključuje se, takođe,  da napad nije smeo da se dogodi, ali i to da izložba "sa onako užasavajućim pojedinim radovima nije smela da bude otvorena".

Umešalo se i pravosuđe, svojevrsnom podrškom: Treće osnovno javno tužilaštvo u Beogradu je, nakon saslušanja M. Ž. (35) i D. A. (19), zbog upada i demoliranja izložbe,  zaključilo sa njima sporazum o priznanju krivičnog dela nasilničko ponašanje, a Sud im je izrekao uslovne osude kojom su utvrđene kazne zatvora od tri meseca i rokom proveravanja od godinu dana.

To je, valjda, postizanje svrhe kažnjavanja. Autori, zasad, nisu pohapšeni.

Totalitarni sistem delegitimisanih i otvoreno režimskih, slugeranskih institucija, na različite načine, direktno ili posredno, atmosferom poželjnog nasilja i straha od njega, ubija stanovništvo ove države (ne recimo građane). Koliko li je onih kojima to smeta, ili onih kojima je to nepodnošljivo (premalo).

Oceni 5