Ko sve “ne da” Makedoniju i zašto

Priča o Makedoniji danas zaista bi mogla početi na aerodoromu „Aleksandar Veliki“, tamo gde je svoju priču naslovljenu „Ne damo Makedoniju“ počeo i Miroslav Lazanski, čovek koga propaganda režima u Skoplju još uvek predstavlja kao najboljeg poznavaca belosvetske strategije. Taj Lazanski bi, kada već stvarno zna maltene sve o ruskim „migovima“ i o američkim „steltovima“, u čudnom  ponašanju jednog malog kučeta koje gricka svoje šape i u zlokobnoj tišini na aerodromu koje opisuje, ipak morao umeti da prepozna simptome „situacije“ u čitavoj zemlji.

„Makedonci i Albanci – kaže dijagnoza Lazanskog - žive u istoj državi, ali se međusobno ne slažu. Cinici bi rekli da Makedonija predstavlja šizofreniju sa sedištem u Ujedinjenim nacijama. Odnosno, zamislite dva naoružana čoveka, obojica pate od strašnih migrena, sede u istoj kafani i raspoloženi su za kavgu, to je atmosfera koja ovde vlada godinama“.

Ljudi odlaze, ali pesma laže – ne vraćaju se!

Da je malo manje zamišljao i izmišljao, a malo više gledao ljude na aerodoromu koji nosi ime osvajača koji iza sebe nije ostavio nikakvo identitetsko nasleđe (niti jezik, niti hramove, niti artefakte, baš ništa), reporter bi mogao videti nešto drugo sem to kuče i “ljute” Albance u daljini, ta stvorenja koja nam žele oduzeti Makedoniju, ali je, bogu fala, eto baš prvi komšija “ne da”. Mogao bi, recimo, videti mlade ljude, sa velikim koferima punim nade i sa avionskom kartom u jednom pravcu. Mogao bi se čak i pitati gde odlaze ti ljudi i zašto. Da zna nešto više o Makedoniji, zacelo bi u toj grobnoj tišini zamišljao (možda i čuo) refren one poznate makedonske narodne pesme o parobrodu koji odvodi ljude u pečalbu. Pesma kaže: “Ne plači, milo libe, ne žali, jas pak ke se vratam...”

Pričao mi kolega koji je nedavno bio u Oslu:

- Sednem tako u baru, kad tamo, na moje zaprepašćenje, nekoliko mladića koji govore naš jezik. Makedonski. Po dijalektu, reklo bi se da su negde iz struškog regiona, možda baš iz slavnog sela Vevčani. Odakle ste zemljaci, šta radite ovde, pitam ja njih. Naši smo, kažu momci. Moleri. Došli da rade i zarade. Da onda “povuku” familije i zaborave na Makedoniju. Pitaju, kako je dole, burazeru. Šta da im kažem?

“Dole” je gore nego što je bilo, a verovatno će biti jos gore. Ljudi odlaze, ali se ne vraćaju. Pesma laže. Prema zvaničnoj statistici Svetske banke, Makedoniju je u zadnjih deset godina vladavine VMRO-DPMNE, napustilo oko 600.000 ljudi. I mi u Makedoniji, po inerciji, još uvek govorimo kako nas ima preko dva miliona, ali realno, to više nije tako. Manje nas je od 1,5 miliona. Fond za zdravstveno osiguranje, recimo, ima negde oko 1,7 miliona osiguranika, ali deo njih se nije odjavio i radi po svetu “na crno”, jer drugačije ne može. Drugačije mogu samo oni koji su već uzeli bugarske pasoše (kažu da ih ima oko 120.000), kako bi sebi obezbedili legalan posao. Naravno, propaganda Gruevskog sve to “ne vidi” i još se ovih dana javno hvali da je stopa nezaposlenosti pala na rekordnih 23,1 posto!

Po mnogo čemu Makedonija je neobična zemlja, ne samo po načinu na koji “rešava” nezaposlenost. Moj prijatelj Rudi Lazarevski, međunarodni ekspert za finansije, čovek koji je pre mnogih drugih predvideo finansijski kolaps Grčke i o tome napisao kolumnu koja se još pamti, uporno mi govori da se Makedonija bliži grčkom scenariju.

- Oko 150.000, najviše 200.000 ljudi kod nas rade u tzv. realnom sektoru ekonomije. Oni nešto proizvode, razmenjuju robu i usluge sa svetom i prehranjuju sve ostale. Uključujući i zaposlene koji ništa ne proizvode, koji presipaju iz šupljeg u prazno, iz budžeta u budžet. Dali ste znali da Makedonija šest puta više uvozi nego što izvozi osnovne prehrambene proizvode? Da li znate da Makedonija svake godine mora potrošiti pola milijarde eura, kako bi uvezla četiri osnovne prehrambene namirnice, žito, meso, jaja i povrće? - pisao je Lazarevski nedavno, u kolumni na sajtu Plusinfo.mk.

Srpski traktori spasavaju nas od albanske platforme?!

Većina ljudi ne zna te podatke. Ili ne želi da ih zna. Prošlog vikenda, ispred baroknog zdanja makedonske vlade - radi preciznosti, valja podsetiti da zgrada nije sagrađena u stilu “baroka”, kako se ovde naziva srpski neoklasicizam, već da je moderno zdanje pre oko dve godine dobilo barokni oklop od gipsa i purpene – banuli su traktori. I to baš traktori srpske proizvodnje (tehničke detalje o traktorima prepuštam već pomenutom Lazanskom, koji sve zna).

- Protestujete protiv platforme potpisane u Tirani sprskim traktorima proizvedenim u Beogradu? Alo, dajte malo stila, bre! I dostojanstva! Nećemo valjda dozvoliti da nas srpski traktori spasavaju od albanske platforme. Pa gde je tu makedonski faktor? - napisao je vrcavi Branko Tričkovski, kolumnist dnevnog lista “Sloboden pečat”.

Prva pomisao prolaznika je bila da ljudi protestuju zbog neisplaćenih subvencija od nekih 55 miliona eura. Ali ne! Traktoristi su se pridružili protestu protiv “dvojezičnosti”, protiv “ljutih” Albanaca koji bi hteli da svi Makedonci nauče albanski jezik (oni koji ne mogu ili neće, bruji propaganda, plaćaće kazne od 5.000 eura). Zemljoradnici su došli da odbrane “zajedničku” državu, u kojoj se “zajedništvo” shvata tako što zajedno žive oni koji su blagoslovljeni (Makedonci) i oni koji su prokleti (“Šiptari”). Zato se na protestima “tvrdokornih” gruevista peva: “Neka razberat, kletite Šiptari, makedonsko ime, nema da zagine”.

- Prvi put u deset godina sa traktorima i kombajnima ispred vlade. Zbog jezika? Nemaju hleba da jedu, a brane Gruevskog – kaže Lenče Nikolovska, novinarka, koju svi zemljoradnici u Makedoniji zovu “Lenče tutunarkata”, još od vremena kada je zajedno sa proizvođačima tutuna (duvana) jurišala na vladu, a zatim postala poslanik opozicijskog Socijaldemokratskog saveza, u vreme Branka Crvenkovskog.

I eto tako, umesto da dođu po subvencije, traktoristi i zemljoradnici su usred setve napustili njive i došli u Skoplje da i oni malo “ne daju” Makedoniju i makedonski jezik. Ne brini, Lenče, šalimo se, kada dođe vreme da se protestuje za subvencije, tražiće ih jezikom.

Došli i Grci u Đevđeliji da “ne daju” Makedoniju

Kad smo već kod povćca, setve i traktora, priča o Makedoniji danas bi mogla početi i na samom jugu zemlje. U Đevđeliji, na primer, tamo gde sunce o kome je davno pevao Dado Topić, ipak najviše sja. Tamo gde raste najukusniji paradajz na svetu i gde se živi nešto laganije nego u metropoli (ako vas put vodi preko graničnog prelaza Bogorodica-Evzoni kod Đevđelije i ako baš ne žurite, obavezno svratite u kafanu kod Pere u selu Mrzenci i sve će vam se samo kaz’ti).

Službeni jezik u opstini Đevđelija je naravno makedonski. Ovde nema Albanaca. Bilo je emigranata iz Sirije, ali to je druga priča, za BBC i CNN. Ipak, sve je u gradu dvojezično i to se primeti na svakom koraku. U svim lokalnim “klinikama” (sve ambulante su postale “klinike”, pa je Đevđelija ustvari jedan omanji “klinički centar”), u svim radnjama, u svim kafanama, svi napisi, svi popisi usluga i svi jelovnici su napisani na dva jezika. Jedan koji branimo i volimo – makedonski. Drugi koji iz dna duše mrzimo - grčki jezik.

Lako je shvatiti zašto je to tako, zašto to nikome ne smeta i zašto se ljudi ne bune zbog toga. Đevđelija praktično preživljava od stanovnika severne Grčke. „Ljuti“ Grci prelaze granicu i kod velikih “patriota” u Đevđeliji kupuju sve što im treba (a sve je kod nas jeftinije), pa se malo leče i popravljaju zube, onda se malo kockaju u prelepim kazinima (jer je kod njih to “nemoralno”) i na kraju tankiraju gorivo i ispraćeni pozdravom zahvalnosti “efharisto poli”, vraćaju se kući, preko granice. Tokom zime, mnogi se uopšte ne vraćaju. Iznajmljuju stanove u Đevđeliji i tu troše svoje grčke penzije, te žive kao bogovi. Ko zna šta bi Lazanski napisao kada bi video ovu ljubav bez granica. Možda bi rekao ovo – eto, došli i braća Grci, da i oni malo “ne daju” našu, kao što godinama ne daju “svoju”, grčku Makedoniju.

Kako izgleda dvojezičnost u praksi

Što se mene tiče, ja bih priču o Makedoniji danas počeo ipak u opštini Saraj, nadomak Skoplja, u kojoj provodim letnje mesece, u mom selu Dolna Matka. Mnogo ljudi koji dolaze u Skoplje posećuju kanjon Matka. Kraj je prilično zapušten, ali je priroda prelepa, a reka Treska, u kojoj smo nekada lovili pastrmke potočare a sada uglavnom kupamo mušice, zna da podivlja i postane jos lepša, kao neka hirovita i neukrotljiva devojka.

Selo je čisto makedonsko (dakle, enklava “Čista Makedonija”), ali u kraju dominiraju Albanci. Tu živi i daroviti albanski pisac Kim Mehmeti, koga povremeno srećem, ali odavno već nismo razglabali “o situaciji”. Tu, pored reke, dolazi i moj prijatelj Abdula iz Glumova, koji inače “nema pojma” o politici. Nedelju dana pre izbora 11. decembra prošle godine, Abdula mi je precizno rekao šta će se dogoditi – veliki broj Albanaca glasaće za SDSM pod vođstvom Zorana Zaeva, a SDSM i Demokratska unija za integracije (DUI) Ali Ahmetija, nakon izbora će sa njim sklopiti pakt i oboriti režim. Ja, kao neko ko se “razume u politiku”, naravno, Abduli nisam poverovao i zato sam izgubio opkladu.

Opština Saraj je dvojezična, kao i celo Skoplje, uostalom. Prema formuli iz Ohridskog ugovora iz 2001, tamo gde živi najmanje 20 posto Albanaca, u službenoj upotrebi su oba jezika – makedonski i albanski. Koliko ima Albanaca u Makedoniji ne zna se tačno. Poslednji popis pre dve godine nije uspeo.

I kako sada izgleda ta opasna dvojezičnost, za nekog kao što sam ja, ko živi okružen Albancima, a zna tek nekoliko reči na albanskom, štono kažu tek toliko da bi popio batine? S vremena na vreme, svraćam u opštinu, gde sam dobio odobrenje za gradnju kuće. Dokument je napisan na dva jezika – na makedonskom i na albanskom. Guram proceduru, znate već kako je. Do sada, niko od mene nikada nije zatražio da napišem ili potpišem bilo šta na jeziku koji ne poznajem, ili, ne daj bože, da progovorim albanski. U opštini Saraj i u svim opštinama u zapadnoj Makedoniji ta praksa traje godinama i problema nema. Ta praksa je bila prisutna i u vreme socijalizma, od 1974. godine do kraja osamdesetih, kada se Makedoncima prohtelo da budu veće pape od samog Slobodana Miloševića, pa su ukinuli “dvojezičnost”.

Kako će sada izgledati “dvojezičnost” kakvu traže Albanci? Armend Nuhiu, prevodilac iz Skoplja, ne voli baš socijaldemokrate. Vidim to, pratim njegove postove na Fejsbuku i često ga uhvatim kako podržava DUI, partiju koja je do juče delila vlast sa Gruevskim. Zbog toga baš od njega očekujem objašnjenje.

- Nov zakon za upotrebu albanskog jezika odnosiće se na građane Albance u Makedoniji. Niti jedan Makedonac neće biti prinuđen da uči albanski jezik. Biće kazne za institucije koje ne poštuju zakon, a ne za građane. U gradovime u kojima nema Albanaca, ili ih je u zanemarljivom broju, ne traži se službena upotreba albanskog jezika. Kao i do sada. Ovaj zakon će povećati međusobnu koheziju građana i lojalnost Albanaca prema državi. Sve drugo što vam serviraju vladini mediji je pokušaj za spas kriminalne klike od duge robije zbog kriminala – napisao je Nuhiu.

Naravno, neće ići sve tako lako i glatko. Albanske partije traže da i banknote budu dvojezične.

- Čak i da hoćemo, pare ne mogu biti dvojezične. Pošto nisu ovde. Pokradene su – pošalio se Saso Kokalanov, novinar i pisac.

Zašto je Zaev osvojio Albance

Šala na stranu, neki zahtevi iz takozvane Tiranske platforme, koja je izazvala buru reagovanja u Makedoniji, ali i u Srbiji, nisu naivni i zahtevaju promenu makedonskog Ustava. Naime, osim banknota, traže se i dvojezične uniforme u armiji, nova državna zastava, nova himna, nov državni grb… Vođa opozicije i verovatni idući mandatar Zaev, poreklom iz Strumice, gde Albanaca nema, savladao je početne nedoumice, spustio je gard i Albancima ponudio jednostavno obećanje – sve što je razumno i okviru Ustava, dobićete, dok za sve ostale zahteve otvaramo dijalog. Osim toga, vrlo je verovatno da novi predsednik makedonskog Sobranja bude Albanac (ja bih voleo da bude Albanka, Teuta Arifi, podpredsednica DUI). U neuspelim pregovorima koje je Gruevski vodio sa Ahmetijem (pošto je prvi dobio mandat), veliki “patriota” je ponudio Albancima čak osam vladinih resora – nikad više za nikad gori rezultat na izborima.

Albanske vođe su odgovorili pozitivno na ponudu SDSM, tvrdnjom da ono što je Zaev predložio na promociji programa iduće vlade nije dovoljno da ispuni zahteve, ali jeste osnova da se vlada formira i da počne proces dijaloga i stabilizacija zemlje. Dovoljno je to Albancima, Makedoncima koji žele promene i svim zapadnim zemljama, ali naravno, nije dovoljno Gruevskom i predsedniku Đorđu Ivanovu (on potiče iz porodice srpskih kolonista u Valandovu), koji, kako je otkrio sajt Plusinfo.mk, krajem meseca putuje u desetodnevnu posetu makedonskoj dijaspori u Australiji i možda bude fizički nedostupan da preda mandat Zaevu.

A gde bi se priča o Makedonij danas mogla završiti? I kako? To se, bogami, još uvek ne zna. Zna se jedino to da sada postoji makedonsko-albanska koalicija spremna da vodi zemlju, a da bilo kakav ishod eventualnih ponovljenih izbora (na čemu insistira Gruevski), nikako ne može proizvesti takvu koaliciju. Gruevski je postupio kao Kortez kada ja osvajao zemlju Acteka – konkvistador je prvo zapalio sve brodove, kako bi sahranio svu nadu mornara i vojnika za povratak kući. Gruevski je porušio sve mostove poverenja sa Albancima (poverenje sagrađeno na kriminalnim poduhvatima), kompromitovao je i sebe i vođstvo svoje partije, smanjivši tako koalicioni kapacitet VMRO-DPMNE do te mere da sada nije zamisliva koalicija bilo koje albanske partije sa tom šovinističkom klikom.

- U aktuelnoj makedonskoj političkoj krizi, sem hegemonističke države, ugrožene su pozicije svih onih koji koriste nacionalizam za ličnu političku dobit: vlast, novac i pobeda na izborima. U zarobljenoj državi, kao što je naša, celo društvo je zarobljeno u klopci privatnih i političkih interesa. Zbog zatvorene prirode nedemokratskog društva, zbog zatvorenih umova u naučnim i obrazovnim institucijama, zbog odsustva debate u njima, zbog odsustva pravne države, ekstremni nacionalizam nije mogao na vreme da bude razobličen i diskreditovan u Makedoniji – kaže profesor Denko Maleski, prvi ministar spoljnih poslova Republike Makedonije.

Plašimo se “miroljubivih” i “savesnih” građana

Je li taj posao sada završen? Je li bar pri kraju? Možda će me moj prijatelj Abdula iz Glumova opet demantovati, ali ja bih ipak bio vrlo oprezan. Priča o Makedoniji nije završena. I neće još skoro biti završena. A ako bude, neka samo ne bude onako kao što se nedavno završila jedna tužna priča u gradiću Sveti Nikola, u centralnoj Makedoniji. U kome, naravno, Albanaca nema, ali, kako je rekao lokalni gradonačelnik čije ime nije vredno pomena, gradić u kome su lokalni stanovnici “miroljubivi” i “savesni”.

Svake godine u tom gradiću se održava folklorni festival i svake godine drag gost Svetinikolčana bio je albanski ansambl “Shkupi” iz Skoplja. Sve do ove godine. I ove je godine ansambl bio pozvan da gostuje, ali nekoliko dana pre festivala, direktorka lokalnog Doma kulture sazvala ja “stručni kolegijum”, na kome ja zauzet “zajednički stav” da je “u ovoj situaciji” prisustvo igrača Albanaca u gradu nepoželjno, te da lokalna vlast njima ne može garantovati bezbednost. Ansambl je obavešten o odluci, a razočarani i uvređeni igrači nisu imali drugog izbora već da ostanu kod kuće – na svadbu se nepozvan ne ide.

Desilo se, naravno, ovih dana i puno drugih ružnih stvari u Makedoniji - vandalizam, napadi, prebijeni novinari. Ali meni se čini da događaj koji se zbio u malom gradiću “miroljubivih” stanovnika upravo ono što najviše ugrožava zemlju – spremnost ljudi da “ne daju” kriminalce i bandite, ljude koji su celu deceniju uništavali Makedoniju i besomučno krali novac, da “ne daju” lopove, verujući, ponekad čak iz dubine duše, da time “ne daju” Makedoniju. A eto… Valjda će se na kraju priče ipak neko setiti da se Makedonija ipak mora “dati”, kako ne bi ostala “stara moma” koju niko više neće hteti.