Koja je to vatra bila!

PROROČICA

Na po Vojvodjanske ulice stvorila se ispred mene i izderala: "Daj ruku da ti gledam u dlan!"

Hipnotisano sam stala, moja šaka već je bila u njenoj, a uopšte je nisam pružila, dlan se sam otvorio, a prsti lepezasto raširili.

Pogledala je dlan, onda mene, jednim bleskom očiju svu me obuhvatila, od glave do pete, što i nije bilo teško jer išla sam u drugi osnovne i bila pretposlednja u vrsti, onda je opet pogledala u dlan i u jednom dahu istresla: "Imaćeš dva muža. Jedan će biti plav, drugi crn".

Potom je, kao suvišnu grančicu, odbacila moj dlan, ponovo prihvatila ćerkinu ruku i ravnodušno produžila dalje.

Ana i ja, ne dišući, razrogačeno smo buljile jedna u drugu.

Uzalud se svih ovih godina iz grada uporno vraćam Vojvodjanskom ulicom.

Nema gatare da mi ugata i trećeg.

EH

Koja je to vatra bila!

Zabavljali smo se nekoliko godina, a onda je moj Prvi Bivši morao u vojsku. Na godinu i po.

Svaki dan razmenjivali smo pisma i ja sam svaki dan nestrpljivo iščekivala poštara, trepereći gutala reči i odmah odgovarala.

Pre nego što sam bife u ormaru pretvorila u urednu arhivu za važna dokumenta, morala sam odlučiti šta sve u tu važnost pripada, šta je stvarno dokument, a šta uspomena - i koju od uspomena i opipljivo želim sačuvati.

U jednoj od kutija – pisma!

Ne mogu verovati da smo to zaista mi pisali!

Svaka reč prazno zveči, sve mi se čini da čujem i nečije podsmešljivo kikotanje - i bez ikakve griže otvaram vrata kaljeve peći.

Koja je to vatra bila!

PROSCI

"Koliko puta na Badnjak počistiš kujnu, toliko ćeš imati prosaca" - govorila je moja mama, iako Badnjak nismo slavili.

Zadovoljna svojim proscem, ja sam se samo smejala, nastavljajući da čistim kujnu.

Kada je prosac već odavno postao Prvi Bivši, ne prosac, već muž, setila sam se da on mene u stvari nikada nije prosio. Kao ni Drugi Bivši.

Onako zvanično, kao na filmu.

Badnjak je.

Ni ja ga ne slavim, ali - ne samo da sam počistila kujnu, nego sam pozlatila i sve sobe.

A i dvorište blista.

KISMET

„Kada prostreš beli veš da se suši, a iznenada pljusne kiša, to znači da te muž vara.“ - govorila je, ko bi drugi, nego moja mama, pre više od pola veka, a ja sam je začudjeno slušala i dodavala joj štipaljke.

Bila sam toliko mala da još nisam mogla ni da prostirem veš, a kamoli da maštam o udaji.

Sa Prvim Bivšim nisam više od četrdeset godina. Sa Drugim Bivšim, više od trideset.

I skoro svaki put kada širim beli veš, a nebo je plavo da plavlje ne može biti - padne kišurina.

Koje su to švalerčine!

UNCUT

Kupljen umesto zvona, kao ukras i kao zezalica, keramički patuljak, ne viši od pedlja, na baterije, sa senzorom i čipom za zviždukanje, prvih dana uredno je u predsoblju izvršavao svoj domaći zadatak.

Na svako pomeranje zavese na ulaznim vratima odmah je reagovao žestokim zviždukom.

Posetioci, dvonošci, zbunjeno su se osvrtali, pokušavajući da u praznom dvorištu otkriju onoga  ko zvižduće, a pošto bi se njihovim ulaskom u predsoblje zvižduk ponovio, i oni bi ponovili uzaludnu pretragu.

Jedino Žujki, četvoronošcu, ništa nisam morala objašnjavati. Uzdignutog repa i glave, bez mjauka ili frktanja, bez njuškanja ili osvrtanja, gordo je prošla, ne zbunjujući se – i pored patuljka i kroz zvižduk.

Posle nekoliko dana patuljak je zaćutao i ćuteći proveo ceo dan. Spremam se za spavanje, gasim svetlo, iz predsoblja ulazim u sobu, a za mnom – ulazi zvižduk.

Čudan neki čovečuljak!

Samo se na mene nameračio.

KONJUGACIJA

Ja hodam, ti hodaš, on hoda. Mi hodamo, vi hodate, oni hodaju.

Nema greške. Slika je jasna.

Svi smo prohodali i nogu pre nogu, brže ili sporije, sa ciljem ili besciljno, svi koračamo.

Kada iz hodajuće slike izvučemo: oni hodaju – slika stane, razmišlja, okrene se oko sebe, pa opet razmišlja, a onda blesne.

I prolepša se. I dobije krila.

Zaživi sasvim drugačije.

Kao da niko pre, kao da niko kasnije, s rukom u ruci, s dlanom u dlan, isprepletenih prstiju, nije tako hodao.

Zaljubljeno.

ŠKOLA

Kada sam Prvog Bivšeg najviše volela, a i on mene, nisam ga učila kako poslove da delimo.

Drugog, još manje.

Ćutke radeći, bila sam ubedjena da sve mogu i da sve moram sama.

“Rašo, molim te pomozi mi”, kaže Sanja i on s osmehom ustaje sa kauča i prinosi oval.

Sanja vadi iz cvrčeće masti pržen krompir, slaže ga u oval, a Raša svaki red posipa solju.

Pametna mlada žena.

Naravno da je na peći bilo mesta i za oval, i naravno da je Sanja sposobna i bez Raše da završi posao.

A krompir?

Odavno nešto lepše nisam okusila.

UZALUD

Tata je uvek počinjao pesmom „Oj, Jelo, Jelo, Jelena“, smeškajući se i gledajući u mamu, Helenu, koju su svi zvali Jelka. Mama bi se tobož ljutila i tobož prekorno izvikivala: „Pa, Feđa!“, no svi gosti brzo bi prihvatali pesmu.

Prelepo je pevao tata, kao i svi Feđverovi, nizao starogrdsku pesmu za pesmom i uvek završavao sa: „U ranu, zoru, zoru, zoru...“

Ja, šiparica, podsmešljivo sam gledala sve pevače i nisam otvarala usta.

Mena su interesovale igranke i pesme Pejakovića, Stefanovića, Montena, Slabinca, Jevremovića, Kovača..., zabavna muzika uz koju se plesalo, plesalo i plesalo.

Feđverovi su odavno zaćutali.

Uzalud u prodavnicama tražim starogradske pesme koje je tata najviše voleo.

Prekasno otvaram usta.

*Priče iz knjige "Eh"