Sistem koji onemogućava život
Refugee 02 S

Photo: Ana Melentijević

Koja ljudska prava se krše izbeglicama i migrantima u Bosni?

Ljudska prava su deo zdravlja

zdravlje je deo ljudskih prava

ljudska prava i zdravlje su u neposrednoj vezi

                        Dr. Džonatan Man, jedan od bivših direktora SZO (WHO)

Oko četiri hiljade izbeglica i migranata nalaze se uhvaćeni u klopci koju su im sačinile vlasti EU/USA protektorata BiH i takozvane “humanitarne organizacije”, koje iako preplaćene da pomognu ljudima (spominje se suma od desetak miliona eura samo kod IOM-a) čine sve da im zagorčaju život što je moguće više, ne bi li ih naterali, da se u njihovoj režiji (to je biznis!) “dobrovoljno vrate” odakle su došli. Pritom se naravno masovno krše ljudska prava, a krše ih oni plaćeni da ih brane. Bacimo jedan ovlašan pogled na spisak kršenja ljudskih prava izbeglicama u Bosni sledeći Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, koju su potpisale sve članice UN.

Čl. 3 - Pravo na život

Nema zvaničnih podataka o mortalitetu, a cifre koje beleži štampa govore o 15 utopljenika (u reci Kupi prilikom pokušaja prelaska granice), dva umrla od bolesti (pneumonija i apendicitis, u prvom slučaju lečenje je zakasnilo, u drugom slučaju nije ni otpočelo) i jedan poginuo od uboda nožem u međusobnom obračunu oko upotrebe tuša. Ovi podaci su nepotpuni (18 mrtvih), ali su svakako pokazatelj stepena kršenja ljudskih prava jer su sve ove smrti nastale kao rezultat nepovoljnih uslova sačinjenih od strane vlasti i “humanitaraca”. Na ovom mestu treba pomenuti da su Médicins du Monde (Lekari sveta) predložili još februara 2017. formiranje “bezbednih koridora” za prolaz migranata i izbeglica po njihovoj želji (u skladu sa pravom na slobodu kretanja) koji bi omogućili ne samo zdravlje i blagostanje ljudi već i bolju kontrolu zdravlja i svih propratnih pojava. Očito je politika EU pošla u suprotnom smeru. Rezultati su pred nama.

Čl. 5 – Zabrana torture, nehumanog tretmana i kažnjavanja

Međunarodno pravo smatra sistematsko odricanje od pružanja medicinske pomoći aktom torture. U Bosanskim kampovima kojima upravljaju UN agencije ljudi umiru zbog nepružene medicinske pomoći a mnogi su u riziku invaliditeta jer njihove hronične bolesti nisu adekvatno lečene. Pored toga begunce i migrante fizički zlostavljaju kako policajci susednih država, tako i privatne službe bezbednosti u kampovima koje su upošljene od strane UN agencija.

Čl. 13 – Pravo na slobodno kretanje

Izbeglicama i migrantima u BiH zabranjeno je korišćenje javnog prevoza. To znači da migrant iz Kladuše koga lekar uputi na dijagnostički pregled u Bihić tamo ne može stići ako ga ne prebace agencije UN a one to u mnogim slučajevima nerado čine. Privatna osoba može biti optužena da krši zakon ako pomaže izbeglici u transportu. Imam pacijenta u Kladuši koji čeka prevoz do bolnice u Bihaću više od 2,5 meseca iako ima sve potrebne papire i čak novac da plati pregled sakupljen od strane aktivista. Međutim, humanitarna agencija zadužene za prevoz (IOM) ne želi da ga preveze... A ko želi iz Sarajeva u Kladušu, Ključ ili Bihać mora taj put preći pešice.

Čl. 14 - Pravo na azil

Neprohodne granice, policajci koji biju, ponižavaju i kidnapuju ljude dobro su poznata praksa iz EU članica sa ruba ove političke grupacije. O toj praksi se dosta pisalo u medijima pa je stoga ovde ne analiziramo šire, iako je ključnog značaja kao određena politika i rešenost grupe zemalja da kršenje čovekovih prava uzdigne na nivo svoje osnovne politike.

Čl. 25 – Pravo na zdravlje (i druga prava iz ovog člana)

Izbeglice i migranti su ranjiva grupa u celini unutar koje su opet posebne kategorije ranjivih grupa (invalidi, žene i deca, starci...) međutim njihovo zdravlje i životi ugroženi su politikom redukcije zdravstvene zaštite migranata (koja je trade mark EU više puta kritikovana od strane UN zvaničnika, pa čak i dva generalna sekretara su ovoj temi posvetila svoje govore a postoje o tome i napisane knjige, studije i doktorati). Ipak situacija koju susrećemo u BiH specifična je po svojoj trostrukoj redukciji: prvo, suspendovan je zakon FBIH koji omogućava izbeglicama i migrantima dostup do zdravstvenog sistema (naravno, nije reč o demokratskom zakonodavnom postupku promene zakona već o tajnoj ad hoc direktivi), drugo, primarna zdravstvena zaštita je zamenjena povremenom i kratkotrajnom humanitarnom medicinskom pomoći i treće, ta humanitarna medicinska pomoć nema mandant da zaista sprovede lečenje bolesnih u skladu sa njihovim potrebama već više ili manje (povremeno) formalno figurira na način da u vreme od nekoliko sati kada je medicinska ekipa prisutna otprilike većinu bolesti leči tabletom paracetamola. Pogledajmo zato osnovne parametre prava na zdravlje kako ih definiše SZO (WHO):

a) Dostupnost  

b) Pristupačnost (fizička, ekonomska, informativna i nediskriminatorna) 

c) Prihvatljivost (etička, kulturna i spolno senzitivna)  

d) Kvalitetna (bezbedna, efektivna, okrenuta ka čoveku, pravovremena, nediskriminatorna, integritivna, uspešna)

Očigledno je, pregledom ovih parametara, da je pravo na zdravljave izbeglica i migranata u BiH kršeno takoreći u potpunosti (delimični izuzetak je Potemkinovo selo u Hadžićima), a da su “humanitarne” organizacije samo uprizorile pružanje medicinske pomoći da bi verovatno brojem izdatih tableta paracetamola opravdale milione eura koje su primile. Ovde treba dodati još dve stvari: Prva je ta da su se lekari u BiH, uprkos veoma lošim uslovima u kojima rade, dobro pripremili za rad sa migrantima. Tako je već u maju 2018, u skladu sa zakonom FBiH, Zavod za javno zdravstvo FBiH izdao detaljna i veoma kompetentna medicinska uputstva o problemu migracije i zdravstvenim efektima na populaciju migranata (kao ranjive grupe) i domaću populaciju, uputstva za formiranje medicinskih stanica, uputstva za formiranje migrantskih centara, uputstva za regrutaciju lekara (među mladim i nezaposlenim) itd. itd. 

Međutim, viša sila im nije dozvolila da svoje pripreme sprovedu u delo. Treba takođe reći da je osiromašeno zdravstvo BiH sve do juna (do pojave MSF na terenu) uspešno sprovodilo integrativno lečenje migranata i izbeglica, i o tome redovno obaveštavalo javnost. Svetli primer je Zdravstveni dom u Velikoj Kladuši, izveštaji o radu ove ustanove sa migrantima su još dostupne u lokalnim medijima. Sve to je stopirano, suspendovano i pretvoreno u veliku i lažnu humanitarnu predstavu koja košta milione, a defakto rezultira masovnim kršenjem ljudskih prava.    

Drugo je to, da su sve ostale odredbe iz člana 25. ili uskraćene ili nedovoljno i nekvalitetno pružene. Smeštaj ljudi je neadekvatan, hrana je slaba i nedostaje (i po više stotina ljudi ostane gladno nakon sati provedenih u redu za hranu), nedovoljno je tuševa (cca 50% pod standardom), veliki broj ne radi, a topla voda je retkost... Sve zajedno pokazuje sliku namerne rešenosti (utvrđene politike) da se krše ljudska prava i da se uspostavi takav sistem koji onemogućava život u kampovima za migrante i izbeglice.

Oceni 5