Pesnička i životna sudbina Marine Cvetajeve
Cvetae 01 S

Photo: Wikipedia

Koji pesnik nije crnac, kog pesnika nisu - ubili?

Trideset i pet godina deli nas od smrti Marine Cvetajeve, punih šezdeset i pet godina prošlo je od objavljivanja prve njene pesničke zbirke, a njeno delo je još samo delimično pristupačno čitaocima, dobrim delom je pohranjeno u arhivima ili rasuto po listovima, časopisima i almanasima u Sovjetskom Savezu i čitavom svetu, i čeka na objavljivanje u valjanim, proverenim izdanjima. Zato još stoji ono što je Pasternak napisao u svojoj autobiografiji 1956. godine da Cvetajevu čeka najveće preocenjivanje i najveće priznanje.

Pesnička i životna sudbina Marine Cvetajeve postala je tragična u prvom redu zbog njene odluke da ode u emigraciju. Godine 1922. dobila je Cvetajeva dozvolu da s kćerkom ode k mužu koji je, kao beli oficir, već ranije bio napustio zemlju. Cvetajeva, koja ranije nije mnogo marila za politiku, u to vreme je bila romantičarski zanesena izmišljenim mitom o božanskoj i spasilačkoj ulozi „belog pokreta” i dobrovoljačke armije. Naravno, emigracija ju je najpre prigrlila kao svog pesnika. Ali Cvetajeva je bila pravi pošten čovek i pesnik, i nije mogla dugo ostati ravnodušna prema reakcionarnim idejama ruske emigracije, i vrlo brzo je postala tuđa tim krugovima. Od 1928. godine nije uspela da objavi nijednu knjigu.

Nastao je period doslovnog gladovanja, borbe da se održi goli život. Godine 1939. Cvetajeva se s malim sinom vratila u zemlju, kuda su njen muž i kći već ranije bili otputovali. Nije ih tamo zatekla: muž joj je u međuvremenu bio streljan, kći osuđena na progonstvo. Svi pristupi književnim krugovima time su za pesnikinju automatski bili zatvoreni, o štampanju nije moglo biti ni govora. A kad je 1941. godine usledio rat i povlačenje pred nemačkim snagama, Cvetajeva je izgubila svaku nadu. U selu Jelagubi, nedaleko od Kazana, oduzela je sebi život. Njen maloletni sin dobrovoljno se javio u vojsku, pošao na front i iste jeseni poginuo.

Pored svih životnih nedaća, Cvetajeva je bila izvanredno plodan, začuđujuće plodan stvaralac. Živela je kao u nekoj groznici stvaranja, pisala iz dana u dan, nekad i po nekoliko pesama na dan. Veliki povratak Marine Cvetajeve rodnoj poeziji ostvaren je tek 1965. godine, kad je u Moskvi objavljen reprezentativan izbor njene poezije sa studioznim predgovorom Vladimira Orlova. Bio je to praznik sovjetske poezije. U Njujorku je 1953. godine objavljen jedan deo njenih spisa u prozi, a u Parizu 1972. godine opširniji izbor njenih pisama.

Na jednom mestu Paustovski navodi osnovnu Bunjinovu težnju pri pisanju: počinjući da piše o bilo čemu, on je, рге svega, morao da nađe zvuk. Čim sam njega našao, sve ostalo je dolazilo samo po sebi. Mislim da je to bila osnovna potreba i Marine Cvetajeve. Cvetajeva u poeziji ne opisuje. Opčinjena je zvucima. Njena poezija, puna ritma i melodije, pokazuje, za razliku od poezije simbolistâ i akmeistâ, nove izražajne mogućnosti ruskog stiha. To je jedna nova orkestracija, moderna u pravom smislu reči. U svome stihu ona do maksimuma koristi mnogoznačnost i sazvučje, usklađujući etimologiju sa asonancama i aliteracijama. Cvetajeva je stvorila pravi kult reči, tražila nova značenja u nasleđu narodne poezije, i to kako epske, tako i lirske, čak prezrene častuške, u zaumnim slojevima vradžbi^ i zagovorâ, u građanskoj romansi. Zatim u celokupnom bogatstvu promenâ kroz koje je ruski jezik prolazio u svojim istorijskim fazama, od Slova o polku Igorovu, preko pesnikâ XVIII veka, do Puškina i Bloka.

Bila je veliki poštovalac i poznavalac nemačke romantičarske poezije, veliki poklonik Getea i Helderlina, a od svojih savremenika — Rilkea. Čitave pesničke cikluse posvetila je stvaranju Puškina, Bloka, Ahmatove, iako je po idejama bila bliže Belome, Majakovskom i Pastemaku. Po bujici reči i dinamici stiha, po revolucionarnosti forme bila je bliže Majakovskom. Po težnji da piše smireno i огganizovano — Pasternaku. A pisala je ipak samo kao Marina Cvetajeva. Čak i nepotpisane njene pesme nije teško prepoznati. Njene su pesme najčešće strasni, bujni monolozi, pisani nemirnim, neujednačenim stihovima, punim čisto govornih obrtâ, pauzâ, prekidâ — sve kao u monologu strasnog govornika. Stoga je u njenom beleženju stihova jedan od nametljivo prisutnih znakova — crtica, povlaka. Ali i uskličnik, i upitnik. Kao u strasno pisanoj govorničkoj prozi.

Bila je sklona pisanju velikih pesničkih ciklusa, poema, ogledala se i u pisanju lirskih drama u stihu. Cvetajeva je ne jednom pokušavala da iskaže svoje „vjeruju”, i od njenih izjava mogla bi se izvesti njena poetika. Možda ponekad protivrečna, možda ponekad pesnički zanesena, ali uvek zanimljiva, i uvek iskazana s velikom ubedljivošću i žarom.

 Nije bila napunila ni dvadeset godina, a već je, u rečima koje su prethodile njenoj trećoj objavljenoj knjizi pesama, “Iz dveju knjiga” (Moskva, 1913), ispisala čitav pesnički program:

Sve je to bilo. Moje su pesme dnevnik, moja poezija je — poezija vlastitih imena.

Svi ćemo proći. Za pedeset godina svi ćemo biti u zemlji. Pojaviće se novi likovi pod večitim nebom. Imam volju da svima koji još žive, doviknem: Pišite, pišite što više! Učvršćujte svaki tren, svaki gest, svaki uzdah! Ali ne samo gest — nego i oblik ruke koja ga je načinila; ne samo uzdah — nego i izrez usana s kojih je lako sleteo. Ne prezirite ono što je spoljašnje. Boja vaših očiju jednako je važna kao i njihov izraz; presvlaka kanabeta — ne manje važna od reči koje su na njemu izrečene. Zapisujte što tačnije! Nema nevažnih stvari! Govorite o svojoj sobi: je li visoka ili niska, koliko je u njoj prozora i kakve su na njima zavese, i ima li ćilim, i kakve je boje? Boja vaših očiju i vašeg abažura, nož za sečenje hartije i šara na tapeti, dragulj na omiljenom prstenu — sve će to biti telo vaše u ogromnom svetu napuštene, jadne, jadne duše.

Zvuči to još mladalački i zaneseno, ali je zato ne manje hrabro i na svoj način mudro. Neće, pak, proći ni devet godina, a ona će uzgred, u oduševljenoj oceni Pasternakove knjige Moja sestra život, hrabro izreći i sud o samoj sebi: Moja je specijalnost — Život.

To se manje-više pokriva s vremenom koje Vladimir Orlov u predgovoru Izabranim pesmama Cvetajeve iz 1965. godine, određuje kao prelomno u njenom stvaranju, vezujući ga za 1921. godinu, smatrajući da tada poezija Cvetajeve postaje monumentalna, zrela, i da teži ka uzvišenom stilu.

Orlov je odista u pravu; to jeste bila „zrelost”, tada se lirika Cvetajeve slaže u velike cikluse, u velike lirske monologe, nošene strašću žene koja se unosi u sudbine svojih omiljenih uzora iz života i mitologije. To je i vreme nastanka njenih lirskih tragedija u stihu, Arijadne i Fedre. Iz tadašnjih zapisa Cvetajeve saznajemo da je u to vreme izučavala čuveno Ničeovo delo o poreklu tragedije. Pa ipak, uzaludno je u poeziji Cvetajeve tražiti tragove njene autobiografije u doslovnom smislu. Čak su i realna zbivanja u toj poeziji manje prisutna. Osećamo jedino kako je atmosfera izgaranja i dramatične konfliktnosti stalno prisutna u tim stihovima.

Pisati pesme za Cvetajevu je značilo isto što i otvoriti žile, a mi vidimo da je tu svoju pesničku bujicu i stihiju ona ipak umela majstorski da ukroćuje i usmerava. U prvi plan će se ipak stalno probijati osnovni konflikt same Cvetajeve: njen odnos prema Rusiji i životu u emigraciji, gde pesnikinja nikad nije našla svoj dom i mir. O Rusiji je Cvetajeva pevala i kad je pevala o ljubavi, i kad je pevala o svojoj večitoj čežnji (Ruskoj raži od mene poklon).

Sinu će ostaviti zavet: Naša svađa — nije vaša svađa; njemu i mladom pokolenju emigranata to je poruka — da je njihovo mesto tamo. A pravi borbeni protest granuo je iz Cvetajeve kad su hitlerovci uništili slobodu Čehoslovačke, njene druge otadžbine, zemlje u kojoj se rodio njen sin. I ona, koja je u razgaru prvog svetskog rata još imala snage da peva Germanijo, moja ljubavi! — sada, pred ovim zločinom uništenja slobode male slobodoljubive zemlje — diže svoj glas:

O manijo!
O mumijo Veličine!
Izgorećeš, Germanijo!
Bezumlje, Bezumlje Činiš!

Bila je to kaplja koja je prevršila čašu: Cvetajeva se vratila u Sovjetski Savez. Treba ipak naglasiti jednu činjenicu: poezija Marine Cvetajeve čini takav zatvoreni jezički, idiomski sistem da ga je najvećim delom nemoguće preneti u drugi jezički izraz.

Imam najveće poštovanje prema naporima i nastojanjima Lole Vlatković, Danila Kiša, Stevana Raičkovića i drugih koji su prevodili u nas poeziju Marine Cvetajeve. To je pionirski posao. Prave rezultate u prevođenju ove poezije moći ćemo očekivati tek kad prođe izvesno vreme, posle detaljnijih analiza celokupnog sistema te poezije. Bila je dugo neprevodiva i poezija jednog Malarmea, a danas već možemo smatrati da su najveće prepreke u njegovom prevođenju savladane.

Ostaje nam drugi deo stvaranja Marine Cvetajeve, njena proza i njena prepiska. U prevodu Milice Nikolić dobili smo jedan deo esejističke proze Marine Cvetajeve (Prosveta, 1973). Ova naša knjiga je dopuna: u njoj je sabrano ono što nam je bilo dostupno iz autobiografske proze velike pesnikinje, ono što bi se moglo smatrati njenom pripovedačkom prozom, iako samo uslovno. Da odmah podvučemo: jezik kojim je Cvetajeva pisala svoju prozu često je takođe nabijen hermetičnošću i sklopovima karakterističnim za njenu poeziju. Ipak, proza, sama po sebi, ima drugi pravac saopštavanja, te i kad je najhermetičnija, ostavlja polje za sporazume van je i bar za neku mogućnost prevoda. Bar delimično čitalac će moći da uživa u poeziji Marine Cvetajeve — čitajući njenu prozu.

Za razliku od poezije, u prozi je Marina Cvetajeva pisala stalno i isključivo o sebi. Malo je u svetu delà u kojima su pisci imali hrabrosti da s tolikom otvorenošću govore o svojim najprivatnijim problemima. U svojim prozama Cvetajeva je u tom pogledu išla dalje od Rusoa, dalje od Tolstoja, dalje i od svih pisaca-žena koje poznajemo. Čitajući njene ispovesti, ponekad hvatamo sebe kako nam zastaje dah od iznenađenja. Prvi put sa svom otvorenošću izlazi nam pred oči jedan problem o kome se nije dovoljno raspravljalo.

O ženama su dosad najdublje pisali muškarci. Tek Cvetajeva pokazuje kakvi neslućeni slojevi postoje u psihičnosti žene, slojevi koje tek treba da nam otkrije buduća ženska literatura. Ne ženska zato što bi je pisale žene ili što bi bila namenjena ženama, nego u kojoj bi žena imala smelosti da misli kao žena i piše kao žena, te da nam otkrije to što je u literaturi dosad ostalo neotkriveno. Glavna unutrašnja tema autobiografskih proza Marine Cvetajeve jeste — rađanje pesnika, probuđen je pesnika u detetu. A kasnije — nošenje svoje sudbine ukletog pesnika.

Šta je Đavo, kojim se otvara naša knjiga? Sećanje, poniranje u osećajni svet najranijeg detinjstva, alegorija o rađanju pesničke svesti? Sve to pomalo — i mnogo više od svega toga. Otkuda ovoj ruskoj devojčici iz ugledne profesorske kuće ova detinja ljubav prema nečastivom, nečistom, koga su se bojale sve bogobojažljive duše iz njene sredine? Otkuda joj svest o tome da je njegova „izabranica”, svest o tome da je „obeležena”, izdvojena od svih?

Uzgred rečeno, duboka autoanaliza erotskih trauma iz najranijeg detinjstva čini delo Marine Cvetajeve više nego privlačnim za psihoanalitičko proučavanje njenog nasleđa. Dete „osuđeno” na poeziju, iz svake svoje maštarije izvlači i stvara poeziju. Đavo, simbol ukletosti, postaje za nju istovetan sa svim što je zabranjeno, a pošto su prva i najstroža majčina zabrana bile knjige što su stajale u ormaru u sobi sestre Valerije, Đavo za Cvetajevu-dete postaje simbol saznanja. Tučana peć u letnjikovcu takođe za nju prerasta u ovog Đavola, dečja igra karata pretvara se u igru sa samim Đavolom, a ta unutrašnja igra se, kako piše V. Svajcer, završava prvim traženjem rimâ. Iracionalno opredeljenje za Đavola bilo je u Cvetajeve-deteta opredeljenje za prkos, za pobunu zbog nevoljenosti, pobunu protiv porodičnih zabranâ, pobunu u prvom redu protiv majke.

Nesuđeni muzičar, majka je svom silinom svoje promašenosti namenila prvorođenoj Marini da postane muzičar.

Imajući takvu majku, meni je ostajalo samo jedno: da postanem pesnik. Da bih se mogla osloboditi njenog dara koji bi me ili ugušio ili pretvorio u prekršitelja svih ljudskih zakona.

 A kakav nam čudan svet otkriva Dom pored Starog Pimena, to najuspelije pripovedačko ostvarenje Marine Cvetajeve! To je dom istoričara Dimitrija Ivanoviča Ilovajskog, pisca udžbenika istorije, po kome su istoriju učile čitave generacije đaka carske Rusije. Kći Ilovajskog, Valerija, bila je prva supruga oca Marine Cvetajeve, Ivana Vladimiroviča, i iz tog braka Marina je imala polusestru Valeriju i polubrata Andreja. A stari Ilovajski, koji je nadživeo ženu i decu iz prvog braka, i sahranio kćer i sina iz drugog, dočekao je još da bude na smetnji organima Čeke, mada je već bio starac od devedeset godina. Studija o porodici Ilovajskih koja kao da je bila pod prokletstvom, a ne pod zaštitom malopoznatog sveca Pimena Ruskog, dala je Cvetajevoj materijal za uzbudljivu porodičnu hroniku, u kojoj su isprepleteno prikazane sudbine porodicâ Cvetajevih i Ilovajskih.

Pada u oči da je Cvetajeva s najvećim žarom, idolopoklonički odavala počast stvaraocima čija je poezija nalazila odjeka u njenom srcu. Činilo joj se da nikad nije dovoljno ono što je rekla ili napisala u čast onih čije delo i život nije mogla da razluči od svog života i stvaranja. Njihov primer davao joj je snage da izdrži sve nedaće svog života, stavljenog u službu poezije, žrtvovanog pesničkom pozivu. Tu žrtvu je unapred, i svesno, izabrala, prihvatila. Još kao dete gledala je u majčinoj sobi sliku dvoboja u kome je ubijen Puškin. Upamtila je da je Puškin izgledao kao crnac: da su crnca ubili.

A koji pesnik — pita se ona kasnije — od bivših i sadašnjih nije crnac, i koga pesnika nisu — ubili?

Čitajući njene zanesenjačke tekstove o pesnicima, njenu prepisku s njima, bivamo obuzeti divljenjem, čak i žaljenjem što naše vreme kao da nema više tog žara i ne zna za tu vrstu zanosa. Cvetajeva i njeni prijatelji živeli su juče, nošeni uraganima ratova, revolucijâ, emigracija, evakuacijâ i svih mogućih nedaćâ, i (ini se da su na neki samo njima svojstveni način svim svojim bićem umeli da se posvete književnom stvaranju i umetnosti, ali i međusobnom prijateljstvu. Vidimo ipak da je u privatnom životu Cvetajeva bila mnogo povučenija u sebe no što bi se na osnovu njenog pisanja pomislilo. Njen život se složio tako da neke od svojih obožavanih prijatelja-pesnikâ gotovo da nije ni stigla lično da upozna. Bloka je videla samo jednom, izdaleka. Ahmatovu, koju je od mladosti bogotvorila, upoznala je tek 1940. godine. Dotle su obe stigle da dožive najveće lične nedaće.

Kasnije, u Parizu, Ahmatova je ispričala o još jednom susretu s Cvetajevom, kako su šetale po Manjinskoj šumi, a za njima su išla dva čoveka. I ja sam se stalno pitala — veli Ahmatova — koju od nas dve to prate, mene ili nju?

Belog je bolje upoznala tek posle Rusije, u Berlinu, 1922. Majakovskog u Parizu, 1928. Posle toga emigranti su joj otkazali saradnju u poslednjem listu u kome je još sarađivala.

Dragi Majakovski. . . Eto Vam Miljukova, eto Vam mene, eto Vam Vas. Ocenite eksplozivnu moć svoga imena…

S Rilkeom se nije srela nikad, a doživela je pravi šok saznavši da je pismo koje mu je uputila krajem 1926. godine na njegovu adresu stiglo kad je on već ležao mrtav. S Pasternakom se srela u Parizu 1935. godine, kao s prijateljem, mada su se u Rusiji jedva bili poznavali. Pasternak je u susretu bio sav nekako izgubljen, zbunjen, nekako kao uplašen, cak nije odgovorio na njeno pitanje da li da se vrati u Rusiju. I rastali su se u toj zbunjenosti, on je ustao po cigarete — i nestao. A njihova prepiska čini ceo mali roman!

Legenda tvrdi da je na proputovanju kroz Moskvu Cvetajeva ponovo srela Pasternaka, i da je od njega čak pozajmila konopac kojim je vezala svoj oštećeni kofer, valjda isti onaj koji je nosila na lutanjima kroz Evropu. Sa sinom je evakuisana u gradić Jelabugu, u tatarskoj republici. Propala su bila zalaganja Paustovskog da Cvetajeva bude primljena u kazanski ogranak Saveza književnika, te da tako i pređe u Kazan, gde su bili ostali evakuisani pisci, o kojima se ipak vodila nekakva briga u pogledu smeštaja i aproizacije.

Našavši se jednog dana sama, Cvetajeva je digla ruku na sebe. Gustav Herling-Gruđinjski, koji je ove podatke zabeležio oslanjajući se na posredno kazivanje Paustovskog — pita se nije li se obesila baš o onaj konopac koji je pozajmila od prijatelja Pasternaka. Jer tragedije uvek imaju te svoje slučajne detalje koji posle dobijaju poseban smisao, neobjašnjiv i tajnovit.

*Prevodiočev pogovor knjizi “Neovdašnje veče” (Rad, biblioteka Reč i misao, 1977)

Oceni 5