Film „Čovekove mere“ (2023)
Čovekove mere S

Photo: IMDb

Koliki je obim glave naciste?

Premijerno prikazan početkom godine na Berlinskom festivalu, a kod nas nedavno na Goethe festu, nakon čega ulazi u redovnu distribuciju, ovaj film donosi važnu i nedovoljno poznatu priču o genocidu koji je Nemačka izvršila nad afričkim narodima Herero i Nama, na jugozapadu Afrike, u svojim nekadašnjim kolonijama. Najkrvaviji događaji odigravali su se početkom 20. veka, od 1904. do 1908. godine, a sve je počelo decenijama ranije, u naučnim krugovima, na univerzitetu, među antropolozima koji su istraživali sličnosti i razlike između crne i bele rase, sa ciljem da dokažu superiornost belaca, a samim tim opravdaju i svaki budući zločin. Što je, između ostalog, i poslužilo kao osnova za bujanje nacizma.

Pod krinkom objektivnosti i hladnog pristupa, insistirali su na premeravanju lobanja živih i mrtvih Afrikanaca, upoređujući banalne fizičke karakteristike, ali i ispitujući njihovo psihičko stanje, uverenja i slično. Mladi antropolog Alexander Hoffmann, ujedno i naš glavni lik, došao je još krajem 19. veka do zaključaka da ne postoje specijalne razlike između crnaca i belaca, te da većina njih postoji sticajem okolnosti, zbog okruženja, životnih šansi i mogućnosti, kao i da je podela na rase više društvena nego biološka kategorija. Takvi zaključci nisu odgovarali naučnicima koje je vodila ideologija u nastajanju i želja za bogaćenjem i priznanjem, pa su tako svakoga ko bi im se protivio kočili u daljem karijernom napredovanju.

To je bila i Hoffmannova sudbina, sve dok se nije uputio sa vojskom u Afriku da sam na terenu dokaže sopstvene hipoteze. Međutim, ma koliko on bio dobronameran, i dalje je kolonizator koji suštinski ne razume drugoga do kraja i koji je zarad ličnih interesa, a na tuđe dobrobiti, spreman da čini nezamislive postupke. Priča koju smo isprva gledali, a koja započinje njegovim razgovorom sa Afrikankom Kezijom, ne pretvara se u idealizovanu romansu, već u tragediju koju prozvodi mašinerija smrti koju nijedan pojedinac ne može da zaustavi. Snaga kolektiva jeste postojala, ali je većina svakako bila i ostala na strani tlačitelja, što se potvrdilo samo par decenija kasnije.

Hoffmann tako nije heroj i spasilac, već običan čovek, slab i tašt, ali ipak sposoban da prepozna dobro i istinu i zauzme se za pravu stvar, sve dok ga ne slome. A slama ga okruženje, prećutna opasnost da će biti izopšten, odbačen, bez posla i prava na normalan život. Zato prelazi na stranu jačeg, pristaje na igru po tuđim pravilima, a svoja nekadašnja uverenja predstavlja kao zablude mladosti. Umesto da govori istinu, širi propagandu i daje vetar u leđa novim zločinima i stradanjima. Takvi su ljudi postali nacisti – obični, poslušni, neprimetni, ni dobri ni zli. Oni koji znaju istinu, ali nisu spremni da se za nju uvek i bespoštedno zauzimaju, do kraja suprotstave, da ne misle na sebe. Takvi su bili tiha većina, potom pristalice, a onda i monstrumi, zveri, ljudi bez čovečnosti. A to je jedini aršin, jedina mera koja se računa.

Malo je monstruma koji se kao takvi rode. Oni se stvaraju polako, sistematično, uče se da čine „pravu stvar“. Ubeđeni da će ih drugi satrti i istrebiti, pripremaju se da upravo to učine drugom. I kada se pitamo otkud tolika podrška zlu, odgovor ne treba da tražimo među zverima, već među ljudima. Ne među retkim psihopatama, već među slabima koji su u hordama stali iza njih.

Oceni 5