Film, knjiga i ostalo
Petite Maman

Photo: Lilies Films

Koliko poznajemo naše majke?

Nisam sigurna koliko verujem u slučajnost, ali izgleda da ona veruje u mene.

Ili, jednostavnije – podsvesno sam u martu birala da se bavim temom koja je u vezi s Majkom.

Počelo je tako što sam na FEST-u izabrala Šarlota o Džejn, dokumentarac koji je režirala Šarlot Genzburg, gde priča o svojoj majci Džejn Birkin. Film sam izabrala iz dva razloga, prvi je što zaista cenim Šarlot Genzburg, drugi je jer mi je bila želja da vidim kako je na tragu dokumentarca Anjes Varde ispričala svoju priču.

Film Jane B. for Agnes V. (1988) je fascinantna priča koja kaleidoskopski hoda između prošlosti i sadašnjosti francusko-engleske glumice Džejn Birkin, koja u tom trenutku puni 40 godina. Vođene osećajem za lepo i začudno slavne Anjes V, dokumentarac je zaista ispričao jednu priču koja i izgleda kao da je zapravo Džejn B. priča. Već u samom naslovu novog filma – Jane By Charlotte – vidimo da će se dokumentarac naslanjati na svog veoma uspešnog prethodnika.

O tome da li je film Šarlota o Džejn tehnički uspešno izveden, prepustiću nekom drugom da govori.

Ali sam mnogo razmišljala o tome da li je preambiciozno svoj rediteljski dokumentarni prvenac uraditi tako što će naslov referisati na uradak Anjes Varde. Činilo mi se prepotentno, ali možda jedino moguće. Šarlot Genzburg je o svojoj majci mnogo saznavala iz njenog rada, ali i radova o njoj. I zato je ovaj dokumentarac bio zapravo poziv Džejn da ispriča priču o Šarloti, da se predstavi u okvirima u kojima ona vidi da može i želi to da uradi.

Džejn bez želje za sažaljenjem film otvara pričom o svojoj samoći. Kao što je u četrdesetoj (kada je snimala dokumentarac sa Anjes V.) bila na jednoj umišljenoj prekretnici, gde je sebe procenjivala kao već staru, ali zapravo joj je introspekcija donela saznanje da je zrela, ne matora, sada Džejsn Birkin takođe bez patetike otvara i ćerki i gledaocima svoja saznanja o tome kako izgleda život. U tim osvrtima nema tuge ili gorčine, ona je u miru sa svojim izborima.

Šarlot i Džejn razgovaraju s međusobnim uvažavanjem i bez prebacivanja. Osvrti na bolne teme, kao što su smrt i pitanje odnosa majke i ćerke, otkrivaju se bez patetike i u ključu da su postupci i osećanja ono o čemu se priča. Ceo film je zasnovan na pokušaju upoznavanja kroz razumevanje i poštovanje.

U jednom trenutku Džejn kaže kako će Šarlot morati da pobaca mnoge njene stvari kada ona umre, jer sama nema snage za to. Nema energije da ne živi s raznim neupotrebljivim stvarima, ali sve to živi sa njom, u njenoj kući u kojoj je sama.

Tu sam shvatila da uporedo sa biranjem ovog filma čitam knjigu koja govori o smrti majke i o prebiranju po njenim stvarima. Poljski pisac Marćin Viha je u romanu Stvari koje nisam izbacio pokrenuo jedno od pitanja kojim se bavi i film Šarlot o Džejn – koliko zapravo mi poznajemo naše majke? I koliko ih znamo van toga što su nam majke.

U ovoj knjizi, koju sam možda i nespretno nazvala romanom, a možda su kratke priče o jednom događaju, majku upoznajemo kroz oko sina koji prolazi kroz njene police s knjigama. Osvrće se na život u Poljskoj u doba komunizma, u vreme pada komunizma, sadrži i ceo jedan sloj govora o jevrejskom stradanju, priča i ličnu i sitorijsku dramu na jedan jednostavan a upadljiv način. Fragmenti daju celinu, daju mogućnost da se jedno ljudsko biće sagleda kroz svoje stvari, stavove i ponašanja. Poput mozaika, u vremenskoj ravni koja nije linearna, knjiga nas vodi kroz strahove, strepnje i nade, iscrtavajući mogući lik majke. Mogući jer ona više nije živa da posvedoči saznanjima i otkrićima. I možda i zbog toga, upravo zbog čuvanja prave slike, Šarlot i želi da napravi film o svojoj majci. Jer, posle nje će ostati uspomene i stvari kroz koje treba da prođe da bi ih bacila. A kao i u knjizi svaka stvar koja prođe kroz ruke otvara jednu potencijalnu priču i neka sećanja. Stvari koje nisam izbacio je takođe portret jedne majke, onakve kakva je ona bila ili mogla da bude, jedne majke koja je bila uplašena promenama, uplašena prošlošću i nasleđem, jedne majke čije knjige svedoče o svemu onom što ona nije postala. I pitala sam se šta pisac traži kroz ovu knjigu, da li se nosi s boli, prolazi kroz isceljenje ili pokušava nešto drugo.

A to što pokušava otkrio mi je još jedan film koji sam pogledala, ovog puta namerno, jer govori o odnosu majke i ćerke. U pitanju je film Mala mama, rediteljke Selin Sjame, poznate po filmu Portret dame u vatri. Film je veoma jednostavan. Devojčica upoznaje svoju majku u vremenu u kom je ova i sama bila devojčica. I to je jedina linija filma, sasvim jednostavna. Gledamo ćerku i majku u istom uzrastu. Za one koji bi očekivali preokrete u radnji filma, nema ih. Priča ide ka poruci, urađena je poput budističke parabole. Ćerka mora da upozna majku da bi mogla da je razume. Suština filma je upravo u tome, da pokušavamo da razumemo drugog. U ovom filmu se potencira na jednoj stvari koja se često previđa, jer se majčinstvo smatra najvećim dometom u životu žene – podseća nas da su i majke ljudska bića koja greše, sanjaju i imaju traume zbog kojih možda nesvesno čine stvari koje nisu savršene. Postavljanjem ćerke i majke u istu ravan se dobija nežan i snažan trenutak – razumevanje počinje tako što se upoznajemo bez očekivanja. Zato su i postavljene u dečije godine, jer deca su neiskvarena i spremna na prihvatanje.

Zajedničko za sva tri ova umetnička dela, pored toga što govore o majkama, jeste i to što se ona posmatra ne samo kroz majčinstvo već i kroz njen život kao žene. Zato nam te žene predstavljaju u raznim drugim dobima, u onima u kojima nisu bile jedino majke. Ostavljaju nas sa saznanjem da je deci pored želje da ih majke razumeju, veoma bitno i da i ona razumeju njih.

Oceni 5