Antifašistička poezija
Acbra 05 S

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Koljači će zorom od zaklanih pasti

Nemir

15

Zbogom, debeli pacovi, zbogom, biskupi fini,
sutra kada se vratim, mesto debelog vina
klokotaće krvave vatre u lešinskoj dubini,
blisnuće plamen u podrumu trapista i kapucina.

Pri povratku zorom, pri pobednom povratku,
ranjena usta liptaće nad slatkim pobedama
ogromnog života u mračnom dovratku
hrama. Pobeđena je tama,

pobeđena je tama, fukaro surova lica,
udavljena je, ugašena je tama!
Nasmejmo se, gladni, između oštrica
noževa i bombi aeroplana.

Dođite, zreli ljudi, igrači, horiste,
zidari, vajari, svinjari, dođite i vi, ribari
alga i moruna, i vi čije su ruke čiste
samo nedeljom, dođite mladi, dođite stari,

dođite svi, dođite svi, pobediti treba,
treba svima dati svega, dati svega.
Treba pobediti, pobediti da žar drugi život zgreje,
osvojiti more šuma, šume mora, raspevati drveće,
oteti vrtove od smrti, oživeti aleje i leje
i dati svakom, kapom i šakom, jutro dobro i dobro veče.

Napred, marš, marš, eskadroni hrabrosti i ludila,
juriš, bose noge, bosonogi, jurnimo, kačketi osvete,
na radnje u kojima je melanholija nudila
maramice mokre od suza i sive od sete.

Zvižduci, srnine noge, deco moja mala,
evo užasno, užasno dugo čekanog časa,
dižu se ponori, čude se ogledala
kako je u čaši srca tolika ljubav mogla da stasa.

17

Skoro će doći, skoro će proći,
skoro će prestati, stati.
Skoro će bednom, skoro će žednom,
dovoljno vode dati.

Skoro će biti svi ljudi siti,
skoro će, skoro će ljudi
imati kuće, zaklon od tuče,
od kiše i od studi.

Skoro će nestati, skoro će prestati
da se od straha ludi,
skoro će biti sve što ću sniti,
sve što mi želja zažudi.

O, tada će, tada će svud biti palače,
svud biće kikota, smeha,
sanjaće, pevaće ljubav i proleće
s cvrkutom ispod streha.

Stavljeno u ponoć 16. aprila 1941, posle vesti o kapitulaciji, na bronzani Gundulićev spomenik

– Što, reko zvezdana, svu noć mesec lužan
tone niz slapove tvog strašnog strujanja?
Što se vuče svodom ko krik dug i tužan
nad zemljom što ne zna više za svitanja?

– Do korena neba zemlja je krvava.
Bronzo, zgažene su duši vlati mnoge.
Kolone prolaze, crna je zastava.
Vidik je tuđinu jutros ispod noge.

– Splave jutra, zašto strujom ceptiš tako
ko da su ti sunca, vezana u vreću,
bacili u ponor na čijem dnu pakao
bukti, pa cvokoćeš: umreću, umreću.

– Dolazi žetelac koji klasje ne kosi.
On kida iz srca svetiljke gledanja.
Bronzo, iz svog legla, smrt, pala po rosi,
pije sočne reči ljudi i trešanja.

– Ali ko govori? – Nisu svud ujedi
razneli pesmama srce od deteta.
U korubi šume jagoda ne bledi,
ni reči ljubavne o slobodi sveta.

– Ali tvoje reči kao plač jekaju?
Glas zore i vetra tuđim smislom zveči.
Za ljubav i vino tuđinku-smrt daju.
Za jezik rođeni jezu strane reči.

– Ne tuguj mi! More pruža plave ruke
tebi koji si mu o slobodi pričo.
Zemlja bola kreće jutros u hajduke,
s njom noći i dani i drug tvoj Davičo.

Zdravica

Primite, dželati, ovu muklu pljosku
što su vam je mrtvi po meni poslali.
Bol je na dnu. Pijte ljutu krv grobovsku,
gorku krv mladića koje ste streljali.

Pijte, potamnite, noć je – rodno doba
duše vam rohave i srca mekana!
Krvlju vam nazdravlja iz skupnoga groba
drug kome je smrt za mladost darovana.

Nazdravljam slepilom njegovim što vidi
nož sa koga kaplje svelost u nesvesti.
Bol je na sve strane, podno – život bridi
od smrtnog sudara svih neprebolesti

i tvrdog kostura drugova, kad lešni
slušaju u tami, izrasli iz mraka,
kroz dah vaš, dah kratki, bat, bat nepogrešni,
sve bliži bat svojih ustalih koraka.

Na mnogaja ljeta, nazdravljamo bolom
i vraćamo prste zdrobljene međ steljke,
i oči što tamne osmuđene smolom
i ranu u kojoj tražim ponedeljke.

Nazdravljam vam sitnim rupama metaka
s kojih ste pojili duše od koprive.
Smrt se valom vraća. Noćas nejednaka
mori morne. A nas – podiže u žive.

Javljam se iz bola, ognjem me lizao,
da vas gonim gnevom koji čela buši,
kako bih vas noćas tupe nanizao
na konopac, s kog se vrat moj krvav puši.

Nižem zle, te oči i duše nejasne,
one koji su nas bili i izdali.
Nek gledaju kroz cev omče oko vrata
slobodu i momke za nju što su pali.

Nižem zle, te oči i duše nejasne,
drhtavice u krvi i sluzi pohote.
Nekad ste, o grudi što su zorom splasle,
ko orden vešali zemlje i živote.

Nekad ste čeljusti prsili beskrajno
i hrskali duše skupa sa lešinom.
Zgazili ste mnogi um gord, telo sjajno
i senkama gvožđa, kao obrazinom,

skrivali nam zemlju – nebo naše tajno.
Došlo je sad vreme, šumno, zavičajno!
Prašino, prašino, krvava tišino,
gnev nazdravlja! S njim ćeš da viniš viseći

međ nebom i zemljom, s gnevom, neokajno,
s gnevom koji će ti svaki zglob iseći.
Nižem zle što su nam bol po bol gledali
okom pod monoklom svetlim bez prestanka,

ko da naša majka – njima je neznanka,
u Srbiji žarkoj po kojoj su klali,
u strmoj Srbji na pragu ustanka,
kad su svakoj majci sinove vešali,

kad su nam majkama oči okovali
jednaki bolovi jednakog vazdanka,
jednaki plotuni pred koje su dale
sve što su mladići ko mali sisali –

sne što su u krvi imale i znale.
Nižem izdajnike ministre, kicoše,
vojvode poraza, što ustanak krote,
majstore nerada, gazde što raboše,

sve koji se meki po mekanom kote
i odaju dan koji sanjaš, sne što želim
i šapću: „U tami krv je kriška slatka!”
Nižem te bledune s kljunom nagorelim,

da bi i njih tkao bol koji nas satka.
Nižem izbeglice i mutne im maze,
njina veličanstva koja nas sramote,
jahače koji nam s grbe ne silaze,

mrak što za svoj trošak rahli nam živote.
Ti su mi streljali sela, klali čedne
i gonili sreću s kolca zrak da hvata,
i, hladni, davili naše snove žedne

radi tuđe noći u naručju zlata.
Slutiš li, zloslutni, ej, ti nanizani
na niski sramote, probušena čela,
da nisu uzalud stali i streljani

momci, s dušom što je gorela ko sela?
Slutiš li, ženiče, kakvo se to sutra
klizaljkom od kosti niz ponoći sanjka?
Znaš li da ti nosi pljosku za kraj puta,

krv i raku kojoj pola rake manjka?
Stojeći do pasa u njoj, nek mahnita
laž što ponos zemlje prodade u roblje,
s njom – ti, kome blaga vidna i skrovita

trebaju sve manje, a sve više – groblje.
Čemu pitaš crve, moru što te mljeska
šta će pasti prvo sa te glave hladne,
kruna ili glava pre kruninog bljeska?

Svejedno, i drugo moraće da padne.
Vi što ste kroz levak kog rđa ne hvata
slivali u ždrela tela iz lisica,
kljucali zob snova usnom tvrdog blata,

umrite, umrite, uz taj zid bez lica!
Tu se nebo čuje na iglene uši;
tu s omče ne pada leš u val uranka.
Niko koji ima krvav vrat na duši

ne vraća se otud prašnjava opanka.
Tu nižu sve s dušom kvrgavom i zgaslom,
mučnom, ko krv koja za nevid prijanja,
tu tišina tvrda tišinom bezglasnom

iz odrana grla kaznama odzvanja.
Vama je Srbija bila čaša tanka –
iz nje ste naiskap pili krvarinu.
Vama je Srbija bila šljiva ranka –

sa strancem ste brali nju kao letinu.
Vama je Srbija bila partizanka,
pa ste je poslali na rad u tuđinu.
Vama je Srbija... zenicu ustanka

klali ste da krv oslepi domovinu.
O, vlasnici smrti, bledi, bledi, kuda?
Kud nepci od zlata, zubi nepregledni?
Kud potpisi čitki sa smrtnih presuda?

Kuda? Svud smrt! Noćas smrt je mač moj žedni!
Usne nam krvave smrt je namazala.
Glad – grizla crninu sa hlebnih karata.
Smrt – seme u ruci. Iz njeg je klasala

konjica koja vas po toj zori hvata.
Smrt je rog mog gneva, mladost koja kašlje
i baca krv ljutu u žuči zgrušanu.
Smrt – moj život stisnut u krvave rašlje.

Smrt su mrtvi što će živi da osvanu.
Smrti, cvetaj uprkos noći. S mača sviće.
Krv je naša ta smrt, žeđ zemlje u strasti.
Nije bilo, nije bilo to što biće:

Koljači će zorom od zaklanih pasti.

Monolog fratra

U samostanskom podrumu zatekao sam tog fratra naoružanog kamom i revolverom, u času kada je, gazeći, udarao gvozdenom šipkom leš partizanke za koju se utvrdilo da je pripadala Livanjskom odredu. Fratar je vikao, govorio nerazumljive reči, mešao psovke i molitve, i trudio se i posle da ostavi utisak ludog čoveka. Šaljem vam na detaljnije ispitivanje tog ovejanog neprijatelja dijalektike i naše NOB.

(Iz pisma jednog komandira čete, 1943)

O, milosti puna, štite očenaša,
ustavi taj korak krenuo iz pakla,
razbij staklen brod... Nek se lomi čaša
oka koje milost još nije dotakla.

Zarij joj u oči šrtcaljku strihnina,
u glib koji ljubi, međ ženske joj rašlje...
S njom nek tone sablast mesa na živima,
mrak kog se i sitne zvezde jave plaše.

Zubi mi se grče u tami... O, kandže,
muljajte mošt mesa, kacu strašnog grožđa...
Strasno je kad krca kost ispod bakandže
i prst liže oštru krv jezikom gvožđa.

Vraća l' se bol onom koji ga daje? Makar
me pržile lopte žara, daj požare!
Makar nesto ko grom kad udari bakar,
nek joj krv poškropi nebo i oltare!

Al' s munjom na čelu, s anđelskim krmilom,
ruke joj zarasle slomiću iznova...
O, zvizni talasav skok, udari žilom
plač u grlu mora, gipko telo snova,

taj nemir u glavi, zublju u potkuplju
misli koje luče mreže ko pauci...
Iskopaj joj oči i hrakni u duplju,
kroz uši joj varku zenice izvuci.

Trudnicu pripreglu, njenu kotnost zimi
sagnaj u virove, dok joj ne pomete
mraz vretenom leda dete u mutnini,
gde sneg povoj plete za sve nedonete.

Šta mi je svet? Rod? Kruh? Podlanica brata?
Kruh moj vapi: Strasti, boli nepoznate
urij joj gde creva lepe se za krsta
rađajući snove iz noge kosmate.

Veži joj za prednji papak šapu stražnju
i provuci proštac kroz spletene članke.
Vrti: igraj, smrti, sa njom na vals na ražnju.
Tra-la-la! Za stare i nove ustanke.

Teraj sanke, bole stari, goni snažno!
Šibajte anđeli, gađajte joj leće,
tvrdi sjaj gnječite, dok ne počnu vlažno
šeniti od krvi mekše oči pseće.

Bole, pamtiš? Ti si povest. Povest – kosti!
Iseci joj meso varavo na kriške,
probuši joj nokte, pošlji je večnosti
s usijanim jajem ispod svake miške.

Nek zatrube, bole, Strašnog suda trube!
O, znamo slobodu, majku Lucifera,
inoču Sotone, sestru Belzebuba,
priležnicu pakla sviju proletera.

Ej, slobodu znamo! Frajla i po, koja
s noći u noć lovi sve grđe švalere.
Nisi ti Gospoja: „Hvala za kap znoja!”
već slamnjača bluda za krvnike vere.

Ovamo! I mi smo nekakvi ajgiri.
Gospođo slobodo, jakome pomozi.
Nozdrva se moja kao ruka širi,
a oko mi seva u zvezdanoj grozi.

Vrcaće varnice kad te stisnem. Hodi!
Svanućeš mlekulja, radodajko troma.
O, iz našeg sprega ima da se rodi
pod ponorom neba mir za sne bez doma.

Bežiš? Kud bi, blude? Optužujem! Ta je
na zidove – bunom udarala, šuta
i kozjim nogama, ženski, nagnala je
momke dah da stave na koske barbuta.

Čuvaj se nje, bože, koji čuvaš kapiju!
Za njenim vimenom ni suze ne prolij.
Bolesno je sunce ljudi. Zgazi zmiju
što lavinu bune kotrlja u doli.

Neka je svet boli. Gazi! Gazi jače! –
Pucaj u nju, ubij, kroz prozor je skoči...
Inače ustaće, ustaće, ustaće...
Ko plače? Kuš! Streljaj dan u meke oči.

To su njene oči. Od njih kljča luda
buna ispod peći paklenog pogleda.
Streljaj, neka provri izmeđ nogu bluda
da je svuda kako anđeo zapoveda.

Streljaj, beli jugo s glavoboljom tigra,
strma brda gladi, streljaj um i voće,
dimnjak propet na prst, more što se igra
misleći da sme da vali kako hoće.

Nema više žmurke algi s jatom skuša!
Po zvezdi puteve. Streljaj! U kloaku
srca! Streljaj, velim, streljaj, da se zgruša
krv, babica snova u svom muklom mraku.

Stenjete li, mrtvi? Pod kožom je lako...
Ko ne bi nadživeo crve, sebe željan?
A ko si? Čin? Zločin? Zato, ćut! Jer ako
pisneš, ako mrdneš, bćeš opet streljan,

ako šapneš, ako ćutiš... Šta je? Slšaš? Zašto
ne ustaješ? Čekaš? Dočekaćeš vuke...
Nadaš li se? Kome, kome, mrtva mašto?
Kad ašov grob kopa, ne dižu se kuke...

Buncaš li to, hladna? Toplometar laže!
Pod tvojim pazuhom pakao loži vatru...
Što ne puže živa lestvom? Gde su straže?
O, straže nebeske, u vašu je šatru

jedan leš ušao. Zubom, na spavanju
da prikolje anđele mi. Priznaj, živo
iza stakla? Je li tako? Da na ranju
mrtav danju gledam sunce u sečivo?

Trula gljivo, znam ti meru kad je bila
milimetar i još manja, kap i ništa!
Zar je čudo što bi bombu sad bacila
na put muka koji vodi u svetišta?

Vežite je! Hoće uho da zaroni
u slap tajni iza zida svih ćutanja.
Ja vidim... O, streljaj pre no stignu oni
koji nadolaze niz reke svitanja.

Ne dajte! Zatvori prozor! Ko je zove?
Je l' prkos? Je l' prkos, prkosno nasmejan?
Al' sa kog joj sunca svetlost nade nove?...
Vidim! Ah, sve vidim, lešu dvaput streljan!

Triput streljaj svetlost dve jame bezglasne.
Streljaj s povećalom, krv je kratkovida.
Svud neprijatelji neba koje gasne...
Pribij je o slepo oko gnevnog zida,

neka plesan mljeska, mljeska meso presno!
Vrh istalasao huk tišinom seje.
Jedna kosa beži levo, druga desno...
Al' ja s Ocem stojim, tamo koštac gde je.

Ruke uvis! Istok nek klekne pred zapad;
sever neka napne praćke neizmerne
i zavitla amen, ko kamen, ko napad
na sve njive Ocu postale neverne.

Mržnjo, ralom brazdi, raskidaj, razgradi!
Daj ralo da orem smrt im! Jer sam seljan
smrti, što vrat rubi i ježi livadi
kožu trava. Streljaj! Streljaj, velim! – Streljam

dok strujom ne struknu reke i razdoblja.
– Nek rak nevremena vikne noći: – Delaj!
Nestani, devojko! Ustajte sva groblja
da mrtve još streljam! Ko ćuti? Kuš! Ne laj...

Opuštam dizgine, krvi se ne libim.
Muljam sok maslini srca, davim kucaj
duša nad humkama, cepam krov kolibi
da streljam dok smrti bude. Smrti, pucaj!

Oceni 5