Komadić američke propagande i pobune

Kada kažem „žvaka“, mislim na različite vrste zabrana, na neduhovitost zaostalih nastavnika, rođenih u ratu i koju godinu posle, duboko ideološki zatrovani deo populacije koji je verovao u tihu, podmuklu, rastegljivu američku propagandu, te u špijunsko indoktrinišuću vrednost izvesnog Bazooka Joea i sličnih kapitalističkih produkata. Izrađenih temeljnom eksploatacijom radničke klase i dopremljenom u socijalističku državu sve sa Trumanovim jajima i Ajzenhauerovim pešadijskim ašovčićima (ili su žvake došle malo kasnije, svejedno su imale propagandnu vrednost).

Mislim i na najukusnije žvake na domaćem tržištu, Krašove Jukebox (ko se ne slaže, ima pravo na ćutanje); nisu se vraćale kao kusur, bile su u modrim kvadratnim kartonskim kutijama, sa naštampanim notama, u kojima su bile i full color sličice nekih tipova u zvoncarama i devojaka natapiranih frizura, zvezda koje su u Americi davno zaboravile svoj limit, mesta na top listama i milionske tiraže ploča. Oprostite dežurni iz ideoloških komisija, tu nije bilo mesta za Ivu Lolu Ribara (respect i za legendarnog heroja) koji se, u sklopu obračuna sa šezdesetosmašima našao na đačkim torbama.

Drugovi, to je bila žvaka, za žvakanje na dosadnim časovima, za naduvavanje balona, apsolutno nehigijensko – ko nam šta može – izvlačenje iz usta palcem i kažiprstom, do granica dužine pubertetskih ruku. Bila je „zabranjenija“ nego lizanje ledenica sa, valjda, zarđalih (glupo bi bilo reći čistih) oluka, budući da taj sport niko od starijih nije video, a nije imao ni ideološki background. Eto, pretekosmo nekako.

Jedino su se Jukebox žvake mogle meriti sa onim šarenim, pločastim, baš američkim, što su ih, u kompletu sa palidrvcima koja pale ni o šta, te šuškavcima i levisicama, dovlačili iz Trsta.

A kako je bilo dobro kad nastavnici popizde, pa srećnog prestupnika časte nazivajući ga preživarom, ili, nadahnutije, nekakvim „elementom“, polukriminalcem, vaspitno zapuštenom ljudskom jedinkom u nastajanju – ako ni zbog čega drugog, vredelo je žvakati zbog tih solilokvija. Kako su im stradali želuci, više nego nama, jer, u brojnim magazinima, rubrika „zdravlje“ opominje na opasnost od „konzumiranja“ žvaka po želuce konzumenata.

Naklonost Krašovim žvakama i posve američkom produktu može se i danas spočitnuti ovoj prohrvatskoj redakciji, zato pomenimo i krucijalnu nepatriotsku činjenicu: u Srbiji nikad nije napravljena dobra žvaka – ono u Paraćinu bilo je jednako kvalitetno kao što je bila tragična domišljata reklamna kampanja „žvazbuka“. I turske su bile bolje, one „softy“ iz doba sankcija, uvedenih 1992. Kao „protokolarni akt“ (šef srbijanske diplomatije Vladislav Jovanović, moramo malo i o politici).

Danas je, kažu, moderna žvaka „stars“ koja se pravi u Šimanovcima; u intervjuu direktora Dragana Petrovića mogu se pročitati različiti nivoi samohvalisanja „žvake svetskog sjaja“ (verovatno se može negde i pronaći), te teorijska dostignuća u prodaji ovakvog proizvoda. Najzanimljivija je direktorova konstatacija da bi se proizvodnja žvake kojom se mogu duvati baloni bila „korak unazad“. Novi kasapi kolju ispod repa, kaže duhovita narodna izreka, kvalifikujući se za umotvorinu.

A i u Hrvatskoj je, skužajte, bilo tragičnih iskoraka, poput „favorit“ žvaka iz mesta Nerežišća. Preslatkih, raspadajućih, nikakvih.Uz kutiju ovih katastrofalnih produkata dobijala se i karta, što im, verovatno nije podiglo prodaju. Godinama sam se pitao šta je to Nerežišća, da bih tek mnogo, mnogo kasnije, letujući u Milni na Braču, na karti otoka, registrovao ovaj mračni toponim svog detinjstva („Nerežišća su smještena na raskrižju glavnih otočkih puteva,uz najveće bračko polje. Ovo slikovito malo mjesto dugo je predstavljalo upravni i gospodarski centar otoka te su upravo tu stolovali brački kneževi. Crkva Gospe od Karmela dominira mjestom, a oko nje skladni su sklopovi plemićkih kuća građeni u kamenu i bogato ukrašeni”,Wikipedia).

Politička fabrika, ispostava zagrebačke Plive, radna jedinica, takoreći, da se ne zezamo, ribare smestiti uz strojeve, ne bi li se stvarala radnička klasa i na otocima. Različite su ideje i ideolozi carevali u socijalizmu.

A Slovenci su pravili možda i gore, Kolinska je imala brend Koloy’s, TV reklama bila je izmontirana od nekoliko sekundi košarkaškog prvenstva sveta u Ljubljani, na kojem je Jugoslavija postala svetski prvak. Oštar ukus raznog voća, nekompaktna, za balone beskorisna.

Bilo je svačega, oprobali se ugledni Šumi i Žito (Ljubljana), deljeni su, kao i pre Drugog svetskog rata, portreti glumaca, sličice životinja, ptica, neke su umotavane u papir odštampan kao filter cigareta, uporniji klinci sakupljali su Krašovo „Osvajanje svemira“ i automobilske grbove, poklanjani su stripovi, Marvelov Kapetan America, Paja i Miki, domaći glumci iz šezdesetih.

Žvake je prvi patentirao zubar iz Ohaja William F. Semple, koristeći kaučuk za svoj proizvod od gume za vežbe vilice i desni – žvaku je patentirao 1869, a već dve godine kasnije izvesni Thomas Adams patentirao je prvu mašinu za proizvodnju žvakaćih guma. Njegova žvakaća guma nosila je naziv „tuti-fruti“ i prodavala se iz automata na njujorškoj stanici metroa (da,krajem pretprošlog veka - propagandni trikovi). Jedna od istorijskih prekretnica u životu žvake i njeno širenje u svetu bila je odluka da se tokom Drugog svetskog rata deli uz suve obroke američkih vojnika. Tada su Ameri diljem Evrope, Azije i Afrike podelili 150 milijardi žvaka – jasno da je reč o ratnoj liferaciji, odnosno američkoj verziji srpske ugradnje. I propagandi usput.

Danas se, uz nabrajanje brojnih opasnih nuspojava korišćenja žvake, ovaj proizvod stavlja u gotovo antibiotski niz koji čine dagnje, proizvodi sa bananama, med i čokolada: jedan domaći dnevni list piše da žvaka može zaštititi od jesenjih bolesti. “Ona pomaže u pročišćavanju grla, a to znači da vaše telo ima više šansi da se otarasi prvih znakova prehlade u prvim satima razvoja.”

 Ne verujte štampi, žvaćite iz gušta.

Sve se ređe, međutim, čuje pucanje balona, ali adolescenti, ipak, razvlače žvaku palcem i kažiprstom, to je, valjda, prirodna taktilna reakcija; poneka teta je koristi ne bi li izgledala svežije, ne bez erotičnosti, takve koja se da porediti sa nezaboravnim “borosanama” (za mlađe: nisu žvake).

Nešto bolje i svima prihvatljivije priličile“ su žvake reprezentativnim trenerima, čak su im i stariji davali blanko opravdanje (ko da ne žvaće kad igramo protiv Rusa). Žvaka se uselila i u sleng, “odvajati žvaku” znači pričati tobož informisano o nečemu, muvati ribu bez predugih stanki za hvatanje vazduha, često i laprdati bez veze i bez prekida uslovljenog vlastitom dosadom i manjkom motivacije. „Legalna“ je, zasad, jedino komparacija “rastegljiv kao žvakaća guma” – i nije nešto za ovako dugo obitavanje u četveronazivnom jeziku.