Moja privatna istorija: Ljetovati na Jadranu, početkom devedesetih
Pučina Vis

Photo: Tomislav Veić

Komiža, godine nulte

Iz Splita sam krenuo trajektom ka Visu. Nekih 45 kilometara udaljenom ostrvu osamljenom na Jadranu hitao sam uzbuđeno slučajući Misty in Roots u walkmenu. Godinu dana pre zvaničnog raspada SFRJ, potpuno nesvestan predstojećih događaja oko sebe, tek ovlaš primećujući nestanak trobojki s petokrakom i na njihovo mesto istaknutih šahovnica, plakata s Tuđmanovim likom, njihao sam se u ritmu baršunastog reaggea i talasa koje je Jadrolinija sigurno sekla krčeći put ka bastionu JNA. Decenijama nakon Drugog svetskog rata, zatvoreno za strance, ostrvo je  napokon širom otvoreno ka svetu. Nisam imao smeštaj, išao sam na slepo kao i mnogo puta pre toga. Bila je to suluda ideja posebno u tadašnjim okolnostima velikog interesovanja inostranih turista koje je više zanimalo, do tada, zabranjeno voće no sam duh Komiže.

Jedina preostala soba nekih pet minuta udaljena od centra ipak je bila moja. U nju se ulazilo direktno s terasice koja je stubovima bila oslonjena u morskom plićaku. Spavati uz šum talasa tik pod  nogama, nepojmljivo iskustvo. Vlasnici kuće divni ljudi. Žena Kragujevčanka, udata za Sarajliju, pisca literature za decu. Ona pričljiva, on ćutljiv.  Svakakve lokalne mitove sam čuo od nje. Dnevni ritual ispijanja kafe uz klimanje glavom na najneverovatnije ostrvske priče, koje je s lakoćom ispaljivala jednu za drugom, bio je pod moranje tokom tronedeljnog, pokazaće se, poslednjeg letovanja na Jadranu za mnogo, mnogo godina.

Komiža je donekle delila moju nesvesnost stvarnog sveta. Zapravo ju je često izvrtala u ironiju, smeh i parodiju. Neko je s vremena na vreme noću skidao šahovnicu s barjaka u luci i kačio trobojku. Tada to nisam shvatao kao politički čin protesta već pre kao odličan smisao za humor.

Vis je bio više nego miran. Novine jedva da si mogao naći i čini mi se da se više čitala Corriera della Sera nego jugoslovenska štampa. I govor meštana je bio pun tuđica. Uglavnom starije stanovništvo. Kažu da više Komižana živi u SAD no na otoku. Kragujevčanka mi je pričala kako je neko umro preko bare, pa je urna s pepelom poslata avionom. Ćerka koja ju je trebala doneti plašila se letenja te je putovala brodom, računajući da će pogreb biti već obavljen dok stigne. Obitelj je navodno pomislila da je u pitanju velika tegla s vegetom. Sumnjam da je priča istinita, ali dovoljno kazuje o fantazmagoričnom duhu meštana.

Drugom prigodom mi je ispričala crnohumonu priču o sahranjivanju na Visu. Usled manjka zemljišta  pogreb se obavljao spuštanjem kovčega u kamenite jame. Poblem je, tvrdila je, što su ljudi malo postali korpulentniji pa kovčeg nije uvek mogao ući u nju te su imali uposlenika koji je pokojnika prilagođavao potrebi nakon opela. Svedočeći epizozodu s menjanjem zastava u luci, gotovo sam spreman da poverujem u njenu istinitost.

Komiža je bila poprilično ležerno mesto. Nisi morao zaljučavati sobe u strahu da ne budeš opelješen. Verovatno je višedecenijsko prisustvo JNA stvorilo poseban osećaj bezbednosti.

Vis je jedini deo nekadašnje Jugoslavije koji nikad nisu zauzeli Nemci. Nakon kapitulacije Italije 1943. vlast je preuzela Narodnooslobodilačka vojska. Nakon desanta na Drvar, i Josip Broz Tito se sklonio na Vis. Do zauzimanja Beograda funkcionisao je kao središte partizanskih vlasti i savezničkih vojnih misija..

U socijalističkoj Jugoslaviji zbog svog strateškog položaja bio je zatvoren za strance. Na površini od svega 90 km2 nalazilo se više od 30 vojnih objekata, uključujući podzemnu vojnu bolnicu i tunel za zaklon ratnih brodova. JNA ga  je zauvek napustila gotovo šest mjeseci nakon međunarodnog priznanja Hrvatske.

Vis je nudio mnogobrojne uvale za osamljivanje i kupanje. Meni je nekako bila najdraža komižanska gradska plaža. Do nje sam stizao uskim ulicama oivičenim klasičnim primorskim kamenim kućama. Faktički sam prolazio ceo gradić s kraja na kraj. Dolazak na šljunkovitu plažu, čijom pozadinom dominira omanja crkvica, stvarao je čudan osećaj u meni. Gotovo viskontijevski prikaz Smrti u Veneciji. Išlo se i na okolno Biševo. Jedne noći je na istom buknuo požar. Začuđen blagom poluzainteresovanošću meštana za taj događaj, od gazdarice čuh da čim neki plane, iz Splita se ka Visu ustreme gomile glisera.

- Ostvro je puno useva, reče i namignu značajno i konspirativno.

Komiža je nudila i noćni život. Za današnje vreme skroman, ali u odnosu na neka druga ostrva tipa Mljet svakako atraktivan. Ako je potonji bio ko dreždanje ispred Akademije osamdesetih, Vis je bio klub Zvezda preko puta nje. Logično, nakon toliko decenija turističke oseke. Stranci, voljni da potroše, gnezdili su se po lokalnim letnjim baštama. Jugosloveni su uglavnom okupirali lučki plato. Noću se odlazilo u diskoteku pod otvorenim nebom, do koje se kroz mrkli mrak stizalo mnogobrojnim stepenicima. Tamo se moglo do zore đuskati uz The Cult, Bowiea, The Cure, Bryana Ferryja.

Jedno popodne dočekala me gazdarica i usplahirenim tonom saopštila da me majka zvala telefonom. Začuđen jer nije imala broj pitao sam se kako me je uopšte pronašla, Tokom razgovora saznao sam da je nazvala turističku agenciju u Komiži gde su joj na njeno navaljivanje nevoljno dali broj kuće u kojoj sam bio smešten. Bila je potpuno isprepadana i molila me što pre  da se vratim. U Hrvatskoj su već krenula sporadična puškaranja. Ja o tome ušuškan u skrivenom biseru Mediterana ništa nisam znao.

Na splitskoj železničkoj stanici sam se ukrcao u bukvalno prazan voz. Skoro da sam bio jedini putnik u glomaznoj, sablasno pustoj kompoziciji. Na stajalištima do Knina gotovo da se mogao osetiti preteći naboj neprijateljstva meštana koji su sedeli ispred staničnih zgrada i uzbuđeno debatovali o senki koja se nadvijala nad ovim delom Hrvatske.

U Knin smo stigli u predvečerje. Dočekao nas peron prepun žena i dece sa mnoštvom prtljega. Voz se za tili čas napunio prestrašenim ljudima i uplakanim mališanima. Kupei, hodnici, sve je bilo ispunjeno do poslednjeg mesta. Strah, kao rđa nagrizao je i mene dok je voz hitao u mračnu krajišku noć. Za sobom ostavio sam Komižu, jedno predivno leto, neostvarenu ljubav i obećanje dato samom sebi da ću se ponovo vratiti i ostvariti je dogodine. Ona je bila poluitalijanka, unuka stare komižanske porodice i celo leto je provodila na Visu.

Nikad se nisam ponovo vratio. I dan danas kada se setno prisetim tog leta i nje onako blede, prekrivene kapljicama Jadrana, dok nehajno izlazi iz mora, prilazeći mi sigurnim korakom, dok mi se steže knedla u grlu i jedva čujno prozborim – zdravo - odem na youtube i pustim divan snimak Komiže koji je neko postavio kao video podlogu pesmi Olivera Dragojevića Galeb i ja.

I bude mi lipo, istinski lipo.

 

Oceni 4.75