Potraga za Hiljadugodišnjim carstvom (1)
Zlatno doba

Photo: www.ancient-origins.net

Komunističke fantazije vuku poreklo iz antičkog doba

Na tragu antičke misli

Poput drugih fantazija koje su ugrađene u revolucionarnu eshatologiju Evrope, egalitarne i komunističke fantazije vuku poreklo iz antičkog doba. Srednjovekovna Evropa je od Grka i Rimljana preuzela pojam „prirodnog stanja“, u kome su svi ljudi bili izjednačeni po statusu i bogatstvu, u kome niko nikoga nije tlačio niti eksploatisao; takvo stanje se uz to odlikovalo duhom sloge i bratske ljubavi, a ponekad i zajedničkom svojinom nad dobrima u koja su ubrajane čak i žene.

U grčkoj i latinskoj literaturi iznosi se uverenje da je prirodno stanje postojalo na zemlji u nekom davno prošlom Zlatnom dobu ili „za vladavine Saturna“. Prikaz ovog mita u Ovidijevim Metamorfozama često će biti preuzi-man u kasnijim književnim delima i imaće velikog uticaja na obrazlaganje komunističkih teorija tokom srednjeg veka. Po Ovidijevim rečima, na samom početku ljudske istorije, u ono Zlatno doba pre nego što je Saturn bačen u Tartarsku tminu, „zlatno bješe vrijeme vjernosti, pravdi odano samo od sebe, bez zakona i kažnjivača. Kazni ne bješe ni strâ, sa pribitih mjedenih ploča nisu se čitale pretnje [...] Slobodna zemlja sama od sebe davala sve je, motika nije ticala nje, ni ranjavao plug je.“ Ali došao je dan kada „nesta stida i istine, vjernosti nesta, a na njihovo mjesto prevare, lukavstva dođu, i podmuklost sila i imânja opaka želja [...] Zemlju (općenu prije ko svjetlost sunčanu i vazduh) sada oprezni mjerač dugačkom označi međom [...] i blago skrito u zemlji stade iskapat se sad [...] gvožđe i zlato od njega pogubnije iziđe tako na svijet, iziđe i rat, što vojuje s onim i s ovim [...] Sad se od grabeža živi.“ (1)

Za Saturna su neki smatrali – Vergilije, na primer – da je po svrgnuću sa olimpskog trona našao utočište u Italiji, gde je uspostavio lokalno Zlatno doba na italijanskom tlu. Jedan Ovidijev savremenik, istoričar Gnej Pompej Trog, sa čijim su delima takođe bili upoznati srednjovekovni učenjaci, daje veoma jezgrovit opis te srećne vladavine i narodne svetkovine koja se jednom godišnje održavala u spomen na nju:

„Prvi žitelji Italije behu domoroci. Za njihovog kralja Saturna pričalo se da je bio toliko pravedan da za njegove vladavine niko ne beše rob i niko ne raspolagaše svojom imovinom, već sve beše zajedničko, bez ikakvog izuzetka, baš kao da je sva čije vlasništvo. U spo men na taj pri mer, odlučeno je da se to kom Saturnalija svima daju jed naka prava, tako da su na gozbama robovi sedeli kraj svojih gospodara kao da među nji ma nema nikakve razlike.“

U delima satiričara Lukijana, koji je živeo u II veku n. e., još su naglašeniji egalitaristički aspekti ovog mita. Obraćajući se bogu Zlatnog doba, Lukijan kaže:

„Čujem kako pesnici govore da su u staro doba, dok si ti bio kralj, stvari drugačije stajale na ovom svetu; zemlju niko nije morao da se je i ore, već je sama donosila plodove – i za svakoga je bilo više nego dovoljno hrane; nekim rekama je teklo vino, dok su drugim rekama tekli med i mleko. Najvažnije je, pak, da su tada i sami ljudi bili od zlata i da nisu znali za siromaštvo. Za nas, današnje ljude, teško bi se moglo reći i da smo od olova, jer mora biti da smo načinjeni od nekog još goreg metala. Većina nas u znoju lica svog zarađuje za koricu suvog hleba; večito ubogi, nevoljni, u oskudici, sa uzvikom ’Avaj!’ ili ’Crna sudbino!’ na usnama – eto kako živimo mi siromasi. A veruj mi na reč, sve nam to ne bi tako teško padalo kada ne bismo videli kako lagodno žive bogataši – koliko zlata i srebra kriju po kovčezima, koliko odeće i robova i kočija i zemlje i kuća poseduju. Uživaju u tolikom obilju, a nas se ne udostoje ni da pogledaju, a nekmoli da s nama nešto podele.“

Egalitarno prirodno stanje bilo je tema brojnih filozofskih i književnih dela; na srednjovekovnu političku teoriju naročito će veliki uticaj imati obrada ovog pojma u filozofskim tekstovima. Još u III veku pre n. e. grč ki stoici su tvrdili da su svi lju di braća i da se svi ra đaju slobodni i jednaki. Osnivač stoičke škole, sam Zenon, izlaganje svog učenja počinjao je, izgleda, opisivanjem idealnog društva u kome će ljudi živeti kao ogromno stado ova ca na jednom, zajedničkom pašnjaku. Nestaće sve razlike u rasama i političkim opredeljenjima, a možda i razlike u dru-štvenom statusu i ljudskim naravi ma – svi će osećati i želeti isto. Pored toga, stoička religija, koja se uglavnom oslanjala na haldejsku astrologiju i svodila na obožavanje nebeskih tela, uskoro je počela da pridaje veliki značaj bogu sunca, koji je slavljen zbog svoje velikodušnosti i dobrote, a nadasve zbog svoje pravičnosti. U nepristrasnom rasipanju sun čeve svetlosti pojedini stoici su videli najbolji primer socijalne pravde, pa čak i zajedničke svojine – taj primer će ubrzo postati opšte mesto i za držaće se u egalitarističkoj retorici.

Dva dela koja su po svemu sudeći nastala pod velikim uticajem stoičkih ideja – prvo je najverovatnije napisano u II veku pre n. e., a drugo u II veku n. e. – na najslikovitiji način ilustruju egalitarističke fantazije koje će antičko doba zaveštati srednjem veku. Stariji tekst je opis Ostrva blaženih koji se može naći samo u sažetom obliku kod grčkog istoričara Diodora sa Sicilije u njegovoj Istorijskoj biblioteci. U tom obliku je na desetine puta priređivan i prevođen kao zasebno delo tokom renesanse. Sedam ostrva bejaše posvećeno suncu i nastanjeno Heliopoljanima, ili ljudima sunca. Tokom čitave godine, sunce je prelazilo neposredno iznad ostrva, tako da su dani uvek bili jednaki noćima. Klima je bila idealna i nije se me njala; uvek je vladalo leto, pa je svuda raslo i rađalo cveće i voće. Žitelji svakog ostrva pripadali su jed nom od četiri ple mena koja su brojala četiri sto ljudi. Svi su se odlikovali savršenim zdravljem i prelepim crtama lica. Smenjivali su se u obavljanju različitih poslova, baveći se lovom, ribolovom ili radeći u državnim službama. Tako se svaki građanin naizmenično služio zemljom, stokom i oruđima za rad koji nisu pripadali nikom od njih pojedinačno. Institucija braka nije postojala pošto se upražnjavao seksualni promiskuitet; pleme se staralo o vaspitavanju dece, pri čemu majke nisu imale uvid u to koja su deca njihova. Usled toga nije bilo naslednika, pa su tako nestali i svi motivi za nadmetanje i suparništvo. Delovanjem zakona prirode na ove ne iskvarene du še uspostavljeno je društvo u kome je vladala savršena sloga. I doista, u tako pravičnom poretku razmirice su bile nezamislive. Heliopoljani su bili izjednačeni čak i po životnom veku, jer su svi umirali od svoje volje i spokojno, na vrhuncu životnih moći, sa sto pedeset godina starosti.

Drugo delo nam je takođe poznato samo preko odlomaka sačuvanih kod jednog od poznijih pisaca. Kliment Aleksandrijski, napadajući gnostičke jeresi koje je video svuda oko sebe, posvetio je posebnu pažnju izvesnim sektašima koje naziva karpokraćanima i čijem osnivaču pripisuje grčku raspravu O pravdi. Rezultati novijih istraživanja pokazuju da gnostici nisu bili autori te rasprave. Nema, međutim, nikakvog razloga da se sumnja u postojanje same rasprave ili u verodostojnost Klimentovih citata. Još jednom se susrećemo sa doktrinom apsolutnog egalitarizma, potkreplje nom primerom nepristra snosti dobročiniteljski nastro jenog sunca – jer, prema rečima iz ove rasprave – božija pravda počiva na „zajedničkom posedovanju svega u istoj meri“. Nebo pokriva zemlju sa svih strana, a noću se na njemu ukazuju sve zvezde, bez obzira na svoju veličinu. Božijom odlukom, sunce istom svetlošću obasjava bogate i siromahe, vladara i narod, neuke i mudre, muškarce i žene, slobodne ljude i robove, sve vrste životinja, dobre i loše, bez izuzetka: niko ne može uzeti više svetlosti nego što mu sleduje, niti je može oduzeti svom bližnjem. Bog je takođe svima bez razlike podario čulo vida kako bi se njime zajednički služili. Pobrinuo se i za to da sunce obezbedi dovoljno hrane svim životinjama, jer bi hranom takođe svi trebalo da raspolažu u istoj meri.

Na taj način, Bog je nepobitno pokazao šta podrazumeva pod pravdom. Njegova prvobitna želja bila je da isto načelo bude primenjeno na sve što postoji – na zemlju i njene plodove, baš kao i na sve vrste dobara. Bog je stvorio lozu, žito i druge plodove da bi od njih svi imali koristi; oni su se isprva sami nudili sva kom vrapcu i slučajnom prola zniku. Ali ljudski su se zakoni oglušili o božanski zakon i uništili poredak zajedničke svojine u kome je on bio ovaploćen. Ti ljudski zakoni doveli su do razlikovanja moga i tvoga, tako da se više nije moglo zajednički uživati u onome što po prirodi stvari pripada svima. Upravo zbog tog ogrešenja načela jednakosti i zajedničke svojine došlo je do pojave krađe i svih drugih zločina. Osim toga, božiji naum je bio da se muškarci i žene pare slobodno kao sve druge životinje; božanska pravda je i u toj obla sti bi la namerna da uspostavi jednakost i zajedničku svojinu, ali su je sama ljudska bića osujetila.

Za razliku od nekih Grka, rimski stoici – kao što se moglo očekivati – nisu bili nimalo skloni zagovaranju egalitarizma; ali su čak i oni priznavali da su nekada, u davnom Zlatnom dobu, ljudi živeli u zajednici jednakih. Najiscrpniji prikaz njihovih gledišta o toj tematici nalazimo u nekim odlomcima Seneke, pa ovde navodimo jedan od njih:

„[Bila su to] srećna vremena kada su sva dobra prirode le žala takoreći nasred ulice i služila za uživanje svim ljudima bez razlike, još pre nego što su se lakomost i sklonost prema raskoši ljudi odvojili, pa se ljudi razdvojiše i baciše na otimačinu i na pljačku [...] Sigurno niko ne bi mogao oceniti tačnije nijedno drugo stanje ljudskog roda, a onaj čovek kojem bog dopušta da sređuje ono što je ovozemaljsko i da daje ljudima razne moralne zakone, neće hvaliti ništa drugo osim onoga što je tobože postojalo onda kada ’seljaci uopšte nisu obrađivali polja; niti je još bilo dozvoljeno da ga obeležavaju ili da zemljište ograniče granicom: tražili su sve na sredini polja, a sama zemlja je donosila sve širokogrudo, a da niko nije ništa ni tražio’. I koji je ljudski rod bio srećniji od tog roda? Prirodu su uživali zajednički, a ova je bila kao majka i svega je imala u dovoljnoj meri za sve: nikada neki posao nije bio sigurniji od tadašnjeg, koji je bio zajednički svima! Kako da ne pomenem ono najbogatije ljudsko pleme, gde ne bi mo gao da nađeš siromaha? Ali u takav, na najbolji na čin sređen, život provalila je lakomost i ona je od svega načinila tuđi posed i imanje, tako što je ovo ili ono počela da deli na sve strane i htela ujedno da sve zadrži za sebe. La komost je stvo rila siromaštvo i iz gubila sve za to što je želela imati suviše.

Makar se ona sada trudila da dobije natrag ono što je bila izgubila, makar da je pripajala jednu njivu drugoj i mada je su se da te rala s njego vog ima nja bilo nov cem ili pak si lom, ma kar svo je oblasti proširivala na čitave provincije i svojim nazivala tolika prostranstva koja bi čovek jedva mogao peške da pređe – uprkos svemu tome nika-kvo proširivanje granica neće nas vratiti i dovesti tamo odakle smo došli. I kada budemo uradili sve, imaćemo mnogo: a nekada nam je pripadalo sve. Neobrađena zemlja je bila plodnija i široke ruke prema narodima koji nisu pljačkali. Nimalo manje nisu se radovali ljudi što su na šli ono što je priroda bila stvorila, onako kao da su nešto pronašli i to pokazali svome susedu, niko nije mogao posedovati ni suviše ni premalo, jer su ljudi sve što su imali skromno delili između sebe; jači još nije bio stavio ruku na slabijeg; lakom čovek još nije krio od drugih ono što je za njega bilo bez koristi, a nije ni uzimao drugome što je ovom bilo potrebno; svako je vodio računa o drugome kao o samome sebi.“ (2)

Pa ipak – i to je bila poenta čitave njegove argumentacije – Seneka je bio ubeđen da je stari egalitaristički poredak ne samo nestao već i da je nestao po sili nužnosti. Ljudi su se vremenom iskvarili, a kada je do toga došlo, institucije poput privatne svojine, državne prinude, diferencijacije društvenog statusa, pa čak i ropstva, postale su ne samo nužne već i korisne; one su bile posledice, ali i lek protiv iskvarene ljudske prirode. Pojam prvobitnog i egalitarnog prirodnog stanja u tom obliku i sa ta kvim određenjem preuzeli su sve ti oci i ugra dili ga u politič ku teoriju hrišćanske crkve.

(1) Odlomci iz Ovidijevih Metamorfoza, uz neznatne izmene, dati su u prevodu Toma Maretića. Prim. prev.

(2) Seneka, Pisma prijatelju, preveo Albin Vilhar, Matica srpska, Novi Sad, 1978. Prim. prev.

Oceni 5