Rečnik zaljubljenika u rokenrol: Pink Floyd
Pink Floyd

Photo: www.rollingstone.com

Koncert kao profana misa

Zamišljam izraz lica Rodžera Votersa, slike i prilike dobrodušnosti i ljubaznosti (jedno vreme su razmišljali da uvedu mernu jedinicu pod njegovim imenom u muzej u Sevru), kada je video na ekranu Paklenu pomorandžu, nekoliko meseci pošto je odbio da Kjubriku odobri korišćenje delova albuma Atom Heart Mother za film. Priča kaže da su ga Voters i Gilmor prilično odlučno odbili, jer su od početka smatrali da „Flojdovu“ muziku ne treba vaditi „iz njenog konteksta“. Ovo pravilo su ipak zanemarili dvaput za potrebe filmova Više (More) i Dolina smrti (Zabriskie Point), koji, uz sve dužno poštovanje prema njihovim slavnim rediteljima, Barbetu Šrederu i Mikelanđelu Antonioniju, s vremenom nisu postali ništa bolji, za razliku od Kjubrikove Pomorandže.

Pomenuti kontekst sam imao prilike da i sâm iskusim 23. januara 1970. u pariskom Pozorištu Jelisejskih polja na prvom (čini mi se) francuskom koncertu „Pink flojda“ po izlasku albuma Ummagumma, čiji nas je avanturistički duh redom raspametio, kao što je bio slučaj i sa prethodnim.

Jer priznajem bez lažnog stida: bio sam premlad za hipika, prestar za pankera, i mnogo sam voleo „Ružičastog flaminga“, kako ih je krstila tadašnja štampa izjavivši da na jeziku Monti Pajtona floyd znači „flamingo“.

Imao sam ipak nekoliko olakšavajućih okolnosti: strogi ali pravični roditelji udaljili su me iz Pariza posle nekoliko manje-više kontrolisanih ispada u školi, te sam čamio u jednom semeništu u Fontenblou. Muzika je bila jedan od retkih mehurova vazduha u tom svetu koji nas je gušio, pa smo razmenjivali kasete i slušali ih iznova i iznova čim umaknemo nemilosrdnom ispitivačkom pogledu vaspitača.

Tamošnja disciplina bila je vrlo stroga: prutić u gvozdenoj ruci sveštenika u dugačkoj crnoj odori, bivšeg kapelana u Indokini (zemlji, ne grupi), kog je menjao nadzornik u kožnom mantilu, takođe crnom, i koji je najmaštovitije među nama podsećao na mračne trenutke iz skorašnje istorije. Bio je to film Mali Nikola, ali u S&M verziji.

Pomenuti nadzornik je srećom bio nešto više od gestapovske figure. Pušio je palmal bez filtera, što mi je delovalo neverovatno šmekerski, i izrazito dobro je svirao orgulje (više u stilu J. S. Baha nego Šarlija Olega). Bio je strastveni ljubitelj muzike i satima smo s njim diskutovali o dostignućima barokne muzike i rokenrola. Podsećam da je reč o semeništu, takozvanom internatu, što je termin koji ima i više nego zajedničku osnovu sa rečju „interniranje“. A u zatvoru se svako zabavlja kako ume.

U svakom slučaju, sa njim smo podrobno diskutovali najpre o albumu Ummagumma, a kasnije i o Atom Heart Mother, i to naročito o istoimenoj numeri u trajanju od dvadeset tri minuta. Moram da napomenem da je ovaj album posebno uspešno prolazio eklezijastičku „carinsku kontrolu“ (koja je ozbiljno filtrirala razvratničke časopise i nepodobne autore sa San-Antonijem na čelu) jer je njegov omot – krava na livadi neustrašivo gleda u objektiv kako to već rogate životinje umeju – lako mogao navesti neupućenog posmatrača da je reč o kompilaciji folklornih arija iz Donje Normandije.

Zanos Atom Heart Mother secirali smo, da ne kažem izvodili obdukciju, nabrajajući harmonijske inovacije, orkestralne (za koje je zaslužan prvenstveno Ronald Gisin, koautor pesme), zvučne izume, savremene majstorije, upotrebu limenih duvačkih instrumenata, hora itd.

Zadržao sam se na ovoj anegdoti samo da bi čitalac shvatio kako sam se zanimao ovim albumom punih nekoliko nedelja, naravno, zato što mi se sviđao, ali iskreno i zato što nisam imao izbora. Muzika koja se na njemu nalazila bila je slušljiva sveštenicima inkvizitorima, neprijateljski nastrojenim prema bilo čemu novom, i kojima je vrhunac avangarde bio Žan-Kristijan Mišel i njegov čarobni klarinet. Zapravo, sa ove tačke gledišta, pitam se da li je možda baš to bilo dobro za „Flojd“. Verovatno ne bih bio u mogućnosti da na takav način analiziram album „MC5“.

U svakom slučaju, kako god čudno zvučalo, nije bilo kažnjivo slušati Atom Heart Mother – manje nego album Ummagumma – u toku radnog vremena. Što će reći, „Flojd“ zaodenut u postklasične aranžmane, koji je tako odisao ozbiljnošću, takoreći akademizmom. I ja sam skočio da iskoristim priliku kao padobranci koji su skakali na Kolvezi: služeći se povoljnom vazdušnom strujom.

A nekoliko meseci pre toga sam, zadojen britanskim psihodeličnim rokom, blesio u šarenoj tunici i zvoncarama na trotoaru u Aveniji Montenj ispred Pozorišta Jelisejskih polja usred, u najmanju ruku, šarenolike gomile.

Meni koji sam izlazio iz skučene i licemerne atmosfere religijskog internata (na uslovnu slobodu u trajanju od jednog vikenda) koncert je delovao kao profana misa. Vatreni obožavaoci sedeli su s poštovanjem u meditativnom zanosu sve do same bine, okružujući grupu kao da je u pitanju nekakva ceremonija. Bez scenskih aranžmana, svetlosnih efekata, ni traga od cirkusa u koji će se pretvoriti, od zvučno-svetlosnog spektakla koji će nekadašnje hipike lansirati u socijalno-ekonomsku grupu sa visokim ličnim primanjima. Stoga smo imali utisak da prisustvujemo nekom eksperimentu, avanturi, ponavljam, ispunjenom zanosom. Sećam se, iako vrlo maglovito, nekoliko trenutaka blaženstva dostignutog zahvaljujući krhkim verzijama numera „Careful with that Axe, Eugene“, „The Violet Sequence“ i „Set the Controls for the Heart of the Sun“.

Maglovito sećanje, nalik na san, i vrlo čudno za nekoga ko je u to vreme obožavao življe grupe poput „Studžisa“, „Mauntina“, „Džejms genga“, „Led cepa“, „Slaj stouna“ itd., ali sećanje koje će svakako naći mesto u ovoj šarenolikoj zbirci. Možda je u vezi sa „Pink flojdom“ zavodljiva bila baš ta eksperimentalna, laboratorijska strana, činjenica da u realnom vremenu prisustvujete muzici koja je procesu nastajanja, work in progress pre nego gotov proizvod. Utisak je bio znatno pojačan interpretacijom numera pomoću ručne testere, vibrafona, čekića i perkusija, a možda i više činjenicom da su četvorica drugara, Englezi sve do vrha kašičica koje su držali u rukama, prekinuli koncert da bi popili čaj, pred svima, kao da je to najnormalnija pojava. Vrlo originalan običaj u svetu nastupa uopšte, a kamoli u svetu rokenrol koncerata.

I sećam se kraja koji nas je oduvao: duga numera, naslovljena „The Amazing Pudding“, matrica čuvenog Atom Heart Mother, koji će mi, kako sam već ispričao, nešto kasnije pružati utehu usred eklezijastičke nepopustljivosti.

To je i moje poslednje sećanje na „Flojd“, ako izuzmemo kratak susret sa Gilmorom, o kom govorim u odrednici „The Wall“. Psihodelični i neopsihodelični koncerti na stadionima sa integrisanim zvučnim i svetlosnim efektima i masom koja lebdi u isprogramiranom zanosu, iskreno, šoljica su čaja koju bih radije preskočio.

Oceni 5