Konstantin Kavafi: Saplitanje ličnosti

Konstantin P. Kavafi, koji se danas smatra jednim od najvećih pesnika koji su pisali na modernom grčkom jeziku, bio je priznat u rodnom gradu još za života, ali je uprkos tome šire poznat postao tek nakon smrti. Rođen u porodici grčkih trgovaca u Aleksandriji, vodio je prilično jednoličan život. Detinjstvo i ranu mladost proveo je u Engleskoj, što je na njega ostavilo dubok trag. Stekao je englesko obrazovanje. Posebno značajan za njegovu poeziju je i boravak u Konstantinopolju, kada mu je bilo dvadeset godina, i na koji njegove erotske pesme često referiraju. Nakon toga dolazi likvidacija firme, i preseljenje u Aleksandriju. Posle smrti članova najbliže porodice, godine 1911, ostaje sam i otvoreno odbacuje sve svoje ranije pesme (osim nekoliko koje je preradio), čak im odriče i svoje autorstvo, govoreći da je te godine zaista postao "Kavafi". Tokom narednih godina, sve do njegove smrti, nastaju snažna poetska ostvarenja, sa iskrenim i samosvojnim emocijama, u neponovljivom tonu koji će se u Grčkoj kasnije nazivati kavafikí dimiurgía (kavafijansko stvaralaštvo), a koje su ušle u antologije širom sveta. Nije pripadao nijednom od vladajućih pravaca; neki kritičari su istakli da bi mu se, prema dotada važećoj poetici, svega nekoliko pesama moglo uzeti kao uspelo. Bio je i ostao jedini pravi predstavnik Kavafisovog stila, mada je kasnije stekao i brojne podražavaoce. Bio je vrlo strog prema svojim pesmama: kažu da ih je godišnje pisao po sedamdesetak, da bi na kraju zadržavao svega tri-četiri a ostale uništavao.

Pretpostavlja se da je Kavafi prva homoseksualna iskustva stekao baš u Konstantinopolju, iako su detalji njegovog seksualnog života nejasni uprkos naporima proučavalaca da demistifikuju i taj deo njegovog života. Nije poznato da je imao dugoročnih partnera, i ako njegove erotske pesme oslikavaju njegova stvarna iskustva, onda je veći deo njegovih seksualnih doživljaja bio prolaznog karaktera.

Opus od 154 kratke pesme, koje je Kavafi želeo da sačuva, objavljen je 1935. godine, dve godine nakon njegove smrti. Ovaj centralni deo njegovog rada nastao je između 1896. i 1933, a tokom života objavljivao je poeziju u književnim časopisima, te pesme delio prijateljima. Njegova poezija može da se podeli u tri glavne kategorije: istorijsku, filozofsku i erotsku, iako ima mnogo preklapanja – pa su neke od njegovih istorijskih pesama i erotske, i obrnuto. Njegov život je sav od uspomena, jer ne može da se afirmiše u sadašnjosti. To je život koji "ne može da živi", zatvoren među "zidove", na kojima je tražio "prozore" ali je bio duboko svestan da u zajednici "uskogrudoj veoma" ne može da ih nađe (Nemoguće, Zidovi, Prozori, Dani 1896). Trebalo bi razumeti da je osnovni uzrok ove otuđenosti bio njegov homoseksualni identitet - doduše, u tradiciji jednog Platona i Kalimaha to i nije neka prepreka; ipak, u to vreme nije svakako mogao javno da je živi, premda je se u svojim pesmama nije odricao. Zato se povlačio u uspomene, sanjarenje, ponovno proživljavanje i vraćanje prošlosti, koja je uvek nerazdeljivo pomešana sa fantazijom. Kroz celo njegovo pevanje provejava tragično, dostojanstveno osećanje neispoljenosti.

Kvir čitaoci najviše se interesuju za Kavafijevu erotsku poeziju, koja zauzima značajan deo njegovog opusa. U ranoj pesmi Sveće iz 1893. godine, Kavafi izražava svoj strah da nastupajući dani sada padaju za njim kao magloviti niz izgorelih sveća. Čitaocu je dozvoljena velika sloboda u interpretaciji, te može da se oseti strah od gubitka mogućnosti da se živi život u potpunosti - možda baš zbog seksualne represije. U Zidovima (1896), pesnik se žali da je dozvolio da se izgrade zidovi oko njega koji su ga odsekli od spoljnog sveta. Pesma opet može višestruko da se tumači, pa može da se razume i kao Kavafijeva žal zbog toga što je ugušio svoju senzualnu stranu. U pesmi Prozori (1897) čovek luta nadajući se da će naći prozore za svoju zatvorenu sobu, dok se istovremeno boji svetlosti koja otkriva.

Voleo je istoriju i povučenost u knjige. Govorio je da bi, da nije pesnik, bio istoričar. Jednom mu je jedan prijatelj prebacivao što ne sklopi ugovor sa nekim osiguravajućim društvom, tako da mu ovi daju doživotno izdržavanje, a da njegova imovina posle njegove smrti pripadne društvu, pa bi tako imao vremena i novca da opremi biblioteku i piše istoriju. Kavafi je na to rezignirano odgovorio: "Hristofore! Ti koji znaš kakve sam ja loše sreće, predlažeš mi takve stvari?" "Ali kakve veze ima loša sreća sa udobnijim životom?" - insistirao je njegov prijatelj, Hristofor Nomikos".Lepo: ako danas odlučim da potpišem ugovor sa nekim društvom, sutra ću, to budi siguran, umreti, da bi društvo izvuklo dobit" - odgovorio mu je Kavafi.

Zidovi

Bez sažaljenja, obzira il’ stida

sagradiše oko mene debele zidove.

Sada beznadan sjedim ovdje.

Ne mogu misliti o drugom; izjeda me ovaj udes,

toliko poslova napolju čeka.

(Kako ih, dok zidahu, ne spazih?)

Ali od tih graditelja ne čuh nikakav zvuk.

Neprimjetno, od vanjskog me odvojiše svijeta.

Uživanje

Radost i tamjan mog života i uspomene na sate

kad sam našao i sačuvao uživanje kakvo sam želeo.

Radost i tamjan mog života za mene koji sam sa prezirom odbio

svako zadovoljstvo obične ljubavi.

Da se vrate

Jedna sveća je dovoljna. Njena titrava svetlost

bolje pristaje biće prijatnije

kad Senke se vrate Senke Ljubavi.

Jedna sveća je dovoljna. U mojoj sobi večeras

nek ne bude svetlosti mnogo. U sanjarenju sasvim

i u nagoveštaju, i sa to malo svetlosti -

u sanjarenju tako viziju ću prizvati

da Senke se vrate Senke Ljubavi.

Skriveno

Na osnovu svega što sam činio i onoga što sam govorio

neka ne nastoje da pronađu ko sam bio.

Prepreka je stajala i promenila

moje postupke i moj način života.

Prepreka je stajala i zaustavljala me

mnogo puta da kažem ono što sam hteo.

Na osnovu mojih najneupadljivijih postupaka

i mojih koprenom najskrivenijih spisa

jedino će me na osnovu toga razumeti.

Ali možda ne zaslužuje da se iscrpljuje

tolika briga i toliki napor da me shvate.

Kasnije - u savršenijem društvu -

neko drugi stvoren poput mene

sigurno će se otkriti i slobodno raditi.

Biće da je od alkohola

Biće da je od alkohola koji sam popio uveče

biće da mi se spavalo, umorio sam se toga dana.

Nestao je ispred mene crni drveni stub

sa antičkim kapitelom; i vrata trpezarije,

i ona crvena fotelja; i mali kauč.

Na njihovo mesto došla je jedna ulica u Marselju.

I moja duša se slobodno, bez zadrške,

tamo opet pojavila i kretala,

u obliku osećajnog i čulnog mladića -

iskvarenog mladića: da navedemo i to.

Biće da je od alkohola koji sam popio uveče

biće da mi se spavalo, umorio sam se toga dana.

Osetio sam olakšanje na duši, koja, jadnica,

stalno oseća zadršku pod teretom godina.

Osetio sam olakšanje na duši koja mi se pokazala

u jednoj simpatičnoj ulici u Marselju,

u obliku srećnog, iskvarenog mladića

koji se ničeg nije stideo, svakako.

Otišao sam

Nisam se sputao. Sve sam napustio i otišao.

U uživanja, koja su bila pola stvarna,

a pola zamišljena u mojoj glavi,

otišao sam u obasjanu noć.

I ispio sam jakog vina, kako ih

piju samo oni, smeonici pohote.

Daleko

Hteo bih to sećanje da iskažem...

ali tako je ugaslo već... kao da ništa ne preostaje -

jer daleko, u godinama moje prve mladosti počiva.

Koža kao načinjena od jasmina...

Te avgustovske večeri - da li avgust beše tad?...

Oči behu, nazirem, modre; samo toga se sećam sad...

Ah da, sećam se, modre: jedna safirna modrina.

Septembar 1903.

Bar da se sada zavaravam iluzijama;

da svoj prazni život ne osetim.

A bio sam toliko puta tako blizu.

A kako sam bio sapet, i kako prestrašen.

Zašto da ostanem stisnutih usana,

a moj prazan život u meni da plače

i da mi se želje odenu u crno.

Toliko puta tako blizu da budem

očima, i onim čulnim usnama,

tome sanjanom, žuđenom telu.

Toliko puta tako blizu da budem.

Jačanje

Ko žudi da ojača svoj duh

treba da napusti svako poštovanje i tolerantnost.

Neke zakone da zadrži,

ali većinom da krši

i zakone i običaje i neodgovarajuće

usmerenje da napusti.

Mnogo čemu će ga uživanje naučiti.

Razornog neće se bojati dela.

Od kuće pola treba da razruši.

Tako će se moralno razviti u mudrost.

Koliko možeš

I ako ne možeš svoj život da učiniš kakvim želiš,

ovo bar pokušaj da postigneš

koliko možeš: nemoj ga unižavati

sa previše dodira sa svetom,

sa previše izlazaka i razgovora.

Nemoj ga unižavati izvodeći ga,

često šetajući i izlažući ga

svakodnevnoj gluposti

veza i susreta,

da ne postane dosadan kao da je tuđ.