Konstrakta: Pobednica mora biti prava

Konstrakta (svetovno: Ana Đurić) je pesmom In corpore sano odnela ubedljivu pobedu na takmičenju "Pesma za Evroviziju '22." u subotu, 5. marta i u maju će predstavljati Srbiju u Torinu.

Za učešće na 66. Evroviziji borilo se 36 izvođača, među kojima su bila tri jasna i jedan samoproklamovani favorit. Konstrakta nije bila među njima. Sve do četvrtka, 3. marta njena In corpore sano je važila za originalnu, zanimljivu pesmu koja može završiti ili poslednja ili visokoplasirana, ali nikako i prva. Međutim, umetnica je u prvoj polufinalnoj večeri izašla na scenu, sela na stolicu, (o)prala ruke i svu pažnju nenametljivo preusmerila na sebe, odnosno svoju pesmu. Svojim performansom je uspela da podigne pesmu na još viši nivo, da zadrži pažnju šarolike publike, ne samo svojih ili evrovizijskih fanova. Njena tri minuta na bini gledali su svi – oduševljeno, zbunjeno, sablažnjeno – svejedno – a sada gledaju i slušaju Triptih koji je objavila neposredno pred takmičenje.

Konsrakta je došla sa kompletnom tekstualno-muzičko-scenskom pričom i nepretenciozno bila svoja. Pažnju privlači samom pojavom, jednostavnim a efektnim kostimom i koreografijom, zaraznim ritmom i već prvim stihom („Koja li je tajna zdrave kose Meghan Markle?“), a onda nas sve dublje uvlači u priču završavajući sa: „I šta ćemo sad?!“

Takva je bila i njena reakcija na neočekivanu pobedu. Šta sad, kad su favoriti isplanirali boravak u Torinu, uplatili putno zdravstveno osiguranje i angažovali PR službe? Nadajmo se da će RTS delegacija kao vođa puta slušati Konstraktine ideje i želje, jer je žena pokazala da očigledno zna šta radi. Ne samo da se genijalno dosetila da u pesmu ubaci delove teksta na latinskom, već će ih izvesti u Italiji, i to verovatno prvi put u istoriji Evrovizije.

Slušaoci našeg podcasta znaju da smo u poslednjoj epizodi kao lične favorite izdvojili baš Konstraktu i Saru Jo, koja je bila drugoplasirana. Dok je jednu sam nastup stavio u prvi plan, drugu je skrajnuo. Publika je pre takmičenja kao potencijalne pobednike videla Saru, a tik uz nju i Zorju i Angellinu. Sve tri pevačice imaju jaku fan teenage bazu i najviše su uložile u nastupe i promociju. Nedeljama unazad gostovale su u gotovo svakoj emisiji, evrovizijski fanovi iz inostranstva slušali su samo njihove pesme, fanovi su im vodili ljutu borbu na društvenim mrežama, a Aca Lukas se nepozvan ubacio u čitavu priču, pljuvao konkurenciju i paničio zbog potencijalnih nameštaljki.

Ipak, RTS je takmičenje shvatio ozbiljno, kako audiovizuelno i produkcijski, tako i po pitanju tehničkih detalja i regularnosti. Najslabiji aspekti su, standardno, scenario (bolno neduhovit i pun suvišnih dijaloga) i voditelji (koji pak prate taj isti scenario, pa je pitanje koliko je do njih). S druge strane, nekad se čini da ga ne prate uopšte i pokušavaju da budu opušteni i improvizuju, što takođe nije valjalo. Kao horor broj jedan čitave manifestacije izdvojio se Đorđe David, koji je u revijalnom delu pokušao da interpretira prošlogodišnju pobedničku pesmu. Ne samo da grupi Maneskin nije blizak estetski, svetonazorski, pa ni muzički, već je jedino što ga približava frontmenu Damianu Davidu upravo taj drugi deo umetničkog imena. Sve ostalo je bilo strašno. No, nakon Konstraktine pobede, sve se da oprostiti – i forsiranje lažne autentičnosti, i program produžen unedogled (bar sat vremena viška svake večeri), i blamiranje u green roomu, i stalno jedna te ista lica u revijalnom delu (čast Hurricane izuzecima – devojke su bile sjajne, iako im očigledno rođeni tim upropaštava karijeru), i katastrofalno kadriranje.

Ne zna se šta se desilo kamermanima i(li) režiji, ali neki nastupi nisu došli do izražaja upravo zbog toga, a scene iz green rooma snimane su kao da se kamerman sve vreme saplitao o kablove. Kadriranje je uništilo nastup Sare Jo, koja se vidno potrudila i uložila svoj maksimum, međutim, sve vreme se činilo da je nešto nedostajalo. Kao da nastup nije do kraja osmišljen jer „ima vremena do Torina“, ili se igralo na prvu loptu. Njeni plesni delovi se nisu videli, niti su prateći plesači uspeli da se istaknu. Više se polagalo na akrobatiku nego na energiju, vizuelni identitet nije bio do kraja jasan, koncepta (o kojem se toliko govorilo) ni na vidiku, pevački nije bilo na zavidnom nivou, naročito u niskim tonovima. Sve je delovalo kao deja vu mešavina nastupa svetskih pop zvezda, ali s velikim potencijalom. Taj će se potencijal možda ostvariti u budućnosti, ali ovoga puta nije bio dovoljan za prvo mesto. I da je ovde pobedila, Chanel iz Španije bi je u Torinu verovatno pojela za užinu kada je reč o koreografiji i celokupnom nastupu.

Zato Konstrakta ne liči ni na jednu. Nema dvojnicu, alternaciju, nikoga s kim bi je upoređivali. Kako god da prođe u Italiji, bitno je da je ovde konačno primećena i prihvaćena, što potvrđuje broj SMS glasova koji je dobila (oko 23 hiljade više od drugoplasirane Sare, ukupno više od Sare i trećeplasirane Zorje zajedno). Osvojila je i glasove žirija, iako deluje da nisu svi glasali po savesti i ukusu, već „da bi bilo zanimljivije“. Ipak, originalnost je nagrađena.

Zanimljivo je kome je sve Konstrakta prijemčiva i na koliko različitih načina njena pesma može da se protumači. In corpore sano razmatra položaj slobodnih umetnika u Srbiji, ali i sveukupno shvatanje zdravlja i lepote danas, opsesiju zdravim načinom života, kultom tela, te stanje javnog zdravlja, njegove povezanosti sa socijalnim i finansijskim statusom... Neki su ovu pesmu shvatili kao kritiku sprovođenja mera protiv pandemije kovida, pronašli su se u čitavoj priči čak i antivakseri, ali i zagovornici nauke, hipohondri, štovaoci kriznog štaba, vlasti i opozicije, kao i mrzitelji i neopredeljeni, prva, druga i 66. Srbija, i nobl i individue, i krug dvojke i Glibovac, i satanisti i pravoslavci, i oni koji imaju i oni koji nemaju knjižicu... Stranci polako počinju da se upoznaju s tekstom, ritmom su već zaraženi, a dobar broj njih je primetio i boje ukrajinske zastave na vizualu tokom Konstrakinog nastupa. Pranje ruku se takođe može shvatiti na milion načina.

Ako možemo naučiti nešto iz ovog iskustva, onda je to da se trud i originalnost kad-tad isplate i prepoznaju, da ono što nam se predstavlja kao mainstream uglavnom obitava u mehuru Pink/IDJ/splav sapunice i da često ne može, a i ne treba da izađe odatle (videti pod: Angellina, Aca Lukas itd.), da je zalud zdravo telo ako je um slab i preplašen i da nije sve u popularnosti, marketingu i novcu – ima nešto i dubokoj hidrataciji.