Korak ka otopljavanju odnosa

Iako je nesporno da srpsko društvo u ovom trenutku nije ni blizu tačke u kojoj bi bilo spremno da donosi emotivno teške, ali najracionalnije odluke u postojećim okolnostima, napredak ostvaren na putu postepenog prilagođavanja realnosti više je nego ohrabrujući znak budućih tendencija razvoja političkih procesa kako u samoj Srbiji tako i u regionu kao celini. Upravo zbog toga od suštinske važnosti za sve regionalne aktere jeste razumevanje performansi i trenutnih realnih dometa i mogućnosti postojećih balkanskih društava kako bi se u budućnosti izbegavao jaz između prevelikih očekivanja i mršavih rezultata na terenu.

I dok je prva faza dijaloga, zbog svoje neodređenosti i odsustva jasnih kriterijuma, većini posmatrača izazivala više zabunu negoli što je otkrivala stvarni smisao, ciljeve i potencijalne domete dijaloga o Kosovu koji je pokrenuo predsednik Srbije, prva sesija druge faze razgovora o ovoj, za veći deo srpske javnosti još uvek prilično bolnoj temi, ipak je u priličnoj meri razjasnio mnoge nejasnoće koje su postojale. Sa jasnim uspostavljanjem kriterijuma i podizanjem dijaloga na viši nivo pokazalo se da je prva faza, ma koliko bila haotična i bez jasnih kriterijuma, zapravo predstavljala svojevrsni filter i odličan korektivni podsticaj da se u nastavku započetog procesa on usmeri u progresivnom smeru.

Tako je, na samom početku dijaloga, javnost Srbije bila preplavljena s jedne strane mišljenjima onih koji su unapred tražili alibi da u razgovorima uopšte ne učestvuju pokazujući time vrhunsku neodgovornost i nerazlikovanje dnevnopolitičkih ciljeva od strateških potreba društva koje pretenduju da vode u budućnosti. Drugi deo komentara koji su se pojavljivali u javnosti svodio se na uporno jalovo ponavljanje svega onoga što kao društvo ne želimo i nećemo da prihvatimo pokazujući da protagonisti te škole mišljenja odbijanje priznavanja i suočavanja s realnošću i dalje neguju kao svoju vrhunsku političku i idejnu vrednost. Tek mali broj je bio onih koji su o budućim odnosima Srbije i Kosova i, što je još važnije, srpskog i albanskog naroda, govorili pomirljivim tonovima naglašavajući da ukoliko želimo da uhvatimo razvojni korak sa modernim svetom budućnost ipak mora da pripadne politikama saradnje, a ne sukoba i starih prevaziđenih podela.

Prve, dečije bolesti kosovskog dijaloga ukazale su da bi, u slučaju da se ne uspostave jasni kriterijumi za njegovo vođenje, on lako mogao da sklizne u suštu suprotnost onome što su bili njegova svrha i smisao, sa jasnom opasnošću da ostavi nesagledive posledice kako na buduće vrednosne orijentacije javnog mnjenja tako i na ionako sužene mogućnosti nekog budućeg racionalnog političkog rešavanja tog problema. Da su u daljem procesu dijaloga prevagu odneli zastupnici onih tvrdih struja, čiji cilj uopšte i nije pronalaženje bilo kakvog smislenog rešenja već insistiranje na filozofsko-akademskim dometima rasprave, sadašnji i budući donosioci političkih odluka u Beogradu nepovratno bi se suočili sa nepremostivim preprekama u pokušaju pravljenja bilo kakvih dogovora u budućnosti.

Zbog toga je već na samom početku postalo jasno da u daljem toku dijaloga mogu da učestvuju samo oni koji su u stanju ne da ponavljaju ono što ne žele i neće, već da formulišu jasna rešenja koja moraju da ispunjavaju dva osnovna preduslova: da budu realno sprovodiva i da doprinose procesu istorijskog pomirenja, a ne zamrzavanju postojećih razlika i njihovom daljem produbljivanju sa opasnošću da jednog dana one ponovo eskaliraju u otovreni oružani konflikt.

Upravo su ti kriterijumi i bili najzaslužniji što, na opšte iznenađenje, tokom razgovora predstavnika pravne struke gotovo da nije bilo ranije često ponavljanih “rešenja” čiji su dometi u najboljem slučaju mogli da se svedu na doprinos raspravama u domenu pravne teroije, ali ne i u unapređenju postojeće balkanske prakse. Tako su se među pravnicima mogla čuti različita mišljenja u pogledu budućeg definisanja odnosa Srbije i Kosova koja su išla od različitih nivoa spremnosti da se Kosovu priznaju različiti stepeni samostalnosti, frazeološki podvedeni pod generički pojam “autonomija”, ali sa praktičnim dometima koji daleko prevazilaze okvire tog pojma, pa sve do predloga nekadašnjeg prvoborca Miloševićevog režima i neposrednog učesnika propalih pregovora u Rambujeu, profesora Vladana Kutlešića koji je predložio, za ovdašnja shvatanja, najradikalnije rešenje – relanu uniju Srbije i njene bivše pokrajine, uz prethodno priznavanje nezavisnosti Kosova.

Iako bi se preovlađujući stavovi pravnika o stepenu “autonomije”, odnosno samostalnosti koju bi Srbija trebalo da prizna Kosovu, mogli tumačiti kao potpuno nerealni i nesprovodivi u postojećim okolnostima kada Srbija praktično nema uticaja na odlučivanje o tom pitanju, treba imati na umu da oni ipak potencijalno predstavljaju samo pandan jednostrano proglašenoj nezavisnosti Kosova, odnosno početnu pregovaračku platformu Srbije koja bi ostala otvorena za daleko širi spektar rešenja koja bi se kretala u smeru priznavanja značajne samostalnosti Kosova, čak i sa otvorenom mogućnošću pristupanja međunarodnim organizacijama.

To rešenje za sada ne bi podrazumevalo formalno priznavanje kosovske nezavisnosti od strane Srbije koje, zbog unutrašnjih prilika u samoj Srbiji i osetljivosti javnosti na tu temu, ipak neće biti realno moguće bar još nekoliko narednih decenija. Pa ipak, ako se pronađe odgovarajuća formula da Kosovo i Srbija nesmetano sarađuju, normalizuju pa i unapređuju svoje odnose, čak i bez međusobnog formalnog priznavanja, to će biti ogroman korak napred ka sveukupnoj pacifikaciji međusobnih odnosa što bi pitanje formalnog međusobnog priznavanja učinilo potpuno sporednim, s jasnom tendencijom da se i ono konačno reši u jednom trentuku u budućnosti. Dakle, iako nema sumnje da bi priznavanje Kosova u ovom trentuku bila najracionalnija moguća opcija za Srbiju, praktična nesprovodivost tog rešenja u postojećim društvenim okolnostima, ipak ukazuje na potrebu traganja za nekim drugim najboljim rešenjem koje bi premostilo postojeći jaz između dubokih emotivnih i identitetskih naslaga preovlađujućeg dela srpskog društva i životne potrebe da se ono ubuduće razvija u miroljubivom i prijateljskom okruženju.

Pored traganja za jednim takvim, u biti prelaznim rešenjem, od suštinskog je značaja da politički akteri u Srbiji paralelno rade na otvaranju vrata za rešavanje svih spornih praktičnih pitanja sa Kosovom, stvaranju mogućnosti za unapređenje međusobne saradnje i sprečavanju potencijalnih provokacija i incidenata na samom terenu. Na kosovskim institucijama pak, leži odgovornost za pronalaženje odgovarajuće formulu za realizaciju obaveze iz Briselskog sporazuma o formiranju Zajednice srpskih opština koja neće imati pravo veta na razvoj kosovskog društva, na šta upozoravaju oni koji tu zajednicu porede sa mogućnošću stvaranja entiteta poput Republike Srpske, ali koja će svakako imati dovoljan stepen autonomije da bar na psihološkom planu srpskoj zajednici na Kosovu, a posredno i Srbiji, pruži jednu vrstu umirenja i potpore za obnovu i uspostavljanje međusobnog poverenja. Pri tome ne treba posebno apostrofirati da svaka manifestacija poverenja i saradnje u međusobnim odnosima blagotvorno deluje i daje suštinski doprinos prevazilaženju i guranju u drugi plan nasleđenih međunacionalnih tenzija.

U tom pogledu, u jednoj široj perspektivi, može se nazreti i mogući smisao i realni dometi dijaloga koji je o Kosovu pokrenut unutar srpskog društva. Iako on možda u koančnici neće dovesti do formulacije sprovodivog rešenja koje bi obezbedilo bazični nacionalni konzensus, napori u smeru formulisanja novih ideja svakako će dovesti do postepenog pomeranja svesti u smeru prihvatanja realnosti i racionalnog sagledavanja budućih nacionalnih interesa Srbije na Kosovu. Od suštinske važnosti za njihovu buduću realizaciju jeste da ti interesi budu kompatibilni i u prijateljskim relacijama sa interesima kosovskog društva i tamošnjeg većinskog albanskog stanovništva. Balkanska društva su isuviše mala i nerazvijena da bi u 21. veku sebi mogla da priušte nove sukobe i propuštanja razvojnih šansi.

Ta nova dimenzija dijaloga jasnije pokazuje koliko je bilo pogrešno i neodgovorno odbijanje opozicije da uzme učešće u dijalogu o pitanju koje će u velikoj meri opredeliti budući razvoj Srbije i koje nadilazi vremenske okvire bilo koje vlasti i pojedinačnog političkog subjekta. Svojim doprinosom rešavanju tenzija u odnosima sa Kosovom opozicija suštinski stvara i za sebe mnogo povoljnije okruženje kada u jednom trenutku u budućnosti bude u prilici da preuzme vlast u svoje ruke. Postepeno otopljavanje i uklanjanje kosovskog balasta iz političke svesti preovlađujućeg dela srpske javnosti zadatak je svih odgovornih političkih aktera za čije nečinjenje po tom pitanju ne postoji prihvatljivo opravdanje. Onih drugih, manje odgovornih aktera, u prošlosti smo imali i previše, a pogubni rezultati njihove politike svima su nam dobro poznati.