Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (77)
Aakov 01 S

Sa novim pevačem Zlatkom Pejakovićem: Korni grupa na Opatijskom festivalu

Photo: Lična arhiva

Kornelije Bata Kovač: Problematični pevači “Korni grupe”

Kornelije Kovač: Mi ne sviramo samo zbog novcaPočetkom sedamdesetih  su „Korni grupa" i Kornelije Kovač bili pod udarom kritika koje su zamerale bendu rad na dva fronta: jedan je bio komercijalni, gotovo festivalski, preko pevljivih i slatkih hitova, a drugi, ozbiljniji, po sistemu „andergraund" muzike čija je terminologija bila u modi, i u čiju su se pravovernost kleli svi autentični rokeri. Kornelije je po novinama davao izjave:

- Šteta je što moramo da održavamo popularnost jednostavnim kompozicijama koje nemaju veliku muzičku vrednost. Međutim, svima kojima se naš novi stil ne dopada, moram da objasnim nešto: mi ne sviramo samo zbog novca. Nećemo da zaradimo na pločama. Želimo da jugoslovenskoj muzici damo neki vredniji doprinos. Ja, lično, mogu u svakom trenutku da napišem hit, ali to nije moja životna ambicija. Znam da će uvek postojati oni koji ne vole našu muziku, bilo da je reč o novom stilu ili hitovima kao što je „Cigu ligu".

- Kada sviramo za publiku, muzičari maltene pljuju po nama zbog pesmica koje se zvižde na svakom koraku. Kada sviramo muziku koju mi volimo, publika se u nedoumici pita: „Šta je to sa našim ljubimcima?". Žao mi je što to moram da radim, ali ja ću sam sebi skakati u usta, tj. pisati i jedno i drugo sve dok publiku ne naviknem na onu muziku koja se nama dopada i za koju smatramo da je kvalitetna. Uostalom, zar mislite da je satisfakcija nekom ko je diplomirao Muzičku akademiju da celog života piše pesmice od osam taktova?

Sasvim simbolično, naslov ovog članka bio je: „Domaću muziku srozavaju kompozitori koji jure za novcem"!

Proboj na zapadno tržište preko Pariza

Dolazak novog pevača: Dado Topić, vokalni solista Korni grupe

Adolf Topić bio je pravo pojačanje za „Korni grupu". Dok je osećao da je deo benda, trudio se - i Kornelije nije imao nikakve zamerke. Ali, Dado je bio i ostao vrlo osetljiv, senzibilan tip. Dovoljno je bilo da se malo sporečka sa devojkom i da ceo koncert provede gledajući u pod. Bio je to rizik s kojim se moralo računati.

Kako je Topić bio već četvrti pevač u Batinoj grupi, o Korneliju je počelo da se govori kao o „diktatoru" koji ne trpi neposlušne muzičare. Tvrdilo se da drugima ne dozvoljava da razviju svoj talenat, da im ne pruža priliku da i oni prave pesme, ukratko, da je jedan nezgodan ego-tip koji je zaljubljen u samog sebe!

U modelima Aleksandra Joksimovića: Korni grupa

- Nije istina! U “Korni grupi” hteo sam da sviramo moju muziku, ali da svako od muzičara - na svoj način - razradi svoj muzički deo, da nešto i promeni ako hoće. Forsirao sam Josipa Bočeka (koji je u bendu zamenio Borka Kacla) da piše aranžmane, ali on nije bio zainteresovan. Gurao sam i Topićeve pesme, ne sve, naravno, jer su makar morale da budu slične onome po čemu je bend postao poznat. Sećam se numere „Prvo svetlo u kući broj 4". Topić je imao prvi deo pesme koji smo zadržali, ja sam napisao drugi deo, a na koncertu bih uvek tu numeru najavljivao kao Topićevu: hteo sam da pokažem da mi radimo kao grupa, da ne odlučujem samo ja i da to sve nije samo moje. Topić je imao svoje ideje i, kasnije, s grupom „Tajm" („Time"), pokazalo se da su one bile ispravne..."

B strana singla 'Trla baba lan': Objašnjenje Kornelija Kovača “Trla baba lan" bio je hit koji je „Korni grupu" na velika vrata uveo na komercijalno jugoslovensko tržište. Tiraž od tridesetak hiljada singlova za današnje prilike je minimalan, ali je tad, u vreme kad su festivali carovali i kad se samo emitovalo ono što je na festivalima pobedilo - ovakav uspeh bio praktični trijumf. U isto vreme, jugoslovenska rok muzika je tavorila. Nakon proloma sredinom šezdesetih kad je grupa bilo kao pečuraka posle kiše, početak sedamdesetih nije obećavao berićetniju rokersku budućnost. „Korni grupa" smatrala se ubedljivo najuspešnijim i najboljim jugoslovenskim rok sastavom (ili ansamblom, kako su ga tad zvali), uz sve zamerke koje su pedantni kritičari nalazili.

Modni kreator Aleksandar Joksimović tad se nalazio na vrhuncu svoje moći. Zvali su ga iz čitave Evrope, pa je „Korni grupa" taj prolaz za Zapad iskoristila da u okviru revija publici predstavi i svoju muziku. U Parizu su, recimo, proveli mesec dana na reviji „Prokleta Jerina", svirajući nekakvu animir-muziku, a onda su u posetu stigli Tereza Kesovija i Miro Ungar...

-  Zamolim Miru Ungara da organizuje nešto: koncert, neku promociju, da nam dovede nekog menadžera, bilo šta! I stvarno, dođe nam producent kuće „Barkli" i odmah kaže: „Svirajte!". Počnemo da mu sviramo, i posle druge stvari ovaj tip uzme novine i krene da čita. Završimo pesmu, i ja Ungara pitam da li još da sviramo. Miro isto pitanje prosledi menadžeru koji ne diže glavu s novina i samo kratko kaže: “Oui"! Sviramo mi, on čita novine - a ja pizdim! „Idi, bre, u božju mater" mislim se, jedva čekajući da se mučenje završi. Okončamo mi svirku i tip nam kaže da tu „ima materijala", da će nam obezbediti studio da napravimo snimke...

Korni grupa: Borko Kacl, Bojan Hreljac, Vladimir Furduj, Kornelije Kovač i Dado Topić

Mi skeptični, ne verujemo, al' već sutra stiže veliki kamion u koji utovarismo instrumente i krenusmo u neki mali studio. Tu nas nabiju sve zajedno i mi snimimo „Devojčice mala", „Magičnu ruku" i još jednu stvar. Taj menadžer - Alan Milo - bio je zadovoljan, rekao nam da će ugovor biti gotov za petnaestak dana i pitao nas da sačekamo. Na nesreću, mi smo imali zakazan festival u Opatiji, što mu i objasnimo i kažemo da nam ugovor pošalje poštom... Vratimo se u zemlju, al' od ugovora ni traga ni glasa. Nikad ga nismo dobili! Kasnije sam doznao da je Alan Milo baš tad napustio „Berkli" i da se preselio u Španiju, i da zbog toga nije završio posao s nama. Šteta, jer nam je to bio prvi dodir sa Zapadom, izgledalo je da smo blizu da uspemo...

Odlazak Dade Topića

Pitanje za Branka Ćopića: ‘Da li ste nekada pomislili da će vaše stihove svirati čupavci?’“Korni grupa" je tih sezona bila angažovana na nekoliko frontova; u Beogradu su učestvovali u emisiji TV Beograd „Ni pod bombama cveće ne prestaje da cveta" reditelja Miodraga Bogića, i tako se na praktičan, revolucionaran način uključili u podršku „hrabrom vijetnamskom narodu"; na festivalu „Zagreb 70" dobili su prvu nagradu publike i žirija za pesmu „Jedna žena", a na festivalu kantautora u Novom Sadu oduševili publiku kompozicijom „Prvo svetlo u kući broj 4".

Posebno poglavlje vezano je za Kornelija Kovača koji je na stihove Branka Ćopića, i uz pomoć glasa Josipe Lisac, komponovao poemu „1941". Oglasio se i Branko Ćopić koji je u novinama izjavljivao: „Slabo se razumem u tu muziku, ali znam da ima puno mladih koji je vole. Ja ne slušam tako često radio, pa i kada se to desi onda je to obično grčka, španska ili meksička muzika. Omladina voli svoju muziku i radujem se što će i moji stihovi pomoći da je još više zavole. Mladi u poslednje vreme prodiru u svim pravcima. Ponegde ih stariji suzbijaju, doduše za kratko i bezuspešno".

Televizija je poemi „1941." dala veliki publicitet, čak je i urednik Slobodan Novaković o tome razgovarao sa Brankom Ćopićem preko malih ekrana. Međutim, Kornelije je bio nezadovoljan: „Nije mi bilo drago kako je Slobodan Novaković o mojoj poemi razgovarao sa Brankom Ćopićem. Šta znači pitanje ‘Da li ste nekada pomislili da će vaše stihove svirati čupavci?’ Da sam znao da smo tretirani kao neki čupavci, siguran sam da se ne bismo ni upustili u taj posao...".

Svoju muzičku pomoć Kornelije nije uskratio najbližoj familiji. Njegov mlađi brat Mihajlo takođe je bio zagrejan za muziku, svirao je saksofon, a docnije otišao u pevače. Na festivalu „Subotica 70" Mihajlo Kovač osvojio je prvu nagradu publike s pesmom Gabora Lenđela „Padao je sneg", u aranžmanu Kornelija Kovača.

Braća Mihajlo i Kornelije Kovač: Oktobra 1982. na svadbi Petra LukovićaMladi Mihajlo - javljala je ,,TV Revija" - uspeh je proslavio u društvu svojih obožavateljki koje su bile uverene da je pred njim sjajna pevačka karijera. Za to je bilo i konkretnih dokaza: Mihajlo je svoj festivalski debi imao još 1967. na „Subotici" i to u dvostrukoj ulozi, kao pevač i autor pesme „Neću takvu ljubav". Učestvovao je na „Zagrebu 68"; na „Subotici 68" s pesmom „Daj mi vremena" plasirao se u finale; na „Zagrebu 69" pevao je sopstvenu pesmu „Cvijetna dolina", a iste godine aktuelni list „Čik" objavio je njegovu fotografiju na zadnjoj strani - što i danas smatra jednim od svojih najvećih uspeha. Na „Zagrebu 70" pevao je pesmu „Kao i prije", a dve godine docnije, kao član VIS-a „Delfini" učestvovao na „Beogradskom proleću" s pesmom „Ljubav".

Kako su se u porodici svi bavili muzikom - deda je, pre rata, bio direktor Opere i šef crkvenog hora, a Kornelijev i Mihajlov otac, Josip, profesor muzike, dirigent i direktor festivala u Subotici - Mihajlo je shvatio da je red da pobegne od ove tradicije. Profesionalno je odustao od muzike, okrenuo se novinarstvu i 1970. zaposlio se kao novinar „Politike", a pet godina kasnije prelazi u „Komunist". Godine 1980. Mihajlo odlazi u „Dugu" kao glavni urednik, a 1986. postaje urednik na televiziji i jedna od najmarkantnijih medijskih pojava na malom ekranu.

Kornelije, u međuvremenu, takvih dilema nije imao. Njegova „Korni grupa" je 1971. bila na vrhuncu popularnosti, ali su problemi stigli sa uobičajenog mesta: pevač Dado Topić odlučio je da napusti bend!

Muzička javnost se podelila. Mnogi su u Topićevom odlasku videli potvrdu teze da je Kornelije autokrata koji ne dozvoljava ni reč prigovora, ali su se, s druge strane, javili i oni koji su argumentima pokušali da dokažu da je „Korni grupa" bez Topića - jača i kompaktnija! U novinama su se mogli naći pikantni detalji o Dadinoj neprofesionalnosti: kasnio je na probe, dolazio je na koncerte deset minuta pre početka ili se uopšte nije pojavljivao, kao u Skoplju ili na festivalu „Beogradsko proleće" gde su njegovu ulogu preuzeli Kornelije i Boček, pevajući „Pusti da te diram". Ni Dado nije ostajao dužan. O Korneliju i njegovoj grupi nije imao lepih reči, a to razdoblje nazivao je „mračnim" i „promašenim".

Eksperiment sa Zdravkom Čolićem

Dok je trajala ova polemika u štampi, Bata Kovač imao je preča posla: morao je da nađe novog pevača - po jubilarni, peti put! Na televiziji je slučajno čuo i video sarajevsku grupu „Ambasadori", i primetio jednog zgodnog dečkića koji je eksplozivno pevao. „Ovaj bi mog'o kod nas da prođe" pomislio je Kornelije i telefonom pozvao mladog Zdravka Čolića. Dogovorili su se da Bata dođe u Sarajevo i da tamo razgovaraju. Sreli su se, ali se Čolić nećkao: studirao je ekonomiju, a otac mu je bio strog, nikako nije mogao u Beograd bez njegove dozvole. Kornelije je morao da ode na bilateralne razgovore s Čolićevim roditeljima, a lično je dao garanciju da će čuvati njihovog sina i brinuti se o njemu!

Neuspela zamena: Zdravko Čolić kao pevač Korni grupe

Zdravko je u Beograd stigao septembra 1971, ali se u „Korni grupi" nije dugo zadržao. Za diskografsku istoriju ostao je singl s pesmama „Kukavica kuka", „Gospa Mica gazdarica" i „Pogledaj u nebo" od kojih gotovo svaka ima malu predistoriju. Prvu pesmu Kovač je čuo 1971. u nekom zagrebačkom restoranu, i zaprepašćen oduševljenjem publike, odlučio da je snimi. „Gazdarica" je plod samačkog iskustva Bate Kovača, koje, pretočeno u pesmu, nekim tipovima nije bilo po volji. „Politika ekspres" je pisala da je ova numera „najveći promašaj u Kovačevoj karijeri", a razloge je našla u „bednoj priči, u kojoj student zavodi gazdaricu kako ne bi plaćao sobu". Sledio je i klasični moralni zaključak da je takav koristoljubiv princip neprihvatljiv u samoupravnom, socijalističkom društvu koje se - ergo - zalaže za humane i plemenite odnose među polovima, naročito kad su polovi različiti.

S malim zakašnjenjem, Kornelije je shvatio da je Čolić solista sasvim drugog tipa, nikako za rokenrol. Simptomatična je bila situacija na koncertu u Novom Sadu gde je „Korni grupa" - tad proglašavana za „progresivu" i „pravi rok" - sa Čolićem kao „frontmenom", svirala pesmu „Moj bol". Verujući da čini pravu stvar, Čolić je u jednom trenutku klekao, a Korneliju se sve okrenulo u glavi. Klečanje na bini smatrao je za najniži vid patetike i uvek ga povezivao sa Đorđem Marjanovićem koji je tako, u Rusiji, pevao „Ave Maria". Bila je to kap koja je prelila čašu, jer je svima bilo jasno da Čolić - jedan zdrav, bosanski duh - nije za ovakvu „Korni grupu" koja je pucala na rokersku avangardu i ekskluzivnost.

Nije bio rock avangarda: Zdravko Čolić

Zdravko nije lako podneo rastanak s „Korni grupom". Čim je dobio priliku da progovori za novine, rekao je šta ga tišti:
- Odlazim razočaran i prazna srca! Kornelijeva muzika je verovatno nekom i dobra, ali meni ne. Od nje se ne može živeti!... Kornelije želi da pevača koristi samo kao muzički instrument. Jedina dužnost vokala, po njegovom mišljenju, je da u određenom trenutku, kad na njega dođe red, otpeva dva-tri strogo uvežbana takta i da - ućuti. Korneliju nije potreban pevač nego mašina za pevanje. U tome leži razlog njegovog neuspeha sa mojim prethodnicima. U progresivnoj svirci „Korni grupe" nema melodičnosti. Svet to ne trpi. To je muzika bez duše. Zato i odlazim od njih. Ne želim da budem zapostavljen i sveden na sivilo Kovačevog muzičkog izraza.

Da život - ipak - piše nekakve drukčije priče, pokazalo je vreme. Ispostavilo se da je u solističkoj karijeri Zdravka Čolića upravo glavna ličnost bio i ostao - Kornelije Kovač!

Razočarenje na Pesmi Evrovizije u Brajtonu 1974. godine

Pregovori o dolasku u Korni grupu brzo okončani: Zlatko Pejaković i Kornelije Kovač

- Pevači nisu više problem naše grupe - izjavljivao je Kovač. - Odlazak nekog od njih u ovoj situaciji ne znači mi više ništa. Grupa je sada jaka i jedinstvena. Simptomatično je bilo da se o pevačima više pisalo kada su otišli iz grupe nego ranije. Oni su svi brzo zaboravljali da su kod mene završili osnovnu školu. Svi su posle toga postajali pevači. Dosta mi je njihovih priča!

Vođen ovakvim idejama, Kornelije je u izboru za novog, šestog pevača bio mnogo oprezniji. Setio se da je u Zagrebu 1970. bio veliki pop-festival gde je „Korni grupa" pesmom „Jedna žena" postigla možda najveći uspeh u karijeri. Setio se da je na tom festivalu čuo grupu „Zlatni akordi" u kojoj je pevao izvesni Zlatko Pejaković, takođe Osječanin, baš kao i Dado Topić. Pregovori nisu dugo trajali: Pejaković je pristao da dođe u Beograd, pa je sa „Korni grupom" ostao do samog kraja, 1974. kad je bend zvanično prestao da postoji.

Najstandardnija postava Korni grupe: Furduj, Hreljac, Kovač, Boček i Pejaković

- Kad je stigao u „Korni grupu" Pejaković je izgledao miran, nekako pritajen. Shvatio je da je to bend koji ima ime i ugled, shvatio je da tome treba da se prilagodi, i da je to prava prilika za ličnu afirmaciju. Nama je Zlatko odgovarao, radio je, sarađivao, ali je vremenom dobijao ambicije soliste koji hoće da se lično dokaže, što je ljudski. Smetalo mi je samo što je bio dosta lenj. Recimo, jedna od naših najvećih šansi bila je snimanje LP ploče u Italiji.

Sniman u Italiji: Album 'Not An Ordinary Life'- Dugo godina bili smo jedina jugoslovenska grupa koja je ploču snimila na poziv inostrane disko kuće! Bila je to firma „Ricordi", u ime koje nas je zvao kompozitor Karlo Alberto Rosi, čovek koji je pisao za Minu, Milvu i tu gardu italijanskih pevača, ali koji nas je „provalio" i pozvao na snimanje u Milano. Tamo smo boravili dva puta po petnaest dana: sve nam je bilo plaćeno, čak su organizovali da nam neka Amerikanka uradi tekstove na engleskom.

- Svaki dan sam govorio Pejakoviću da vežba engleski, da nema dobar izgovor i da to može da nam se osveti, ali je on samo odmahivao rukom... Na samoj ploči pokazalo se da sam u pravu: zvučao je laički, neubedljivo. Ali, desi se još nešto blesavije. Između našeg menadžera, Bate Hreljca, Bojanovog burazera, i ovog Karla Alberta, nešto je puklo. Nit' mi znamo kol'ko je ta ploča prodata, nit' znamo da li je tu bilo neke love, ništa. Niko nas nikad nije zvao iz Italije, ni traga od neke reakcije na ploču! To nas je bacilo u depresiju, jer smo od celog projekta mnogo očekivali, pa je - u krajnjem zbiru - i to bio jedan od razloga što smo se rasturili.

Pre „italijanske" ploče “Not An Ordinary Life” gde se “Korni grupa” prigodno zvala “ Kornelyans”, objavljen je debitantski LP „Put na istok", koji je, u ondašnjim uslovima predstavljao pravu muzičku senzaciju. Diskografija „Korni grupe" okončana je albumom snimanim u Novom Sadu, na njihovom oproštajnom koncertu, ali uz grozomorne tehničke uslove kojih se Kovač i danas nerado seća.

U međuvremenu, s Pejakovićem, „Korni grupa" i dalje je redovno liferovala hit-singlove: „Bube", „Ivo Lola Ribar", „Jedan groš", „Tri palme na otoku sreće", „Praštanje". Pobedom na Opatijskom festivalu 1974. „Korni grupa" je stekla pravo da ode u Brajton, na „Evroviziju", uz minimalne nade da će pesma „Moja generacija" postići nešto više sem - časnog poraza. Tako je i bilo.

- Naša pobeda na „Opatiji" bila je šok za javnost – priča Kornelije Kovač. -  Tome se niko nije nadao. Pesmu „Moja generacija" pljuvao je ko je stigao, nisu se birale reči optužbe. Izvesni Žunić, u “ TV Novostima” pisao je da je „publika u dvorani crvenela od stida dok je ‘Korni grupa’ izvikivala parole o 1942. godini". Bilo je i drugih prigovora, da rat nije počeo 1942. i da to nije tema za pesmu, naročito kad to izvode rokeri...

Nikad objavljena fotografija: Učesnici Evrovizije 1974. u Brajtonu - u sredini grupa ABBA, pored njih Olivia Newton John, a sasvim desno Korni grupa

- Bio sam ljut i na one koji su govorili da pesma nije za „Evroviziju", ali kad sam došao u Brajton, uverio sam se da su ti ljudi u pravu. „Moja generacija" stvarno nije bila za takvo takmičenje, bez obzira na njenu iskrenost... Već tamo sam se osetio kao hendikepirani Jugović, jer, na primer, Holanđani su u hotelu pravili prijem za sve goste, delili ploče, reklamni materijal, stvorili pravi spektakl. A mi smo u Brajton stigli sa deset singlova i pedeset pres-informacija izvučenih na geštetneru! Najviše nam je smetalo što smo morali da imamo šljašteću garderobu: osećali smo se kao punjene ptice! Tu nam nije bilo mesto, nismo se ponašali prirodno...

Delili garerobu sa Korni grupom: Kvartet ABBA, pobednici Evrovizije 1974. s pesmom 'Waterloo'

- Bili smo u istoj prostoriji sa grupom „ABBA" koji su nastupali u stvarno užasnim, nekakvim kvazi-kosmičkim kostimima, pored kojih su i naša šljašteća odela delovala sofisticirano... Mi u toj svlačionici sa njima, ali ni reči ne progovaramo! Ne znamo engleski! Klasika! Hendikep svih naših izvođača koji, kad odu u svet, k'o mutavi gledaju šta im se događa!

Da se ne zaboravi: Nastup Korni grupe na Evroviziji 1974. godine

- Te 1974. nije bio običaj da svi izvođači zajedno čekaju rezultate glasanja, nego je u svakoj garderobi bio postavljen monitor. Blenemo svi zajedno u onaj monitor - i Šveđani, i mi - a kako glasanje odmiče, mi sve kiseliji, „ABBA" sve veselija. Nekoliko minuta pred kraj, pozvali su ih da se pripreme za izlazak na binu. Nas petoro, smrknuti, ćutimo. Oni nam samo mahnuše i - odoše...

(NASTAVIĆE SE)

Oceni 5