Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (78)
Kovacc 03 S

Na snimanju albuma 'Šta mi radiš': Zdravko Čolić i Kornelije Kovač u londonskom studiju

Photo: Branislav Rašić

Kornelije Kovač: Londonske muzičke avanture

Sećanje na album 'Osvetnica': Olivera Katarina, Bojan Hreljac i Kornelije KovačParalelno sa „Korni grupom", Kovač je u prvoj polovini sedamdesetih godina, u ulozi kompozitora, sarađivao sa mnogim tad kurentnim pevačima. Jednostavno, objašnjava Kornelije, on je tip kog sve kopka, koji bi sve da proba, naravno, pod uslovom da postoji bar minimum mogućnosti da mu se posao dopadne. Pisao je pesme za Biseru Veletanlić, Mikija Jevremovića, Danijelu Pančetović, Mišu Markovića - a najveći publicitet doneo mu je singl s pesmama „Vatra" i „Ljubav" za Oliveru Katarinu. U novogodišnjem programu gde su ove pesme izvedene, na predlog režisera Jovana Ristića, Kornelije i Olivera zajednički su odigrali jedan ples koji je suptilnim balkanskim metodama odmah proglašen za „neobično prisan", maltene erotičan!

- Olivera je, pre svega, bila izuzetno zgodna žena. To sam čak i ja primetio! Kako smo sarađivali i imali uspeha, predložila mi je da sa njom krenem u Tokio kao muzički direktor. Ja, naravno, pristanem, ali sam bio friško oženjen... malo je nezgodno izgledalo! Olivera je u meni videla muzički oslonac, jer ona nije školovana pevačica već interpretator inspiracije: ako je u dobrom raspoloženju pevaće sjajno, ako je loše volje pevaće užasno, kao najgori amater. Na snimanjima ploča umela je da pada u depresiju, da plače ako nešto ne može da otpeva; dok su ostali ćutali i čekali da vide šta će se desiti, ja sam je smirivao, davao podršku, uspevao da joj pomognem...

- Sećam se, jednom me je pitala da li sam ja Ciganin, misleći da mi je zato muzika temperamentna, živa! Za saradnju nije bila teška, ali je bila vrlo osetljiva na kritike, izjave, na ljude koji je nisu voleli. U tome je često preterivala, svuda videla konspiraciju protiv sebe. Ali, imala je držanje zvezde, znala je da se ponaša, zračila je. Dok smo bili u Tokiju, silazim jedno jutro na doručak i vidim Oliveru za stolom u društvu Olivije Njutn-Džon, Izabele Aznavur, ćerke Šarla Aznavura, i Semi Dejvisa! Tad sa engleskim nisam imao pojma, glupo mi da se bacam u pantomimu, al' primetim da Olivera - koja, takođe, nije mnogo znala jezik - vodi glavnu reč za stolom! Pokušao sam da budem neprimetan, ali me je Olivera videla i pozvala. Kažem ja „Good morning", oni meni „Good morning", i tu ćutimo. Pamtim Oliviju Njutn-Džon kao strašno mršavu, koštunjavu devojku koja je sve vreme kašljala, k'o tuberan...

- Krene tu neka Oliverina priča, i odjednom, okrene se ona prema meni: „Hoćeš li da pitam Semi Dejvisa da te uzme u orkestar?". „Nemoj, molim te" kažem i preklinjem boga da ćuti, ništa da ne pita! Baš Semi Dejvis jedva čeka da me uzme u orkestar: kao lud je bez mene!".

Prvi interview: Petar Luković i Kornelije Bata Kovač 1974. godine

Poslednji zajednički projekt Olivere i Bate Kovača bio je ambiciozno zamišljen album „Osvetnica" koji je doživeo finansijski krah:  - Delimično je to i moja krivica. Živeo sam tad u Londonu, ušao u skroz novi film, a Oliveri treba sasvim drugi „filing". Pesme su bile na staklenim nogama, nešto između folka i rokenrola, ali joj to nije ležalo. Njen fah su bile ciganske pesme i u tome je bila neprevaziđena.

Po dolasku iz Brajtona, „Korni grupa" - sve više razočarana i nezainteresovana - radila je još nekoliko meseci. Održali su par koncerata, shvatili besmislenost daljeg postojanja i krajem 1974. odlučili da se rasture.

Slatke festivalske osvete

Pre odlaska u London: Kornelije Kovač sa svojom prvom suprugom SpomenkomKornelije je već tad upao u klasičnu „krizu identiteta": imao je 32 godine i osećao je da dolazi prelomni period kad treba da odluči šta će sa sobom. Sve mu je izgledalo crno i depresivno. Publika ga nije razumela, kritičari pogotovo, Evropa je „Korni grupi" zatvorila vrata - jednostavno, čitava profesija učinila mu se lažnom. Kolege u bendu nisu delile Batino mišljenje, želeli su da nastave sa radom, ali nikakvog izbora nisu imali, jer je Kovačeva odluka bila definitivna.

- Došao je period kad sam hteo da se osvetim svim tim kompozitorima koji su uzimali silne nagrade po festivalima, dok sam ja pokušavao da plasiram progresivnu muziku koju niko nije prihvatao. Odlučio sam onda da pokupim sve moguće nagrade na festivalima: to mi nije bilo teško, baš kao što bih i danas to mogao da učinim jer je nivo pobedničkih pesama na aktuelnim festivalima ostao na onoj istoj razini hitova koje sam, recimo, pisao za Zlatka Pejakovića („Ove noći jedna žena mirno spava"). Naša publika je neverovatna: ona će pedeset godina da bude na istom muzičkom nivou, jer ne oseća potrebu da menja svoj ukus! ...

- U tom periodu, od 1975. do 1979. pobeđivao sam kao od šale. Sa pesmom „Zvao sam je Emili" i Zdravkom Čolićem, osvojio sam prvu nagradu na „Šlageru sezone"; na „Beogradskom proleću" takođe prvo mesto s pesmom „April u Beogradu" koju je pevao Čolić; Zdravko je pevao „Ona spava" i „Ti si bila, uvijek bila", što su postali jugoslovenski hitovi; s Biserom Veletanlić na „Zagrebu" osvojio sam nagradu za „Budi dobar prema meni"... Uglavnom, napunim vitrine trofejima! Tri-četiri godine sam tako radio, zadovoljio dušu. Osveta mi je bila slatka! Ali, i to je počelo da mi dosađuje. Bio sam mali „muzički pacov" koji je sve znao: kome koja pesma, gde ćemo šta da podmetnemo, koliko će ko da proda. Shvatio sam da ulazim u kolotečinu. Nakon „Indeksa", „Korni grupe" i festivalskih pobeda, logično je sledilo da se zaposlim na Radio-Beogradu i da uspešno okončam karijeru. Ali, to mi je izgledalo glupo. Sasvim iznenada, odlučio sam da odem u London i tamo nešto probam. Šta konkretno, nisam znao: ali mi je promena bila neophodna..."

Kao od šale pisao festivalske hitove: Kornelije Kovač i Miki Jevremović

Da bi se u Londonu zadržao duže od šest meseci - koliko važi standardna turistička viza - Kornelije je morao, bar formalno, da ima nekakav papir koji bi mu bio pokriće. U redakciji “Džuboksa” akreditovali su ga kao dopisnika iz Londona, a zvanični dokument je overen u Britanskoj ambasadi u Beogradu, uz preporuku da ga pokaže imigracionoj službi na londonskom aerodromu. Iz straha da ga ekspresno ne vrate u Beograd, a kako engleski jezik nije znao, Kornelije se nije usudio da svoj akreditiv pokaže: rekao je da je turista - i nije slagao, jer je u London stigao sa turističkom grupom. Prvih sedam dana imao je plaćen aranžman u hotelu “Royal National" gde se osnivala prava jugoslovenska kolonija: hotel je vrveo od našeg sveta, pa je osoblje, silom prilika, počelo da uči i naš jezik!

Uoči dolaska u London, Kornelije se setio da u glavnom gradu Velike Britanije živi njegov sarajevski drug Miša, nesuđeni član „Indeksa", čovek koji je krajem šezdesetih napustio Jugoslaviju i preselio se u Englesku. Rastanak s Mišom bio je u stilu šezdesetih godina: on je stajao na vratima vagona i plakao, dok su ga Kornelije i drugovi hrabrili i obećavali da će se uskoro videti!

U londonskom lavirintu

Londonski dani: Kornelije Kovač sa kćerkama Kristinom i AleksandromIstekao je i sedmi dan turističkog aranžmana. Vodič je obavestio sve putnike da za pola sata kreću na aerodrom, ali se Kornelije pravio lud. Nekako im je objasnio da će u Londonu da ostane još dva dana, tobož, zbog posla. Autobus je otišao i Kornelije je, sa koferima, ostao sasvim sam. Bilo je to februara 1979.

- Osećao sam se napuštenim. Jedini čovek kog sam u Londonu znao bio je - Miša. Odem kod njega, sednem u kuhinju i pričamo. Padne veče i nemam gde da spavam: glupo mi da tražim da ostanem kod njega, i opet zapucam u hotel gde platim sobu za par dana unapred. Krenem da po novinama tražim oglase. Kako sam s engleskim bio u svađi, Miša je sve vreme razgovarao i išao sa mnom da tražimo stan. Konačno, nađem stan u Čelziju, blizu mosta Albert, za 45 funti nedeljno: dnevna i spavaća soba, kuhinjica, kupatilo. Već tad sam sa sobom dovukao neke instrumente, a nakon mesec dana vratio se u Jugoslaviju i doneo magnetofon i još neke stvari. Na engleskoj carini zamalo da me provale. „Ja sam novinar, kažem cariniku, al' se nešto iz hobija bavim muzikom, pa mi je ovo oprema". Srećom, prođe voz i kroz nekoliko meseci u London donesem sve što sam imao: „četvorokanalac", mikro-mug, Omni-arp, električni klavir. Počnem da se sa Mišom muvam po Londonu, i nekako saznam da tu živi Vanča „Krojač", moj stari poznanik iz Beograda, jedan od prvih pankera u glavnom gradu...

- Pozove me svojoj kući, a tamo čitava krojačka radionica: svi nešto kroje, šiju, prerađuju neku kožu od vukova! Vanča mi preporuči da krenem na audicije. On okreće telefone, on se dogovara i tu me odvede na audiciju za klavijaturistu u grupi „Lone Star". Odemo mi u studio, a tamo već nekoliko tipova čeka. Svi oni mlađi od mene, a ja proćelav, već mi 37 godina! Grupa proziva jednog po jednog klavijaturistu, i svakog uče po dve pesme: kad „nauče", onda, kao, sviraju. Provalim ja šta sviraju, zapišem akorde, i dođe red na mene. Oni krenu da me uče šta da sviram, ali ja odbijem: ne treba, kažem, znam pesme. Njima ništa nije jasno, al' počnemo da sviramo. Obavim to bez problema, vidim da su impresionirani, i tu počnemo da razgovaramo. Objasnim im da sam Jugosloven, da stalno živim u Londonu. Pitaju me da li imam neki snimak, i kako sam sa sobom imao traku onog „italijanskog" albuma, odemo u njihova kola da čujemo.

U šetnji sa devojčicama: Kornelije Kovač u Londonu 1979. godine- Čim smo ušli, zapališe hašiš! Ono zadimilo, ne može da se diše! Ja, kao, ne pušim ni cigarete, odbijem hašiš, krene muzika do daske - a meni se već vrti u glavi. Sramota me da kažem da otvore prozor! Završi se kaseta, i vidim, njima se sviđa. Al' opet im nešto nije jasno. Da li imam pasoš, smem li da putujem u Jugoslaviju, imam li instrumente. U jednom trenutku pevač me pita: „Jesi li ti komunista?"... Ma, nisam, kažem, kakve to veze ima. Tu oni odluče da mi se jave, kao, biće sve u redu, nema frke. Naravno, nikad se nisu javili...

Prvih nekoliko meseci Kornelije je brzo shvatio da su Englezi sumnjičavi prema inostranim muzikantima: plašili su se da bilo kog prime u bend, jer im nisu verovali da će u Engleskoj i ostati. Već naviknut na audicije, Kornelije nije bio iznenađen kad mu je jednog dana čuveni Vanča „Krojač" saopštio da je u subotu, u šest uveče, još jedna audicija u radnji „Rod Argent Keyboards", u Denmark stritu, u samom centru Londona. Nešto pre šest, pred vratima radnje nacrtali su se Bata i Vanča. Ispostavi se da je radnja zaključana, al' Vanča ne odustaje; kroz prozor je video da škilji neko svetlo i besomučno počeo da udara po vratima. Konačno, smilovao se i menadžer radnje, Bob Stajls, i otvorio vrata.

- Vanča je odmah krenuo u akciju:  “Audition! My friend, here, the best composer, very famous!"... Kenja Vanča, ne zatvara usta, i ukapira ovaj Stajls da je bolje da nas pusti unutra! Uđemo mi, i ja vidim bend koji se spremio. Odsviram dve-tri stvari, al' mi već preko glave tog „učenja" tuđih pesama. „Slušajte, kažem bendu: svirajte šta god hoćete, a ja ću da se uklopim!". Naravno, odmah provalim šta rade, odsviram bez greške... oni se povuku u ćošak da razgovaraju, i poruče meni i Vanči da sačekamo. Muvaju nešto, prepiru se, i konačno me pozovu: „Znaš, sve je to u redu, ali...". Ja se već pomirio da će me i ovde odbiti. „...ti si suviše dobar za nas, napustićeš nas brzo ako te uzmemo". Kompliment godi, al' od njega vajde nemam!

- Međutim, umeša se Bob Stajls i kaže mi da je oduševljen sa mnom, da odavno nije čuo nekoga ko ovako dobro svira. „Dođi ovde, u radnju, kad god imaš vremena, radi šta hoćeš, sviraj, sedi, komponuj, daću ti ključ od radnje!". Ja ne mogu da se opasuljim. Tek upoznao čoveka, a on mi nudi da vršljam po radnji, čak i ključ daje! Sutradan, bio sam još pre deset ispred radnje! Odatle nisam izbijao! A svake subote pravio se „sešn", i na tim velikim svirkama upoznam gomilu sveta. Jednom je stigao Rik Vejkman (Rick Wakeman), prošetao po radnji, nešto malo probao, i pazario instrumenata za 17.000 funti! Na „sešn" je dolazio Rodžer Glover, basista grupe „Deep Purple" i „Rainbow", pa je čak postojala mogućnost da me pozovu u grupu „Rainbow", jer me je Glover na sva usta hvalio. Međutim, šef grupe, gitarista Riči Blekmor video me je i rekao da „nemam imidž za njih". Ćelavi i bradati nisu za hevi-rok!"

Džinglovi kao hitovi

Na snimanju Čolićevog albuma 'Šta mi radiš', zima 1983 : Kornelije Kovač, Hans Zimmer (danas najpoznatiji filmski skladatelj u svetu), do njega Zdravko Čolić, a desno, sa šalom oko vrata - Petar Luković

Meseci su prolazili, a od nekih konkretnih poslova nije bilo ni traga. Osam hiljada funti koje je Kornelije poneo sa sobom, polako su se topile. Priča o prvoj londonskoj zaradi počinje kad je Bata 1980. u radnji upoznao jednog talentovanog klinca koji se zvao Čarls Olins, kome se docnije grupa ,,Yes" javno zahvaljivala na svojim pločama. Olins, poljski Jevrejin, bio je nezaustavljiva pričalica, beskrajno simpatičan i šarmantan. Nakon dva meseca poznanstva, Olins mu je napomenuo da ga je zvao njegov poznanik, Jevrejin, koji ima firmu za plasiranje džinglova, i da je u planu, možda, i pisanje muzike za filmove. Ponudio se da Kovača upozna sa tim Jevrejinom, Hajmanom. Olins i Kovač bili su sve, samo ne običan muzički par: Čarls je imao 19, a Bata 38 godina - a takve ih je video i Hajman koji ih je primio u svom luksuznom apartmanu.

U razgovoru, Hajman nije poklanjao nikakvu pažnju Kovaču: obraćao se samo Olinsu i predlagao mu poslove. Bata je video da od svega nema ništa, i maltene zaboravio na pregovore, kad mu se posle nekoliko nedelja javio Olins i obavestio ga da je nagovorio Hajmana da on i Kovač, svaki zasebno, naprave po tri džingla za kompaniju „Johnson's"

- Olins se nije razumeo u džinglove: tih 28 sekundi on je svirao nekakav džez, ali je Hajman bio oduševljen. Ja sam kod kuće uradio tri džingla, pustio ih Hajmanu, ali je ovaj - kad su džinglovi krenuli - mrtav 'ladan uzeo da čita novine. Baš kao onaj menadžer u Parizu!... Kroz dve nedelje javio mi se Olins i rekao da ima divnu vest. Ja mu odmah čestitam, misleći da je dobio neki dobar posao, ali mi on kaže da je to divna vest za mene, ne za njega. Ispostavi se da su ljudi iz firme „Johnson's" izabrali moj džingl! Opet me je zvao Hajman, ali je to sad bila druga priča: „Mi ćemo divno da sarađujemo, imaćete mnogo posla, vi ste nam dragoceni...". Za taj prvi džingl plati mi 40 funti. Nakon tri godine, po džinglu sam dobijao od 800 do 1500 funti! Očigledno je da su me u početku koristili, ali je takav sistem tamo u opticaju: ako ti se ne sviđa - do viđenja!

U producentskom elementu: Kornelije Kovač 1984. godine

Pisanje džinglova nije bio lak posao: klijenti su bili izbirljivi, tražili su nešto po svom ukusu, moralo je da im se udovoljava. Za tri godine napravo sam oko petnaestak džinglova, ali je to bilo vrlo isplativo, jer sam dobijao honorar za svirku, aranžman i komponovanje. Od toga sam lagodno mogao da živim! Napaljen idejom o uspehu, jednog dana odlučim da u studiju „Central Recoders" - odmah preko puta radnje u Denmark stritu - napravim neki demo snimak. Bila je to neka moja bedna pesma na koju sam utrošio 1.400 funti, a ispalo je - čisto sranje. U bunilu, uzmem još termina za miksovanje u studijima „Brittania Row" i „Central Recorders", i u ovom drugom upoznam snimatelja Pitera Meknemija, koji mi je docnije postao veliki prijatelj. Preko njega sam se uvalio u taj studio, bio pri ruci kad god je nešto trebalo: aranžman, svirka, produkcija... Zadovoljan mojim radom, vlasnik studija, Fredi, ustupio mi je u Denmark stritu - prostoriju za rad! Bio mi je to radni prostor, a nekad, davno, služio je kao improvizovani studio u kome je Klif Ričard snimio „The Young Ones"! U „Central Recorders" upoznao sam neke španske pevače s kojima sam docnije sarađivao u Madridu, a u međuvremenu mesec i po dana bio sam član grupe „Jenny Daren Band", i sa njima krenuo na turneju po Sevemoj Irskoj i južnoj Engleskoj. Grupa je bila nekako skrpljena od baš ne velikih muzičara, ali mi je iskustvo prijalo, jer sam iskoristio priliku da vidim Irsku, malo Engleske, a nastupali smo i na Reding festivalu, po podne, gde su nas korektno primili. Po ugovoru, za vreme turneje, imali smo obavezu da četiri puta nedeljno sviramo, i za to smo primali ukupno 40 funti sedmično! Bili smo stvarno bedni!

Kompozitor i tekstopisac: Kornelije Kovač i Duško Trifunović

Boravak u Engleskoj došao je do tačke odakle se dalje - bez većeg nerviranja - nije moglo. Šansi za pravi proboj je bilo, ali je uvek nešto samo za malo falilo. Kornelije je po inerciji produžavao svoj boravak u Britaniji - sve pod izlikom da je novinarstvo u pitanju: prvo kao dopisnik „Džuboksa", a onda dopisnik „Duge" u kojoj je Mihajlo bio glavni urednik - ali, kad je tražio dozvolu da se bavi muzičkim biznisom u Londonu, uz reference poznatih firmi koje su garantovale da će Kovač zarađivati novac i plaćati porez, engleska birokratija odjednom je postala sumnjičava. Odbili su njegov zahtev, i kad je 1981. godine iz „Duge" opet doneo potvrdu da je njihov dopisnik, Englezi su se setili molbe za muzički biznis, i od Kornelija zahtevali da deponuje pasoš. Shvatio je da će proveriti da je radio, i u svojoj glavi je već video kako ga deportuju u Jugoslaviju. Da predupredi i tu mogućnost, zahtevao je da mu vrate pasoš jer se u novembru 1981. vraća u zemlju. Bio je to povratak bez pompe, ali Kornelije nije bio nezadovoljan: u Londonu je uglavnom ostvario ono što je naumio, konačno, stekao je nekakvo međunarodno iskustvo, našao nove prijatelje i saradnike kojih se ni docnije nije odrekao. Sve, ipak, nije bilo uzalud!

U nekakvoj retrospektivi, za koju je, u stvari, još rano, Bata Kovač priznaje da su najbolje godine njegovog života bile one provedene u Sarajevu, od 1961. do 1968. Bilo je to doba kad se lično osećao najbolje, bez obzira što su najveći uspesi stizali mnogo kasnije. Što su godine prolazile, o poslu kojim se bavi, Kornelije je imao sve manje lepih reći: „Mi smo trgovci koji prodaju robu. Vrlo će malo od sve ove muzike da ostane kao pečat jednog vremena".

Više od fanatizma

Proslava još jednog uspeha: Neda Arnerić i Bata Kovač

Budući analitičari jugoslovenske muzičke scene u Kornelijevom radu i delovanju naći će mnogo elemenata vrednih komentara. Pionirska rokerska proizvodnja sa „Korni grupom" ni u ono vreme, a pogotovo iz današnje perspektive, nije mu donosila pohvale. Razloge su mnogi nalazili u koketiranju sa festivalskom i šlagerskom muzikom preko hitova koje je „Korni grupa" paralelno lansirala, ali se ne može preći preko činjenice da je taj isti bend krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih stvorio kakve-takve temelje na kojima su kasnije Bregović i „Dugme" gradili blještave medijske dveri. Pečat koji je Kornelije ostavio na pop muziku još je čvršći i ubedljiviji, jer je - u to dileme nema -pronašao lični izraz koji je stilski doveden do savršenstva u saradnji sa Zdravkom Čolićem.

Neki će tvrditi da je drug Kovač večito bio svaštar: drugi će za istu stvar reći da je - raznolik, jer poslove, uglavnom, nije birao, nego su mu, modelom profesije, nametnuti. Mogućno je da nije bio dovoljno uporan da neke svoje vizije istera do kraja. Ljudski je priznati da je imao kreativnih padova, da je umeo da pogreši, ali je greške brzo ispravljao, učio se, ponekad pravio korak nazad da u narednoj akciji ode dva koraka napred.

Ali, uz sve domete o kojima se sa pozicija ukusa i obrazovanja još može diskutovati, o Kornelijevoj profesionalnosti i muzikalnosti nikad nije bilo dilema. U stanju je da danima i nedeljama, sa istom količinom koncentracije i ledenim živcima, presedi u studiju; prisustvo duha zadržavao je i kad je radio sa nadobudnim, autentičnim amaterima koje je učio muzičkoj gramatici; disciplinovan i tačan, pravo je zapadnjačko osveženje u balkanskoj improvizaciji: svedoci se kunu da ide na počinak u tri noću, a da je već u pet ujutru za klavirom, sveže obrijan!

Pobednički tandem: Zdravko Čolić i Kornelije Kovač

Miran, pribran, elokventan i prijatan, Kovač je - srećom - čovek od dela, ne od velikih reči. Otud, valjda, i toliko kontroverzi kad je on u pitanju. Dok ga jedni obožavaju, drugima je odavno nesimpatičan; nekima smeta njegovo akademsko obrazovanje, optužuju ga da spontanost često žrtvuje zbog nekih glupih muzičkih pravila, a mnogima je upravo to glavni adut što mu poveravaju projekte rezervisane za vrhunske majstore.

Lično sam se uverio da je na visokoj ceni među engleskim muzičarima, naviklim na besprekoran sluh i urođenu muzikalnost; Kovačevo ime još mnogi pamte u Londonu i nikako nije slučajno da je na projektima koje je tamo radio, oko sebe okupljao ekipu koje se ni danas mnoge vrhunske zvezde ne bi postidele, naprotiv; bila bi im čast da ih primaju onako kao „Kornela", jednog od njihovih pajtaša, majstora svog zanata.

U ovim kriznim godinama Jugoslavije, Kornelije previše ne brine. Za “workaholica", kao što je on, posla će uvek biti. Da li je to Španija ili Engleska ili Italija, sasvim je nebitno. Vreme je pokazalo da je Kornelije Kovač neuništiv!

(Tekst objavljen u knjizi “Bolja prošlost” iz 1989. godine)

U IDUĆEM NASTAVKU: KEMAL MONTENO – PRIRODAN KAO MLIJEKO

Oceni 5