Poniženi i čipovani
Severance 2

Photo: Atsushi Nishijima/Apple TV+

Korporativna distopija serije „Severance“: Da radimo i da živimo?

Dugo se, makar u mom gledalačkom iskustvu, nije pojavila serija ravna ovoj. Ona u kojoj je sve do detalja promišljeno, koja nije dobra i funkcionalna isključivo unutar žanrovskih okvira, koja nepokolebljivo drži pažnju, pritom se ne oslanjajući na to da stalnim obrtima i dinamičnošću šokira.

Severance je jedan od retkih TV dragulja kakvom se nismo nadali – sporovozan, precizan, ali sve vreme napet, snimljen i kadriran tako da podseća na Mad Men, režiran i odglumljen besprekorno. U glavnoj ulozi je Adam Scott, koji mi je drag zbog Parks & Recreation, ali istinski nisam očekivala da će se ovako dobro snaći i s dramskim materijalom. Još veće iznenađenje je Ben Stiller kao reditelj i producent. Njegova produkcijska kuća je razvila ideju ne tako poznatog Dana Ericksona, kreatora i scenariste serije.

Glumačku postavu čine i sjajna Patricia Arquette, Britt Lower, čiji će se lik tek razvijati u narednoj sezoni, premda je i sada neverovatna, a tu su i legenda Christopher Walken, John Turturro, Zach Cherry, Tramell Tillman...

Severance možemo označiti kao korporativnu distopiju, ako takav podžanr uopšte postoji. No svet u kojem živimo je prilično užasno mesto, pa čak i ti distopijski i SF elementi ovde padaju u drugi plan pred vernom slikom korporativne i, uopšte, radne svakodnevice u kolektivima u kojima se visoko cene hijerarhija i potčinjenost. Da zaposleni ne bi doživeli sve onako kako jeste, dobijaće kupone za restorane i teretane, spa tretmane, poslovne žurkice i večerice, te razne druge privilegijice koje će učiniti da se osete kao da ih neko razume, čuje i vidi. Tu su, naravno, i kazne koje se primenjuju kada „šargarepa“ ne deluje, psihološke igre i manipulacija, ali sve isključivo prema pravilima priručnika.

Kako bi postigli ravnotežu između privatnog i poslovnog života, pojedini radnici firme Lumon pristaju na to da im se ugradi čip pomoću kojeg će moći „da rade i da žive“, kao u onom poznatom sloganu pokojne G17+, a da se ne sećaju onog drugog aspekta svog života. Dakle, dok su na poslu, svesni su samo neposrednog okruženja, ne znaju da li napolju imaju porodicu, kakvi su im prijatelji, rodbina, kako provode slobodno vreme... U privatnom životu jasno im je u kojoj firmi rade, znaju da su dobrovoljno čipovani i misle da je to odlična ideja koja im omogućava da normalno žive i daju sve od sebe na oba polja, iako nisu svesni ni toga čime se bave, ni ko su im kolege. Međutim, kada uđu u lift poslovne zgrade, sećanja na spoljni svet nestaju i vođstvo preuzima njihov takozvani „innie“ – Unutrašnji stoji nasuprot Spoljašnjem. I zaista, Unutrašnji i Spoljašnji svakog od njih su dva različita čoveka – ponašaju se i razmišljaju drugačije, ne dopadaju im se iste osobe, čak i sebe doživljavaju na drugi način.

Glumci nam to fenomenalno predstavljaju, a budući da je Mark S., lik Adama Scotta, u prvom planu, njega najbolje upoznajemo i te promene upravo kod njega najjasnije i uočavamo. On je na poslu gotovo savršen, vredan je i posvećen, dobija unapređenje, bodri druge na putu do uspeha... Radnik kakav se samo poželeti može! Privatno, on tuguje za preminulom suprugom i jedva funkcioniše, što ga je upravo i navelo da pristane na takozvano „razdvajanje“. Depresija, međutim, uzima maha baš zato što on nije u stanju da odboluje gubitak, a doslovno i metaforično razdvajanje, odnosno bežanje i potiskivanje, vode ga u još dublji ponor.

Kome treba čovek koji pati? Tek kad odseče sve emocije, sećanja, pa i samu svoju suštinu i sve što ga čini čovekom, može istinski biti produktivan. Rad će ga osloboditi. Pozivanje na nacističku ideologiju je ovde suptilno. Čini se da se na njoj ne insistira zato što je već duboko utkana u korporativni, ili bilo koji drugi sistem gde je zastupljena stroga hijerarhija. Lumon je konstituisan kao svojevrsna sekta, kult, skupina jasno raspoređenih i odvojenih ljudi koji se klanjaju osnivačima, porodici Eagan. Pravoverni će biti nagrađeni, ali samo dok postupaju po pravilima. Čak i preterana lojalnost će biti kažnjena. Citati Oca korporacije su svuda, to su motivacione poruke za corpo-ovčice. Odeljenja su strogo odvojena, niko se ni sa kim ne meša, a kad je teško – tu je petominutni dance party da popravi stvar.

Šta oni zapravo rade u toj firmi, možda se pitate. Ne znaju ni oni. Naši glavni junaci su u odseku za „prečišćavanje makropodataka“. Na kompjuterima koji liče na one iz '80-ih i '90-ih klasifikuju cifre po osećaju, odnosno biraju one koji im izazivaju strah. To je jedino uputstvo koje dobijaju, a kad strah konačno osete, nema kraja njihovim postignućima. Ne znaju šta rade ostali, niti čime se firma zapravo bavi, osim što je tek u jednom trenutku pomenuto da je reč o biotehnološkoj kompaniji. Nije ni bitno, bitan je princip.

Scenografija i kostimi su osmišljeni tako da upućuju na sve prethodne dekade, ali ni na jednu specifično. Mobilni telefoni mogu biti oni današnji ili od pre 15 godina, a automobili od pre 30 ili 40. Sve se to stapa u jedinstvenu sliku pakla, pakla koji seže dalje i od korporacije i njene sprege s politikom... Pakla koji nikad realnije nije izgledao. Zato je ovo jedna od najboljih i najgledanijih serija ove godine, a nedavno je i druga sezona potvrđena.

Imamo hit!

Oceni 5