Boris Jeljcin: Rusija na kraju XX veka (1)
Jlcc 03 S

Photo: Viktor Korotayev/Reuters

Kraj čekovne privatizacije i početak rata u Čečeniji

Promene u karakteru i sastavu vlasti

Pošto je teškim političkim lomovima postigao potpunu i bezuslovnu pobedu, Boris Jeljcin je od samog početka 1994. godine postao apsolutni vladar Rusije, koga gotovo niko i ništa ne ograničava. Mnogi su već tada Jeljcina počeli nazivati „carem“ Rusije. Međutim, poput Borisa Godunova iz drame A. Puškina, Jeljcin bi u duši mogao da kaže samome sebi: „Dosegao sam do najviše vlasti... ali sreće nema u srcu mome“. U petogodišnjem periodu, od 1989. do 1993. godine, Boris Jeljcin je mnogo snage utrošio na bor-bu za vlast, tako da mu više nije ostalo snage ni za samu vladavinu. On nije imao nikakav program niti ikakvu nacionalno-državnu ideju, koju želi ili smatrao za potrebno da ostvari. Boris Jeljcin nije upravljao državom, u najvišim strukturama vlasti stvarao je sistem „uzdržavanja i protivteža“ u kojem je upravo on, kao predsednik, mogao da se nađe u ulozi arbitra. Boris Jeljcin je stalno međusobno sukobljavao regione i centar, grane vlasti, vladu i Dumu. Gotovo nikad nije okupljao kod sebe glavne ličnosti iz vlade, praktično nikad nije dolazio na zasedanja Državne dume. Jeljcin je vrlo često smenjivao s položaja najviše činovnike, pa i šefove sopstvene administracije, sekretare Sovjeta bezbednosti, potpredsednike vlade, vodeće ministre i državne javne tužioce. Osim toga, upravo 1994. godine Boris Jeljcin je počeo često da poboleva, prestao je da odlazi u svoj kabinet u Kremlju, zadugo onesposobljen za „rad s dokumentima“.

Sve tekuće ekonomske poslove Boris Jeljcin je poverio na rešavanje Černomirdinovoj vladi, u kojoj je od bivših članova Gajdarove ekipe ostao samo Anatolij Čubajs. Osim samog Gajdara, iz vlade su otišli ljudi kao što su Boris Fjodorov, Mihail Poltoranin, Vladimir Šumejko i Ela Pamfilova. Sednice vlade održavane su jednom nedeljno, a na njima su rešavani samo pojedinačni problemi. Vlada nije pravila nikakve nove globalne pro-grame, mada je na ovu temu bilo dosta predloga, pa i od Grigorija Javlinskog, čija je popularnost 1993. i 1994. godine bila vrlo velika. Kada se govorilo o mogućnosti za prevremene predsedničke izbore, prilikom raznovrsnih istraživanja javnog mnjenja o ovom pitanju, upravo je G. Javlinski smatran jednim od političara sa najvišim „predsedničkim rejtingom“.

Zima 1993/94. godine bila je surova i duga. Trebalo je obezbediti grejanje u gradu. Trebalo je hitno sačiniti budžet, makar za prvo tromesečje 1994. godine. I trebalo je računati sa dugovanjima za platu milionima i milioni-ma ljudi u svim granama privrede i u sferi budžeta. Posebno teška situacija nastala je u severnim i istočnim regionima zemlje, gde ljudi nisu imali mogućnosti za dodanu zaradu. „Period tržišnog romantizma danas je završen za nas“ − izjavio je V. Černomirdin. Boris Jeljcin je u tom pogledu davao očiglednu podršku svom premijeru. „Epoha revolucionarnog romantizma“ − kako je napisao politički komentator Vladimir Orlov − „bila je iscrpljena i za samog predsednika… Kad je reč o vladi, ne treba smetnuti s uma: svi su prošli uz blagoslov predsednika…Černomirdin je u izdanju iz 1993. godine bio premijer-privrednik. Sada se pretvara u premijera-političara… U najmanju ruku su čudne tvrdnje da premijer nema dovoljnu po-dršku među vodećim političkim snagama. Upravo je obratno, i upravo to, čini se, danas posebno ceni predsednik… Černomirdinova vlada je obezbe-ila čvrstu podršku rukovodilaca iz većine regiona. Ima oslonac u So-jetu Federacije, u Državnoj dumi. Najzad, Černomirdin uživa simpatije i kod mnogih činovnika u predsedničkoj administraciji. Umorni od reorga-nizacija i nepredvidljivosti, oni su videli u premijeru „stabilizatora“. Premijer je izašao na scenu, punu sukoba i „prepucavanja“, pa… sad treba da okonča razmirice. Za sada i predsednik i premijer računaju sa saradnjom“.

Nastavak ekonomskog pada

Zbog svoje bolesti, B. Jeljcina je bio u stanju da učestvuje u proširenom zasedanju vlade tek 4. marta 1994. godine. To zasedanje je održano u brzo renoviranom Belom domu, koji je sada postao rezidencija vlade. Na tom zasedanju Predsednikov i premijerov referat su se dopunjavali i dokazivali saglasnost u svim glavnim smernicama ekonomske politike. V. Černomirdin nije obećavao ni vladi ni narodu lak život 1994. godine. Da će situaciju u zemlji držati pod kontrolom, da će smanjiti inflaciju i pad proizvodnje, a takođe životnog standarda, da će izbegavati lavine nezaposlenosti, a sve to nisu bile izmišljene nego realne opasnosti. Vlada, po Černomir-dinovim rečima, mora da deluje, s jedne strane, kako odlučno i čvrsto, tako, sa druge strane, oprezno, jer „krećemo se oštricom noža“. Nije li premijer i suviše laskavo govorio o bivšim rukovodiocima naučnih laboratorija, koji su odmah uskočili u ministarske fotelje ili fotelje potpredsednika vlade, pa se u vladi bavili tim istim neodgovornim eksperimentisanjem i otišli iz kabineta pošto su videli neuspeh svojih eksperimenata i teorija.

„Rusija nije trkački automobil, da ga malo provozaš i izađeš. Pa se posle trese čitava država“ − rekao je Černomirdin na kraju svog referata. Ova epizoda je prikazivana na svim televizijskim kanalima, pri čemu je kamera naizmenično usmeravana na Černomirdina i Gajdara. Svedoci tvrde da je posle tog referata Jeljcin čvrsto stegao ruku Černomirdinu. Premijer, međutim, nije predlagao promenu kursa tržišnih reformi nego je, naprotiv, zahtevao da se „razvija ekonomska brzina reformi“, pošto se preduzmu neke korekcije, na primer, u oblasti konverzije, poreza, uvoza alkoholnog pića, kontrole finansijskog rada preduzeća i banaka.

Vlada nije bila u stanju, međutim, da postigne „ekonomsku brzinu“ pri sprovođenju reformi. Mnogima je bilo nejasno kreće li se napred ruski brod? Zajednički cilj, koji su i predsednik i premijer postavili vladi bio je, či-ni se, jednostavan: da se zaustavi pad proizvodnje u 1994. godini i završi osnovni deo strukturne perestrojke u 1995. godini, kako bi se obezbedio eko-nomski rast i povratak Rusije među razvijene države u periodu od 1996. do 1999. godine. Nažalost, taj cilj nije ostvaren. Što je i razumljivo. Ni čovek ni država ne mogu postići postavljene ciljeva ako idu pogrešnim putem.

Ukupni rezultati 1994. godine bili su zabrinjavajući. Osnovni pokazatelji u ekonomiji bili su čak i lošiji nego 1993. godine. Štampa je pisala o „izgubljenoj godini“, o „godini propuštenih mogućnosti“, pa čak i o „godini proćerdanog nasledstva“. U 1994. godini je primetno porastao deficit državnog budžeta. U odnosu na ukupnu unutrašnju proizvodnju, dva i više puta su porasli rashodi za održavanje organa vlasti i uprave. Pad proizvodnje je nastavljen, a ukupna unutrašnja proizvodnja činila je samo 85% od nivoa iz 1993. godine. Gotovo za 10% smanjena je poljoprivredna proizvodnja. Zadržan je visok tempo inflacije, i dalje su bila ogromna dugovanja za naplatu rada. Vlada je jedva uspela da prevaziđe posledice neočekivane finansijske katastrofe u jesen 1994. godine („crni utorak“), na kojoj su, međutim, zaradili i obogatili se malobrojni maheri. Statistika je gotovo polovinu stanovništva države ubrajala u „siromašne“, a 30% u građane koji žive „ispod granice siromaštva“, što je značilo prosjačenje, neuhranjenost, u stvari, jednostavno gladovanje.

Završetak čekovne privatizacije

Ruska privatizacija je prošla kroz nekoliko etapa. Prva etapa je zapo-četa još poslednjih meseci 1991. godine, a završila se krajem 1994. godine. To je bila takozvana „narodna privatizacija“, čiji je simbol bio famozni vaučer. Boris Jeljcin, kao predsednik Rusije, u periodu od 1991. do 1994. Godine potpisao je mnogo ukaza, zakona i naredaba u vezi sa privatizacijom. Međutim, on nije ulazio u detalje tih zakona, nije se previše ni razumevao u sve ono što se dešavalo u sferi vlasništva i imovine. U svesti naroda junak te grandiozne i po svojim osnovnim rezultatima razorne akcije bio je Anatolij Čubajs.

„Cilj privatizacije je izgradnja kapitalizma u Rusiji“ − izjavljivao je A. Čubajs − „i to u nekoliko udarnih godina, pošto se ispuni ona norma proizvodnje za koju su ostalom svetu bili potrebni vekovi“. Međutim, ne razumevajući se u detalje, Boris Jeljcin je potpuno odobravao Gajdarove i Čubajsove reforme u načelu, ohrabrivao ih je za najodlučnije akcije, i to pre svega iz oblasti rušenja. „Ne žaliti ništa iz prošlosti, i sve okrenuti naopačke“ − govorio je to više puta i upravo je za taj preokret i odabrao svoju ekipu. Jeljcin je otvoreno govorio da treba delovati krajnje žestoko. On je pisao da su Gajdarove i Čubajsove reforme obezbedile, kao što je i trebalo da obezbede makroekonomski pomak, „naime: rušenje stare ekonomije. Divljački bolan, bez hirurškog sjaja, naprotiv, uz jedan zarđali škrgut, kad se s mesom čupaju komadi izraubovanih detalja i me-hanizama, ali − slom se dogodio. Verovatno nije ni moglo biti drugačije. Osim staljinističke industrije, staljinističke ekonomije prilagođene savremenom trenutku, nikakva druga praktično nije ni postojala. A ona je genetski diktirala upravo takav prelom − preko kolena. Kako je stvarana, tako je i srušena.“ Ova Jeljcinova „razmišljanja“ je teško komentarisati.

U istoriji Rusije već postoji primer potpunog uništenja gotovo čitavog pređašnjeg industrijskog potencijala države, u periodu od 1918. do 1921. godine, odnosno u vreme građanskog rata. Međutim, politika NEP-a zadiv-ljujuće brzo je digla iz ruševina i industriju, i saobraćaj, i poljoprivredu. Ukupan industrijski potencijal Rusije tada je još bio mali. Ali, osnovni razlog za uspeh NEP-a bio je u tome što su u državi još postojali milioni ljudi, „domaćina“ koji su imali ne samo želju nego i sposobnost da rade u uslovima tržišta i privatnog vlasništva. Desetine miliona sovjetskih radnika, službenika i kolhoznika više nisu imale ni tu želju ni te spo-sobnosti. To je bilo za žaljenje, ali to je bila realnost s kojom se moralo računati. Upravo ta situacija nije dozvoljavala reformatorima „šok-terapeutima“ da rušenje ruske ekonomije dovedu do kraja, jer bi to značilo ru-šenje temelja nacionalnog života čitavog stanovništva Ruske Federacije. Jednostavno, mi nismo imali drugu ekonomiju, druge domove i gradove. Zaustavljen je više pasivan nego aktivan otpor naroda, a zatim je gotovo prestalo sprovođenje „šok terapije“ u državi. Strah od socijalne eksplozije prinudio je nove funkcionere iz Kremlja da do kraja ne lome „preko kolena“ sve što je stvoreno u godinama sovjetske vlasti. Ipak, „šok terapiju“ za sada još nije zamenila nikakva druga jasna i dosledna ekonomska politika. Tako, pošto nisu savladali „otpor materijala“, naši reformatory počeli su haotično i nevešto da deluju nastojeći, u prvom redu, da se održe na vlasti. Jeljcin je bio prinuđen da, sa izvesnim žaljenjem, prizna kako se „Rusija usprotivila njihovim eksperimentima, jer je u Rusiji vrlo teško uraditi nešto, ali još je teže srušiti nešto u njoj“.

Nema potrebe da u ovom kontekstu objašnjavamo detalje raznih šema i varijanata „narodne privatizacije“. Čak je i Vrhovni sovjet Ruske Federacije u proleće i leto 1992. godine bio isključen iz procesa rasprave o no-voj koncepciji i novim normativnim aktima privatizacije. Oslanjajući se na vanredna ovlašćenja koja je dobio Jeljcin, odlučeno je da se privatizacija obavlja na osnovu ukaza o kojima nije bilo rasprave, nego su po hitnom postupku usvajani za izvršenje. Po jednom od tih ukaza sva srednja i velika preduzeća (osim vojnih i preduzeća za eksploataciju resursa) trebalo je da se preobraze u akcionarske kompanije i sačine planove za privatizaciju prodajom akcija. Te planove je trebalo utvrditi na sastancima radnika i službenika, pa ih predati vladi. Svakom čoveku određen je iznos od 10.000 rubalja dobijenih za privatizaciju. Odakle je uzet upravo taj iznos?

Plan „narodne privatizacije“ u Rusiji proizlazio je iz toga što je sav proizvodni potencijal države bio opštenarodna imovina. Zato je trebalo da svaki građanin dobije jednake startne mogućnosti u vidu „svog udela“ u toj zajedničkoj imovini. Tržišna cena državnih preduzeća u Rusiji nije bila određena 1991. godine. Ona jednostavno nije ni postojala, pošto eko-nomija naše zemlje još nije bila tržišna. U nizu dokumenata, početna cena preduzeća koje se privatizovalo, cena koju je trebalo ustanoviti u skladu sa predstavom o njegovoj pretpostavljenoj rentabilnosti, takođe je bila nekako neshvatljiva. Ali, svako preduzeće, električna centrala, aerodrom itd., imali su takozvanu „bilansnu vrednost“ ili knjigovodstvenu vrednost, evidentiranu u poslovnim knjigama. Ona je odražavala one izdatke koji su bili neophodni za njihovu izgradnju i puštanje u rad. Bilansna vrednost obič-no nije preispitivana posle izgradnje preduzeća, i prilikom opšte novčane procene nacionalnog bogatstva države prosto se sumirala po granama. Godine 1991. određeno je da bilansna vrednost proizvodnih fondova Ruske Federacije iznosi jedan trilion i 260,5 milijardi rubalja. Kada se ovaj iznos podeli na broj stanovnika Rusije (148,7 miliona), dobija se brojka od 8.476 rubalja. Zaokružujući je na 10.000, vlada Rusije je odredila i udeo vlasništva svakog građanina. Godine 1991. suma od 10.000 rubalja izgledala je prilično velika, činila je oko 50% vrednosti automobila „žiguli“ ili „moskvič“. Pretpostavljalo se pri tome da će rasti cena akcija koje kupuju građani Rusije. Poznato je da nominalna vrednost akcija i drugih vrednosnih hartija u uslovima tržišne ekonomije nema određeni značaj. Akcije mnogih veoma uspešnih preduzeća čija je početna cena 50 centi, mogu se kasnije prodavati na berzi za stotine, a ponekad i za hiljade dolara.

Ta situacija je i omogućavala Čubajsu da u leto 1992. godine neoprezno izjavi kako će svaki građanin Rusije moći da dobije svoj udeo u vlasništvu, koji će pri kraju godine vredeti koliko i automobil „volga“, a možda i kao dve „volge“. To obećanje građani Rusije ni danas nisu zaboravili. Jer se dogodilo dijametralno suprotno: vaučer nominalne vrednosti od 10.000 rubalja − po cenama iz 1991. godine, već krajem 1993. godine nije vredeo više od jedne flaše votke, što je i omogućilo raznovrsnim sumnjivim maherima da te vaučere zgrću u kofere i džakove. To je odgovaralo, međutim, tom javno neobjavljenom, ali sasvim očiglednom i osnovnom cilju ruske privatizacije − što bržem formiranju klase ili staleža privatnih vlasnika, koji bi mogli da postanu čvrst oslonac novostvorenom režimu u državi. Ovakva vrsta privatizacije je bez presedana u istoriji ekonomije, besprimerna i po cenama, i po razmerama, i po rokovima sprovođenja. Predviđano je da se za tri-četiri godine u zemlji „akcioniše“, proda ili jednostavno podeli građanima veliki deo državnih preduzeća, koja su u Rusiji stvarana ne samo tokom sedamdeset četiri godine sovjetske epohe već i u čitavom periodu nje-nog industrijskog razvitka, još od sedamdesetih godina XIX veka. Istovre-meno, trebalo je da se završi prelazak na kapitalističku tržišnu ekono-miju, započet krajem 1991. godine. Ni efikasnost uprave, ni modernizacija, ni budžet nisu bili cilj privatizacije u prvim godinama „reformi“.

U svom predgovoru za knjigu Istorija ruske privatizacije, koja se pročula po skandaloznosti, Čubajs je priznavao da je užurbana privatizacija, koja je sprovođena u zemlji, mogla privremeno sniziti ekonomsku efikasnost proizvodnje. Ali, to ga nije zabrinjavalo. „Stalno smo morali da rešavamo zadatak međusobnog odnosa cilja i sredstava. Ali, ja sam smatrao i smatram da je stvaranje privatnog vlasništva u Rusiji − apsolutna vrednost. I za postizanje tog cilja trebalo je opet žrtvovati neke efikasne ekonomske šeme. To su kategorije koje postoje u različitim dimenzijama. Ekonomska efikasnost postoji u režimu godinu, dve, deset godina, a privatno vlasništvo funkcioniše u režimu od sto, hiljadu godina i tako dalje” − pisao je on.

Publicista Anatolij Streljani, jedan od pristalica demokrata, obja-šnjavao je filosofiju privatizacije i otvorenije pisao: „U tajne savremenog trenutka, koje su interesantne za čitaoce, spada Gajdarova i Čubajsova tajna. Još pre nego što su se latili posla, shvatili su, kako i sami kažu, da neće uspeti da podele imovinu pravično: zasmetaće im i „Sovjet“, koji će svoje interese da shvati, po običaju, tek kad već bude kasno, i činovnik koji svoje interese uviđa pravovremeno. Zato su oni, Gajdar i Čubajs, odlučili da se dočepaju malog koje će, kako su se ponadali, postati veliko. Da imovinu razdaju bilo kome, pa makar i banditima, samo da je iščupaju iz ruku države. Ako se bandit pokaže kao umešan gazda svog kapitala, prestaće da bude bandit, ako ne − izgubiće bogatstvo“. Ali, stvar nije samo u zadacima i ciljevima. Svaki, pa čak i cilj za osudu zahteva određene uslove i rokove za ostvarenje. Upravo to je i izazivalo sumnje, čak i demokratski raspoloženih ruskih eksperata. Još 1993. godine ekonomist M. Geljvanovski je pisao: „U svim državama i u svim vremenima proces raspodele imovine je jedan od najdelikatnijih i najbolnijih procesa. Za formiranje klase savremenih vlasnika na Zapadu bilo je potrebno nekoliko vekova… U svakom slučaju, proces formiranja klase vlasnika uvek je bio istorijski legitiman, pa zato i dugotrajan. Ni u jednoj državi nije se odvijao u skladu sa nekim organiza-cionim planom niti u istorijski kratkim rokovima… Na Zapadu nije bilo primera kada se sva imovina u krajnje skraćenom roku pretvarala od društvene ili državne u privatnu imovinu... Međutim, Rusija zaista stoji pred epohalnim događajem: privatizacija će, ako bude dovedena do kraja u onom obliku u kojem su je zamislili njeni autori, obeležiti po istorijskim me-rilima munjevitu a po razmerama grandioznu preraspodelu vlasništva, uporedivu jedino sa boljševičkom revolucijom 1917. godine, samo sa obrnu-tim znakom. Pri čemu će ’povratak’ vlasništva u ruke privatnika u znatnoj meri biti lišen istorijske legitimnosti, pa zato njegove posledice po ekonomiju, po socijalnu i političku stabilnost države izgledaju vrlo tužno.“

Ukaz o privatizacionim čekovima Jeljcin je potpisao 14. avgusta 1992. godine, kada je Vrhovni sovjet Ruske Federacije bio raspušten zbog letnjeg odmora. Upravo u napomenama uz taj Ukaz rečeno je da „privatizacioni ček jeste dokument na donosioca“. Osnovni dokaz u korist zamene imenova-nih računa neimenovanim, ali likvidnim vaučerom bilo je vođenje računa o jednostavnosti i brzini u sprovođenju privatizacije. Jedan od glavnih savetnika Gajdarove i Jeljcinove vlade A. Oslund iz Stokholmskog instituta za ekonomiju Istočne Evrope, izjavio je: „U Rusiji treba izvršiti privatizaciju što je mogućno brže. Osobenost Rusije je u tome što će, ako ne uspe da proda imovinu narodu, imovina biti prosto pokradena.“8 Istine radi, treba reći da Čubajs nije uveo u upotrebu sam termin „vaučer“. Ova reč iz žargona američkih brokera pojavila se najpre među zapadnim savetnicima, koji nisu znali ruski jezik. Međutim, ovaj termin se brzo primio i među „čikaškim klincima“ iz Gajdarove vlade. Jeljcin je mrzeo tu reč i smatrao je nepristojnom. Čak je zabranio njenu upotrebu na sednicama vlade i na zvaničnim savetovanjima o privatizaciji. Ali, kao što je pozna-to, reč nije vrabac… U narodni govor je ušao termin „vaučer“, i njegova sudbina se zauvek vezala upravo za ličnost i delo Anatolija Čubajsa. Goto-vo da je po Majakovskom: „Čubajs i vaučer su braća blizanci…“

Od 1. septembra 1992. godine u svim filijalama Štedionice Rusije poče-lo je izdavanje vaučera građanima. Redova nije bilo, prevladavala su očigledno negativna raspoloženja: sumnja, razdražljivost, nerazumevanje. Izdavanje vaučera i njihova razmena za akcije nekih preduzeća važili su gotovo godinu dana. Sa druge strane, anonimnost vaučera ukidala je svako pitanje o tome kako su oni dospeli u ruke nekog čoveka. Otvorila se mogućnost za njihovo zgrtanje i prodaju, trampu za dugove itd. Preduzeća koja su u to vreme započela izdavanje akcija, uopšte nisu bila dužna da primaju anonimne vau-čere kao uplatu za akcije. Ona su mogla kako da primaju tako i da odbijaju vaučere kao platežno sredstvo. Za obavezno učešće u vaučerskoj privatiza-ciji 1993. godine bili su izdvojeni sasvim neprimamljivi objekti. Međutim, 1994. spisak preduzeća koja podležu privatizaciji je znatno proširen.

Masovna propaganda vaučera dovela je do toga da su gotovo svi građani u državi dobili „svoje“ vaučere u filijalama štedionica. Do 31. decembra 1993. godine u Rusiji je bilo izdato 99% privatizacionih čekova. Ali, kuda ići i šta uraditi sa njima? Skeptici su tvrdili kako vlada nikad neće moći da sakupi te čekove, kako je najbolje primena za vaučere − tapaciranje tim „vrednosnim“ papirima ne samo Državnog komiteta za imovinu nego i svih zgrada koje pripadaju vladi. U stvari, mnoga preduzeća su rado primala vaučere kao razmenu za svoje akcije, ali samo od svojih radnika i služ-benika. Ali, šta će preduzećima vaučeri drugih građana? Oni nisu bili realna investicija, čak ni za vreću vaučera nisu se mogli kupiti nova oprema i materijal. Utoliko teže je bilo običnim građanima da za vaučere dobiju akcije fabrika, koje su se nalazile u drugim regionima. Pred kraj 1993. godine realizovano je i „ugašeno“ samo dvadeset tri miliona vaučera od sto četrdeset sedam miliona, koliko je podeljeno stanovništvu, mada je privatizacija proticala pod vrlo jakim pritiskom vlade.

Godine 1994. pomoću raznovrsnih šema je uspelo sprovođenje masovne preraspodele vaučera, i to tako što se veći deo vaučera koncentrisao u rukama ne više od 30.000 do 40.000 ljudi. Krajem godine ti ljudi su se i pretvorili u nove ruske milionere, ostavljajući šezdeset-sedamdeset miliona gra-đana Rusije ispod crte siromaštva. To je bio divlji socijalni i ekonomski prevrat, čije posledice u Rusiji nisu prevaziđene ni do dana današnjeg. Milijarder „farmaceut“ Vladimir Brincalov nikad nije krio da je svoju prvu fabriku kupio za džak vaučera. U ovom slučaju nije bilo aukcije. Kao rezultat, mnoga, ne samo velika nego čak i čuvena preduzeća prelazila su u privatne ruke po smešno bagatelnim cenama. Tako je, na primer, čuveno sanktpeterburško brodogradilište „Baltijski zavod“ bilo prodato za 15.000 vaučera, ili sto pedeset miliona rubalja, po nominalnoj vrednosti vaučera. Za kupovinu prodavnice hrane za decu „Mališ“ na Nevskom pro-spektu bilo je potrebno 70.000 vaučera, pošto je njena bilansna vrednost bila sedam stotina jedan milion rubalja. Hotel „Minsk“ u Moskvi prodat je na vaučerskoj aukciji za 200.000 privatizacionih čekova. To je bilo, po svoj prilici, ogromno preplaćivanje, ako se uzme u obzir da je za džinovski auto-mobilski zavod „Lihačov“ (ZIL), koji je zauzimao prostor veći od 1.000 hektara u Moskvi i zapošljavao više od 103.000 ljudi, bilo uplaćeno oko 800.000 vaučera, koji su sakupljani u svim oblastima i republikama Rusije. Po vrlo niskima cenama, za vaučere su prodati neki sportski kompleksi, lučki objekti, fabrike. Uralski zavod za mašinogradnju, najveći u SSSR-u
i Rusiji, čuveni „Uralmaš“, u kojem je bilo zaposleno više od 10.000 ljudi, privatizovan je za vaučere u junu 1993. godine. Pri čemu je bio procenjen na 1,8 milijardi rubalja, ili dva miliona dolara po junskom kursu. U SAD za dva miliona dolara može se kupiti samo dobar stan u centru Njujorka ili mala pekara u nekom malom gradu.

Glavni kupac „Uralmaša“ bio je moskovski preduzetnik Kahi Benukidze, osnivač kompanije ne baš jasnog na-ziva „Bioprocesor“. Kasnije se u štampi pojavila vest da „Uralmaš“ nije bio prodat za dva miliona već za 3,7 miliona dolara. Ali, to ne menja suštinu stvari, pošto zavod nije dobio realan novac nego vaučere, za čiju kupo-vinu jedva da je K. Banukidze potrošio realno čak i dva miliona dolara. I Čeljabinski metalurški zavod prodat je za 3,7 miliona dolara. Čeljabin-ska fabrika traktora procenjena je na dva miliona dolara. Sama preduzeća, kao po pravilu, nisu imala nikakve koristi od prelaska u ruke privatnika, jer za modernizaciju proizvodnje i investicije nisu bili potrebni vaučeri nego realni milioni i desetine miliona dolara, koje novi vlasnici nisu imali. Severnomorsko brodogradilište pripalo je novim vlasnicima za tri miliona dolara. Čuveni Gorkovski automobilski zavod GAZ prodat je „skuplje“ − za dvadeset pet miliona dolara. Za bagatelu su prodati svi lučki objekti i brodovi sovjetske pomorske flote. Većina je otišla iz Rusije i posle plovila pod zastavama drugih država. Bilo je dana 1994. godine kada se u državi prodavalo u celini po desetak velikih preduzeća odjednom − ti marifetluci su, u najuprošćenijim oblicima, beleženi u Državnom komitetu za imovinu, na čijem su čelu bili Anatolij Čubajs i Aljfred Koh.

Prihodi ruske države od privatizacije nisu činili ni 1% u budžetu prihoda. Naravno, privatizacija po Čubajsovim šemama imala je mnogo protiv-nika. Protiv nje je odlučno ustajao Jurij Luškov, gradonačelnik Moskve. Sasvim druge šeme i principe privatizacije predlagao je potpredsedniku vlade Oleg Lobov, Jeljcinov bliski saradnik još iz Sverdlovske oblasti. Boris Jeljcin je bio prinuđen da popusti Juriju Luškovu: specijalnim Uka-zom za Moskvu odredio je „posebno uređenje“ privatizacije i izdvojio Moskvu u jednu zasebnu ekonomsku zonu. Što se tiče Olega Lobova, Jeljcin ga je uklonio sa položaja potpredsednika vlade i iz svog okruženja.

(Nastaviće se)

Oceni 5