Feljton: Jugoslavija, zabluda najboljih (7)
Kralj aleksandar Karađorđević

Photo: Wikipedia

Kralj Aleksandar Crnogorcima: Šta će vam ministar kad imate kralja?

CRNOGORSKO PITANJE

Ideja o srpsko-crnogorskom ujedinjenju stara je koliko i moderna srpska država koju je počeo da stvara Karađorđe. Kroz čitav 19. vek ona je bila ideja vodilja dve bratske države i njihovih naroda za koje se tada smatralo da je jedan i jedinstven. Težnja za ujedinjenjem je naročito pojačana 1866. potpisivanjem političkog ugovora između dve kneževine kojim se pitanje njihovog sjedinjenja i zvanično otvara. Uoči Velikog rata 1913. i 1914. počeli su pregovori o stvaranju srpsko-crnogorske federacije ili konfederacije koji su prekinuti izbijanjem rata.

Čin podgoričke skupštine trebalo je, dakle, da predstavlja krunu višedecenijske obostrane težnje, ali njemu je prethodio poremećen odnos između dve države posle kapitulacije crnogoske vojske u januaru 1916. godine. Obe vlade su u izgnanstvu, srpska na Krfu, crnogorska u Francuskoj. Na Krfu se pregovara o ujedinjenju južnoslovenskih naroda i priprema se donošenje Krfske deklaracije, ali kralja Nikolu niko ne kontaktira, što budi sumnju crnogorske strane da Srbija, pregovarajući sa Jugaslavenskim odborom o ujedinjenju bez ikakvih konsultacija sa crnogorskom stranom, ustvari namerava da Crnu Goru jednostavno anektira i tako je bezuslovno uvuče u novu državnu zajednicu.

Crna Gora je zavičaj regenta Aleksandra, jer su i kćerka Jelena i oba sina kralja Petra i njegove supruge kneginje Zorke rođeni u Cetinju u dvoru svoga dede po majci, crnogorskog knjaza, docnijeg kralja Nikole i tu su živeli sve do polaska na školovanje u Švajcarsku i Rusiju. U januaru 1916. regent Aleksandar je imao jednu hiruršku intervenciju koja je obavljena u Skadru i posle operacije trebalo je brodom da se prebaci natrag u Drač gde je bila stacionirana srpska vojska. Milan Nedić, tadašnji generalštabni potpukovnik, bio je komandant pristaništa u San Đovaniju (Medova).  Posle više od dve decenije, 1937 je objavio knjigu Srpska vojska na Albanskoj Golgoti u kojoj je zapisao da je kralj Nikola došao sa svitom u San Đovani 21. januara 1916. u zoru, a tri sata kasnije fijakerom je stigao i regent Aleksnadar. Susret je bio sasvim slučajan, jer svako je od njih dvojice išao „svojim poslom“.

Ali trenutak njihovog susreta je bio krajnje dramatičan. Kralj Nikola je upravo krenuo u izgnanstvo posle ulaska austrougarskih trupa u Cetinje i prodora prema Podgorici, čime je crnogorskoj vojsci odsečeno odstupanje prema Albaniji.

 Rođačke veze: Crnogorski kralj Nikola sa unukom srpskim prestolonaslednikom Aleksandrom i sinovima Danilom, Mirkom i Petrom na dan Nikolinog krunisanja 1910. godineNedić piše da susret „đeda i unuka bio je dirljiv. Đedo je zagrlio obema rukama svoga unuka i duže ga zadržao u zagrljaju. Oči su mu bile pune suza....Između njih se odigra jedna istorijska scena koja beleži granicu dva sveta. Sedeći kraj carinarnice dugo su razgovarali. S vremena na vreme osećalo se da razgovor uzima življi tok. Lice regenta bi se smračilo, koža mu se na čelu nabirala, blede usne podrhtavale. Nešto se krupno događalo između deda i unuka. Dan beše prekrasan...Regent me dozva rukom: ’Pitajte komandanta torpiljera šta mu je naređeno u pogledu mog prevoza za Drač!’ Oba se kralja* (*Ovde Nedić i regenta Aleksandra naziva kraljem.) pridigoše i pođoše ka barci spremnoj za njihovo ukrcavanje do torpiljera.“

Nedić  opisuje mali incident, jer za Aleksandra je određen brod koji bi ga zajedno sa Nikolom odvezao u Brindizi umesto u Drač. Regent se naljutio i povikao da on ne ide nigde nego u Drač kod svoje vojske. Nedić dalje piše: „Đedo ga umirivaše. Govoraše da je bolje po njega i njegovo zdravlje da ode u Italiju, gde će se oporaviti na miru, pa docnije, kad bude potrebno da se može pridružiti svojoj vojsci...“ Aleksandar je na to, kako Nedić piše, odgovorio: „’Đedo, hvala i tebi i italijanskom kralju. Ali se od svojih vojnika rastavljati neću. Sudbina njihova je i moja sudbina’. Zagrlili su se i pojubili. Đedo je plakao. Kao da je predosećao da se nikada više neće videti. I tako se rastaše deda i unuk. Jedan da se skine sa istoriske pozornice, a drugi je ostao da se na tu pozornicu popne, još mnogo više...“

Tadašnji potpukovnik Milan Nedić, potonji armijski đeneral i ministar vojni, koji je i sam doživeo tešku sudbinu u Drugom svetskom ratu, kada se priklonio saradnji sa okupatorom i za to platio životom, opisujući gornji događaj izričito naglašava: „Bio sam u sredini događaja, te su otuda moje zabeleške i uspomene i tačne i verodostojne.“

Susret dede i unuka u San Đovaniju se odigrao prilikom odlaska kralja Nikole u egzil, a samo nekoliko dana kasnije, 25. januara, crnogorska vojska je kapitulirala, što je predstavljalo i kraj crnogorske države.  Nikola se više nikad neće vratiti u zavičaj.

Dve i po godine posle susreta u San Đovaniju, Aleksandar će prema dedi imati sasvim drugačiji stav. Ako je verovati Dragutinu Milutinoviću, tadašnjem pukovniku, potonjem generalu, kada je u oktobru 1918 polazio da preuzme komandu nad tzv. Jadranskom vojskom sa kojom je trebalo da uđe u Crnu Goru, Aleksandar mu je navodno rekao: „Pri radu u Crnoj Gori, nemojte biti meka srca. Kralju Nikoli treba zabraniti dolazak u Crnu Goru po svaku cenu, pa ma upotrebili i krajnja sredstva“.

Zagrljaj dede i unukaŠta je to što je u tolikoj meri suprotstavilo dedu i unuka? Mnogi su skloni da njihov raskol objasne Aleksandrovim uverenjem da je crnogorska vojska sramno kapitulirala, za razliku od srpske koja je prošla albansku golgotu i nastavila da se bori. Ali, ne može se zanemariti činjenica da je upravo crnogorska vojska svojim herojskim otporom kod Mojkovca omogućila srpskoj vojsci povlačenje prema Albaniji tako što je onemogućila Austrijance da joj preseku odstupnicu.

Glavnokomandujući crnogorske vojske Janko Vukotić je posle Mojkovca tražio dalju borbu i bio spreman da se kao i srpska vojska povuče preko Albanije i time izbegne kapitulaciju, ali je kralj Nikola, navodno, odugovlačio sa odlukom. Kada su Austrijanci prodrli do Podgorice i presekli odstupnicu, za povlačenje je bilo kasno. Tako je Crna Gora, koja je u rat ušla kao saveznička država, odlukom o kapitulaciji u januaru 1916. izgubila status savezničke države i na kraju rata je tretirana kao poražena država pod savezničkom okupacijom.

Kralj Nikola je važio za pobornika jedinstvene srpske države, pa i jugoslovenskog ujedinjenja, ali se nije mirio da ostane bez krune. Pred kraj rata, kada je bilo jasno da će doći do jugoslovenskog ujedinjenja, crnogorska vlada u egzilu je užurbano radila na tome da se problem između dve dinastije nekako reši. Predsednik crnogorske vlade u egzilu Andrija Radović je 18 avgusta 1916 u vidu memoranduma predložio kralju Nikoli da abdicira u korist regenta Aleksandra, ali Nikola je to odbio. Navodno je bilo i pokušaja da se Nikola privoli na kompromis, tako što bi se najstariji muški članovi obe dinastije smenjivali na prestolu buduće zajedničke države, ili da Crna Gora ujedinjenjem dobije status posebne kneževine u okviru Srbije, odnosno Jugoslavije, kako bi dinastija Petrović zadržala kakvu takvu vladarsku poziciju. Ali, kralj Nikola se ni na ovakve predloge nije osvrtao.

Nikola Pašić je, posle ulaska Italije u rat na strani sila Antante, postao veoma sumnjčav prema kralju Nikoli (koji je tast ne samo kralju Petru, već i italijanskom kralju), verujući da ovaj uz pomoć Italije planira da posle rata teritorijalno proširi Crnu Goru i izbegne ujedinjenje sa Srbijom i time Italiji pomogne da razbije ideju o jugoslovenskom ujedinjenju. Pašić je sve činio kako bi Nikolino okruženje očistio od pristalica samostalne Crne Gore i protivnika ujedinjenja sa Srbijom, smatrajući da time sprečava nastojanje Italije da onemogući jugoslovensko ujedinjenje. Svoje stavove Pašić nije krio i crnogorskoj strani je jasno poručio: „Sjedinjenje Crne Gore sa Srbijom mora se izvršiti, pa bilo Jugoslavije ili ne“.

Proglas kralja Nikole u Glasu Crnogorca 8. oktobra 1918. godineOvakva odlučnost srpske strane svakako je doprinela da se u crnogosrkom političkom vrhu shvati da je pitanje ujedinjenja Crne Gore sa Srbijom urgentno i da se više ne može čekati na pristanak kralja Nikole. Crnogorski premijer Andrija Radović, zbog upornog odbijanja  kralja Nikole da se reši pitanje ujedinjenja, podnosi ostavku i u martu 1917 formira Crnogorski odbor za narodno ujedinjenje. U Parizu je 14 marta 1917 Crnogorski odbor utvrdio program ujedinjenja u kome se naglašava da je „rad zvaničnih predstavnika Crne Gore uperen protiv zavjetnih ideala te zemlje“ i zahteva „da se Crna Gora ujedini sa Srbijom i ostalim srpskim, hrvatskim i slovenačkim zemljama u jednu jedinu nezavisnu državu.“

Kralj Nikola je na formiranje Crnogorskog odbora i poziva na ujedinjenje reagovao onako kako se i očekivalo -- upornim odbijanjem da razgovara o ujedinjenju, a još manje o svojoj abdikaciji. Kada je u julu objavljena Krfska deklaracija Crnogorski odbor je iz Pariza uputio javnosti svoju deklaraciju kojom prihvata Krfsku deklaraciju i naglašava: „da Crna Gora ovim ratom završava svoju ulogu kao zasebna srpska država i da joj, kao takvoj  doslijedno svemu, predstoji samo ulazak u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca“.

Posle proboja Solunskog fronta kontrolu nad Crnom Gorom su privremeno preuzele srpske i savezničke snage do izbora na kojima su se nadmetale dve liste – bela i zelena (po boji glasačkih listića). Takozvani bjelaši su bili za bezuslovno ujedinjenje, a zelenaši  su zagovarali uslovno ujedinjenje, najpre sa Srbijom, kao posebna kneževina sa naslednom dinastijom Petrovića na čelu, a zatim i ujedinjenje u veliku jugoslovensku zajednicu. Dakle, sukob između jednih i drugih nije bio nacionalni već dinastički, a kao dokaz bi trebalo da posluži zelenaška zastava koja je bila srpska trobojka sa dvoglavim belim orlom i lavom na štitu.

Kralj Nikola se oglasio tek u oktobru 1918, kada je već bilo jasno da je ujedinjenje dobilo legitimitet i da se natrag ne može. U proglasu punom patetike Nikola tvrdi da je u julu 1914, kada je objavio rat Austriji rekao: „Tržem mač za ujedinjenje Jugoslovena“.  Sada kada je ujedinjenje tu Nikola poručuje: „Evo me, braćo, danas kao vazda s vama i uz vas“ i izražava želju: „da i naša mila Crna Gora bude sastavan dio Jugoslavije, da časno uđe u jugoslovensku zajednicu, kao što je časno i do kraja za nju ratovala i stradala“. Posle ovih reči dolazi ono najvažnije. Kralj Nikola saopštava kako on zamišlja buduću zajednicu: „Želim da se složimo i bratski uredimo u jugoslovensku konfederaciju, u kojoj će svak sačuvati svoja prava, svoju vjeru, uredbe i običaje i u kojoj niko neće smjeti nametati prvijenstvo, već da svi budemo jednaki u čedrim njedrima majke Jugoslavije...“ Jasno je da su Nikoline želje usmerene na što labaviju konfederalnu zajednicu u kojoj on svakako očekuje-zadovoljenje svojih vladarskih pretenzija. Ali bilo je već kasno.

Kralj NikolaPosle pobede na izborima 24. novembra 1918 „bjelaši“ su konstituisali Veliku podgoričku narodnu skupštinu koja je 26. novembra kralja Nikolu lišila prestola i zabranila mu povratak u zemlju. Nema sumnje da su izbori posle kojih je formirana Velika skupština sprovedeni na brzinu, a po nekim tumačenjima i mimo važećeg crnogorskog ustava i izbornih zakona. Kasnije će i Milovan Đilas, Crnogorac i komunistički funkcioner, napisati da je sam početak ujedinjenja Crne Gore sa Srbijom bio velika prevara. Današnji crnogorski zvaničnici smatraju da su odluke podgoričke skupštine rezultat državnog prevrata izvedenog u srpskoj režiji kojim je ugašena crnogorska nezavisnost i dinastija.

Milan Stojadinović, jedan od najznačajnijih političara Kraljevine, u knjizi svojih uspomena piše o jednom zanimljivom događaju koji se zbio u vreme kada je Aleksandar neprikosnoveno vladao svojim kraljevstvom:

„Prilikom prenošenja Njegoševih moštiju u obnovljenu kapelu na Lovćenu bio je prisutan i kralj… Na Cetinju u bašti dvorca kralj je održao svoj glavni govor, služeći se rečima, stilom i pravim crnogorskim naglaskom da su se svi topili od miline… Posle ručka jedan stari Crnogorac priđe kralju sa prekornim pitanjem što u beogradskoj vladi ne sedi ni jedan Crnogorac.”

Stojadinović tvrdi da je kralj odgovorio: „Šta će vam ministar, kad imate kralja” i da je ovakav odgovor „oduševio sve prisutne, čak su se i setili da se kralj tu nedaleko od bašte, u dvorcu, i – rodio.”

Kralj Aleksandar je imao, ne samo potrebu, već i valjane razloge da ističe svoje crnogorske korene. On se u dvorcu na Cetinju rodio, u njemu je proveo detinjstvo i naučio materinji jezik. Jedini sačuvan filmski tonski zapis kralja Aleksandra, na kome je prikazan u razgovoru sa čehoslovačkim ministrom Robertom Filderom na terasi Aleksandrove vile na Bledu, pokazuje da je, i pored proteka godina, Aleksandar zadržao crnogorski naglasak.

Oceni 5