Jedna sasvim obična projekcija: "Kralj Petar I"
Toppe 03 S

Photo: Marija Đoković/XXZ

Kralj Pera spasava redova Marinka

I, nema neke saznajne vrednosti (možda jedino to što smo videli kako artiljerija može da tuče neprijatelja i preko svoje pešadije), za to služe biblioteke, ima malo poetizovanih falsifikata, pomešanih emocija, lirskih naboja koji namah eksplodiraju kao ljubav prema domovini (“Vreme je da se gine!!!"). Ima dozirane sumanute mitologije, onako, samo da se mazohistički strada, jer to daje snagu, to čini naciju mobilisanom, brusi kame, kad treba, naravno (a treba uvek).

Malo Kosovskog mita, plus kraljeva rečenica u kojoj bensedinski, negatorski, poručuje da su sve priče o ratu izmišljene – eto nas na početku u poenti – valjda i one iz Istočne Bosne i konclogora u Srbiji. Dobrodošli!

Neko je, pogledajmo i unazad, oklevetao Lazara R., opozicija i novinari, da se ne foliramo (te pretplatne ulaznice za nesnimljeni film, velika svota spiskanog novca, nekakvi stanovi u Beogradu na vodi, a o izmišljenim i navodno istinskim prijateljskim vezama sa predsednikom Srbije da i ne govorimo) - dovoljno da se, nakon njegovog (Lazarovog) premijernog ukazanja u mundiru i pripadajućoj opremi, tek nešto malo ljudi okuplja na projekcijama filma (reditelj Petar Ristovski). Zamišljenog kao zaveštanje pokoljenjima kojima možda - daleko bilo - ne bi bilo najjasnije zašto su Srbi za ceo svet loši momci, kad su uvek stradali, u svim ratovima, na svim teritorijama, uglavnom po kiši i snegu (jednom će neko snimiti ratovanje i po suncu).

Dan za avanturu

Tako je bilo i u subotu, 8. decembra, pedesetak ili svih sedamdesetoro ljudi na projekciji u Kombank dvorani, sala 1. Nisu pokazivali posebno očekivanje, časteći se u holu flaširanom česmovačom (110 dinara), a na izlazu nisu govorili, niko nije posegnuo za papirnatom maramicom, žurno su se udaljili iz tople dvorane, kanda želeći da se domognu nekakvog gradskog prevoza. Skrivajući, slutim, kakvu neiskazanu emociju.

A subota je bila, kao u pesmi Eve Braun, sasvim običan dan, ne posebno težak za terenski rad reportera XXZ, iako su ga opsedala čitavim putem od Liona do Slavije pitanja zašto baš ovo, te čemu ova meni nesvojstvena nadobudnost. Nametala su se, uprkos jasnom nalogu urednika. Neki je vrag iz off-a ponavljao rečenicu starijeg kolege: “Najbolje tekstove napisao sam sa događaja na kojima nisam bio”.

Od Slavije pešaka do topa pred bioskopom; onako sam, napušten, ovaj artefakt rastužuje, ali i nekako čudnovato - vraća sumnju u avanturistički naum (reportera). Međutim, nema nazad!

Kad kralj zamišljeno gleda

Već se kralj Pera zakleo nad crevima Aleksandra i Drage, a glavni glumci počeli da razmenjuju ćosićevske sentence, kad, eto poslednjeg napada na čvrstu reportersku rešenost da sazna; moj prijatelj Peđa prvi je imao video rikorder i, sledstveno tome, neoborivo kritičarsko pravilo: “Ako se u prva dva minuta ne pojavi dobra riba - idem u video klub, pravim lom!”.

Kasno, ostajem do kraja. U toj nakani me, osim osećaja odgovornosti, namah učvrsti dugački kadar sa kraljem Petrom, zagledanim ka obzorju (inače sve vreme gleda u tužnu budućnost srpskog naroda, njegove muke prelaze i na publiku), onako zabrinuto, odmah vidiš da mu je strepnja dublja od nade , pusti sad to što je ekspozicija preduga, ovo kao da je 4D, bokte. Malo narcisoidno, oblači se kralj dugo, dugo, k'o 007, ili Mel Gibson, neće ovo na dobro.

Gledam po sali (da ne budemo nepravedni, pa to su danima mogli da popunjavaju do poslednjeg mesta samo narodnjačke zvezde, Miroslav, Brena...), niko ne deluje fascinirano (reporterska laž koja često pali – ne vidi se ni prst pred okom, nijedno lice), ništa se značajno ne čuje, nema čak ni štulićevske erotike (“šušte papiri, odozada nam smrdi/jaoj gospode kakav grozan film”).

Daleko smo od Albanije, ali blizu Cera, na koji dospeva izvesni Marinko, prvopozivac  koji će postati srbijanski redov Rajan, za kojim traga kralj lično, a gde je kralj, tu je i Crna ruka, Apis, naravno – ovde lišen vrednosnog suda, kao da ga neko, nije valjda, o državnom trošku priziva. Polako, pre toga u priču ulazi neki sedmogodišnji (tu je negde) klinac kome Austrijanci pobiju celu porodicu. Razgovara dečak s kraljem, koga oslovi sa “veličanstveni”, a jedan gledalac smehom dade znak života.

Kralj i Crna ruka

Gine se, klanica, pobegoše Švabe. Onako dajdžestirano pobediše Srbi i na Kolubari, zahvaljujući kralju koji isposlova topovske granate od Francuza. Malo Ćosića, malo Jakovljevića, fakat, imao je Milovan Vitezović, jedan od scenarista (uz potpisane Petra Ristovskog i Lazara Ristovskog), i boljih dana (“Dogodio se narod!”).

Zašto traže Marinka? Da mu kralj uruči čarape. Pisao Rajan-Marinko majci da ih je zaboravio, a baš bi mu dobro došle. Majka k'o majka, odlazi u bežaniju i nosi čarape. U Kragujevcu vide NJKV i dade mu čarape za Marinka-Rajana. A kralj Pera tu izgovori taj neuništivi svesrpski pacifizam, kako želi da utom ratu “uradi nešto smisleno”.

Zavijaju vukovi u albanskim gudurama, Marinko sa svojim komandirom na smenu nosi malog vojnika koga je u međuvremenu kralj proizveo u kaplara (beše to lepo, ganutljivo, onako, patriotski, dirljivo, tad se još nije znalo da će se u Albaniju). Ne ostavlja Marinko dečarca, ni kad narednik Života odustane; Apis traži Rajana, Života puši Milov spis "O slobodi", k'o Smoki Zolin "Žerminal" u Bošku Buhi. Kraljevo vlasništvo ("O slobodi"), ispalo iz kovčega.

Nađoše Rajan Marinka i klinca, dete preživelo, Marinko ne. U pauzi plakanja na obali mora kralj Pera nalazi Životu i popušenu knjigu, te citira misli Dž.S. Mila o slobodi. Fakat, tokom celog filma kralj - Lazar govori u nekim definicijama, k'o da diktira mudrosti, čak i kad govori obične stvari, Ristovski ga proizvodi u mudraca. Prenaglašeno, jest da je kralj srpski, a manje je više.

Života beše pristojan, htede da otkači Peru, onako slomljen i umoran, popuši do pola cigaru koju mu kralj smota i - umre. Opet 4D, kralj gleda u daljinu, seća se kako se zakleo da će misliti o dobrobiti srpskog naroda. Ide odjava, čuje se, naslućuje,zapravo, kako kralj drhtavim glasom Lazarevim peva “Tamo daleko”.

Uvek nekog nešto kopka, kao, daj da vidim kolko ovaj (gorepotpisani) lupeta. Ovih dana to kopkanje košta 420 dinara (bez vode). A “dobre ribe” nema do kraja filma. Može se i bolje potrošiti novac, sačekati, recimo, javni servis. Niko ne bi trebalo od gledateljstva da krije činjenicu da mu godinama već nešto nedostaje. Film umesto direktnog prenosa.

 

Oceni 4.8333333333333