Priče o zanatima
Bohem 02 S

Photo: historicengland.org.uk

Kratak život narodnog pesnika Junačka

Kada je došao u naš grad, Junačko, veliki narodni pesnik, tada nepoznat, ušao je u pesničku kafanu da pronađe kralja pesničkog ili nekoga ko bi ga u tome zamenjivao.
„Šta će ti kralj?", pitali su ga. „Možda mi kralja uopšte i nemamo", rekli su pesnici.

Junačko je bio mrk, natušten, nije želeo da razgovara sa običnim pesnicima.
„Kralj mi je potreban", reče on najzad, „da mu udarim šljagu."
Pesnici su se smejali u brade. Junačko je dohvatio prvog koji mu je došao pod ruku i mlatnuo ga gadno, u nos, na račun kralja koji nije ni postojao. Udareni se skljokao pod sto; novodošavši pesnik zatražio je od prijatelja da jede. Dali su mu kobasice, vino i svoje pesme.
„Ja sam najveći srpski pesnik", rekao je Junačko, „i zato ću dopustiti da me hranite."

Pesnici su počeli da govore o najvećem među njima, Junačko je na ulici hvatao žene za grudi, bio tučen i hapšen, kratkotrajno. Proganjao je svojom ljubavlju Ružu, jednonogu kurvu sa železničke stanice, Anicu, staru kasirku iz bifea Majevica, debele seljanke koje su dovozile kupus na pijacu Zeleni venac. Nepopravljivo je bio zaljubljen u kuvaricu Gretu iz Kasine, slinio je pod prozorom čuvarke nužnika na Trgu Republike, bacao se pod noge jednoj krezuboj kondukterki sa linije 34. Žene je voleo predano, bez ostatka. Pisao je pesme o biću i ništavilu, o puerilizmu i smrti. Pesme su mu bile nerazumljive, podjednako ih nisu shvatale kasirke s kojima je spavao, kao ni pesnici koji su ga hranili. Pesme su mu izlazile u svim časopisima, bio je to najveći narodni pesnik prvih godina posle rata. Onda, počele su njegove velike priredbe.

Prolazio je kroz kafanska vrata, bratimio se sa tramvajima, skakao je sa nižih spratova, na glavu. Tukli su ga pijanci na pristaništu, milicioneri, muževi portirki, najzad i sami pesnici koji su se uplašili njegove prevelike slave. Pesme su mu bile mutne i skladne, u njima je bilo neverovatnih slika o ljubavi, o revoluciji, i uopšte, o životu. Junačko, sve popularniji narodni pesnik, počeo je da ulazi u školske čitanke, deca su ga čitala sa strahom, sa znojem na slepoočnicama, on je spavao pod mostom na Savi s nekim Ciganima. Na velikim mitinzima poezije, Junačko, prvi veliki narodni pesnik posle toliko godina ćutanja, urlao je svojim pijanim glasom najlepše stvari o Republici koje su bile napisane. Republika je poštovala svog sina, aplaudirala, pesnik je išao u cipelama bez čarapa, bilo mu je odviše vruće. Pesme su mu bile silno vatrene, melodiozne i strašne. Njegove krezube ljubavnice, starice koje je proganjao, male servirke bez grudi, slušale su sjajna pijana recitovanja zatvorivši oči, bez razumevanja.

Veliki narodni pesnik Živko Junačko prešao je usred dana Trg Republike na kolenima zbog čuvarke klozeta na ovom trgu. Dole, u smradu lizola, kršeći pravila pristojnosti, u odeljenju za dame, on je, klečeći među metlama za ispiranje šolja, napisao četiri soneta o budućnosti, najlepše te vrste. Devojke iz čitavog grada, male studentkinje iz provincije, lezbijke, aktivistkinje, ćerke starih građanskih porodica, ludele su za njegovim pesmama a pomalo i za njim samim. Na književnim večerima održavanim po parkovima, aulama fakulteta, ispod mostova i u podnožjima velikih spomenika, pitale su ga ustreptalim svojim glasovima kako mu uspeva da piše tako toplo, zanosno, ludo, i iznad svega dobro. On se smeškao nevinim svojim licem, ispod naočara uokvirenih plehom, pokazivao je male zube izrasle ukrivo, i govorio kako to radi namerno da bi ozlojedio druge. Device su bile zaprepašćene jednostavnošću pesnikovog odgovora, on im te, umesto svega, pročitao još šest sjajnih soneta o Evi, svojoj najnovijoj ljubavnici.

Pesnici, nagriženi očajem i ljubomorom, prestali su da ga hrane, od štampanih pesama nije bilo para dovoljno ni za rakiju. I narodni pesnik, zaboravivši stid, udarao je o vrata raznih narodnih predstavništava, tražeći da mu se da nešto za jelo. Kralja pesničkog, veoma gladnog, uvodili su u svečane sale, sjajno ga gostili, upoznavajući ga istovremeno sa različitim inostranim velikim književnicima, prijateljima Republike. Junačko je proždirao fine vrste mesa i psovao majku dotičnim gostima, na francuskom. Onda je ustajao i recitovao svoje prevode Valerija, koji su bili izvrsni. Noću, vraćao se pod prozore gostoljubivog doma i odatle, pijan i prozebao, sipao ogromne kletve na račun ljudske vrste, Francuza, svega.

Ušao je u telefonsku govornicu, stanicu ljudskog sporazumevanja, ali nije mogao da se seti bilo kog broja, prijateljskog. Onda je pozvao svet, čovečanstvo. „Svete, vikao je on, gde si?"

Saznavši iz novina za pesnikovu slavu, počeli su da dolaze iz sela njegovi rođaci, braća sa teškim batinama, zetovi, najzad i sam otac. Oni su preuzeli svog izgubljenog sina, sada velikog i skupocenog pesnika. Braća su išla po redakcijama, cenkajući se za svaki stih, otac je pretio izdavačima opasnim, samostalno izrezbarenim štapom, knjige su izlazile na vreme, divno povezane. Braća, strašno zakrvavljenih očiju, odl&zila su u fine prodavgaice da kupe gaajskupocenije čarape za brata, narodnog pesnika. Zetovi su gonili pesnikove ljubavnice, grbave uličarke pune osećajnosti, jednooke tramvajske kočničarke i druge. Pust je postao život velikom pesniku. I krenuo je, usled toga, pesnik Junačko na veliki put peške, prema severu. Išao je kraj širokih drumova, grickao popino prase, razduvavao maslačke i gledao u oblake visoko nad ravničarskim nebom. Posle tri dana, stigao je na granični prelaz kod Subotice. „Kuda ćeš", pitali su ga graničari veselo. „U Budimpeštu", reče Junačko, ,,ja sam pesnik, bolji od svih. Hoću da vidim kakav je Dunav u Budimpešti i da o tome napišem pesmu." Oni mu se ljubazno izviniše i rekoše da se bez pasoša ne može ni u Budimpeštu, kao ni u jedan drugi inostrani grad na svetu. On ih učtivo pogleda i upita kada će se moći bez pasoša ići u Budimpeštu i sve te druge divne gradove sveta, na šta mu oni rekoše da ne znaju, ali da sada to još nije moguće. Tako se vratio pesnik Jukačko sa granice Republike, zviždućući, grickajući travke, veseo, pomalo umoran. Usput je držao pesničke mitinge po selima, radnim zadrugama i nogometnim stadionima, ljudi su ustajali i stojećki, svečano, slušali njegova beskrajna recitovanja.

U periferijskoj kući braća su sređivala pesnikove hartije, zakucavala o zid njegove fotografije objavljene po modnim i drugim magazinima i plevila travu ispred kuće. Onda, kupili su i radio. Pesnik je bežao od svojih finih rođaka, pisao mračne i sjajne sonete o velikim metafizičkim problemima, o čovekovoj krvi, o dijafragmi i ostalim organima, o himerama, o ratovima, i sve tako, o životu. Samo jednom u svom veku zavoleo je devojku finu, gracilnu gimnazistkinju, unuku P. Bosustova, socijalnog ispovednika, i ona je pokušala da ga uzme među svoje krhke, negovane prste. Šest dana on je nosio košulje tako bele, šest dana vezivao je skupocene kravate, pio jedino kiselu vodu, razgovarao o poeziji samo na uzvišen način, slušao klasičnu muziku, tananu i beskonačnu, šest dana živeo je on u drugom, velikom i izglačanom svetu, žena ta nosila ga je na grudima, na rukama, na očima, a sedmog daia, po bibliji zaključnog, on se napio, gadno, ružno, najeo se luka, skinuo je čarape od kojih mu je bilo vruće, Bosustovljeva unuka pitala ga je da li to znači da se sa njim nešto desilo, on je rekao blago, pijano, da se desilo to da takvim životom, finim ali paklenim, on više živeti ne može.

Našavši se ponovo na ulici, veliki narodni pesnik Živko Junačko osetio je hladnoću oko srca, nepojamnu; samoća je pritisla pesnikovu dušu, teška kao kamen. Ušao je u telefonsku govornicu, stanicu ljudskog sporazumevanja, ali nije mogao da se seti bilo kog broja, prijateljskog. Onda je pozvao svet, čovečanstvo. „Svete, vikao je on, gde si?" Ali svet, velika opštost bez samoće i topla, nije odgovarao.

Po kafanama sedeli su dreseri pasa, ekvilibristi, igrači trange-frange, lepitelji potpuno polupanih tanjira, kao i pesnici, veoma mladi. Po bifeima teškog zadaha, naslonjeni na šank, stajali su mnogi građani novog veka, talentovani pripovedači ometeni alkoholom, jurodivi i bezumnici, neki od njih recitovali su setno, tiho i veoma ludo. Pesme su bile o točkovima istorije, o delovima ženskog tela, o svemu. Pesnici su bili mladi, neiskušani na poslovima života, nisu znali kuda bi krenuli sa svojim bolnim i bogohulnim poemama.

Ovi plemeniti umovi, rastreseni istorijom. ponovo su primili, prihvatili druga svog, pesničkog kralja Živka Junačka, sada usamljenog. I počela su velika slavlja sa čitanjem pesama, slušaoci su bili ganuti do suza.

Živko Junačko, ohrabren opet, objasnio im je najzad smisao svoje velike umetnosti, svedoka novog vremena. Junačko se zanosio, padao u vatru, u svom govoru počeo je da se obraća filozofima, kataleptičarima, idiosinkratima čitavog sveta. Objasnio je da on pomoću naročitih elektroda upravlja rastom biljaka, skoro svih. Ubeđivao je da konci mnogih važnih događaja, čak i onih vezanih za saobraćaj i regulaciju začeća, prolaze kroz njegovu vrelu glavu. Bolno se hvatajući za grudi, priznao je koliko ga napora košta da svakog jutra, tačno u zakazano vreme, sopstvenim snagama obnavlja svetlost, dnevnu, neophodnu. Ne plašeći se konkurencije uplakanih poetesa i okupljene stihoklepačke žgadije, pesnik je izneo formulu svog stiha, nezamislivu. Velika je snaga bila u njemu, pesničkom kralju, dok je ovo govorio.

A onda, usred slavlja punog ogromnih reči i strašnog, došla je, podštapajući se krupnom muškom štakom, čuvarka klozeta sa svojim trogodišnjim sinom. Pesnici su pijano gledali u pridošlicu, dreseri su počeli da ustaju od stola, uvređeni. Pitali su je šta traži na ovoj svečanosti, najvećoj od svih pesničkih svečanoeti posle rata. Rekla je da ona ima prava na velikog pesnika više no svi oni, jer mu je rodila sina, trogodišnje dete koje je, skoro u ritama, dovela sa sobom, za ruku. Pesnici su udarili u teške psovke nazivajući je uvredljivo kurvom i lažljivicom, kralj njihov gledao je u dete, ne sećajući se slične stvari. Male dragane kafanske vrste želele su da se približe dečaku, prljavom ali veoma milom, strašna čuvarka klozeta, majka pesničkog naslednika, govorila je neopisive stvari okupljenoj publici i mašući opasno muškom štakom, i pljujući ih vrlo.

I pošao je Živko Junačko, kralj, odrekavši se naslednika, pošao je po kafanama domovine, za njim išli su stihotvorci, imaoci velikih reči, majstori iskrenih strofa, vrlo pijani. Pokazivao je šta sve može svojom prevelikom umnom snagom, mnogi su ga pitali može li još i ovo ili ono, odgovor pesnikov bio je uvek potvrdan. Onda se iz publike digao Jovan Podzemaljski, kritičar života, klasik zabranjene misli, poštovalac surovih radnji prema sebi samom, iz džepa, prilično pocepanog, izvadio je revolver zaplenjen od okupacione sile i postavio pitanje o dragovoljnoj smrti. Gledajući u zacrvenele oči velikog pesnika, Podzemaljski je upitao krotko, blago, može li kralj odgovoriti i na ovaj poziv istorije, krajnji. Živko Junačko uzeo je, lica sasvim mirna, revolver iz Jovanove ruke, zagrizao cev i opalio, kratko.

Na groblje su došli pesnici, rukovodioci ustanka, građani našeg neponovljivog grada, a svuda uokolo, iza tuđih, kišom ispranih nadgrobnih spomenika, na pristojnim udaljenostima, stajale su male žene, stare, hrome i zaražene, velike ljubavi nestalog narodnog korifeja.

U kabinetu P. Bosustova, u njegovoj impozantnoj formalinskoj zbirci, i danas se čuva lažni kažiprst Živka Junačka, izgubljen, kako se tvrdi, u jednoj kafanskoj tuči. Pesnici obnevideli od žalosti i pića godinama plaćaju izgladnelom socijalnom ispovedniku bez posla malu taksu za klečanje pred basnoslovnim formalinskim unikatom, koji se, bez obzira na hemiju, lagano raspada u šartrezno zelenoj tečnosti. Nije, međutim, poznato da li je veliki pesnik sahranjen zaista sa devet ili, pak, što će biti verovatnije, sa svih deset prstiju. U prilog poslednjem treba podsetiti na telegrafsku izjavu proleterskog pisca D. Vidovića, objavljenu u svim novinama na dan smrti mladalačkog korifeja: ,,Čudan događaj. Taj je bar imao sve!"

*Iz knjige "Priče o zanatima" (Nolit, 1966)

Oceni 5