Niko nije mogao da nas smisli
Hans Magnus Encensberger

Photo: wikimedia.org

Kratka istorija buržoazije

To beše onaj trenutak kada smo,
a da nismo ni primetili, pet minuta
bili neizmerno bogati, darežljivi
i elektrifikovani, rashlađeni u julu
ili nam je, u slučaju da je bio novembar,
tinjalo finsko drvo dopremljeno avionom
u renesansnim kaminima. Čudno,
ali sve je bilo tu, doletalo nam je
svakako samo od sebe. I elegantni
bejasmo, niko da nas smisli nije mogao.
Razbacivali smo se unaokolo solo koncertima,
čipsom, orhidejama u celofanu. Oblaci,
u kojima je pisalo: Ja. Neponovljivo!

Svuda smo leteli avionom. Čak i naše uzdahe
plaćali smo kreditnim karticama. Kao svrake
svađali smo se međusobno.
Svako od nas je imao svoju
sopstvenu nesreću ispod sedišta,
na dohvat ruke. U stvari prava šteta.
Bilo je tako praktično. Voda je
tekla iz slavina kao sama od sebe.
Sećate li se još uvek? Prosto omamljeni
svojim tričavim osećanjima
jeli smo malo. Da smo samo slutili
da sve to će proći
za pet minuta, rozbif Velington
bi nam imao sasvim, sasvim drugačiji ukus.

*Pesma objavljena u Beležnici, časopisu za bibliotekarstvo, književnost i kulturu Narodne biblioteke Bor; izabrala i prevela s nemačkog Jelena Radovanović

Oceni 5