Kratko i glupo, ali zato – dosadno

„Džuboks“ broj 94 pojavio se u prodaji 1. avgusta 1980. U rubrici „Singlovi“ predstavljeni su radovi četiri pevača (Vitomir Petković, Elio Pisak, Zlatko Pejaković, Dražen Žanko), jedne grupe (Čokolade) i jedne pevačice (Maja Odžaklijevska). Nešto kao akcija „Slušajmo domaće“! Iz čega, nakon recenzija, sledi samo jedan savet: „Ne kupujmo domaće“!

+++

ČOKOLADE -  Daleko od tebe/ Ne laži (RTB)

Tek što je igla krenula u osvajanje rilni, nešto mi se učini poznatim: taj glas, taj refren, ta melodija, sanjam li ili je ovo onaj „Femando“? Ali gde je ABBA, kad na omotu piše Čokolade, gde su Agnet i Ani-Frid, otkud naslov „Daleko od tebe“, o čemu se radi? - Dođavola - opsova jedan od sedmorice patuljaka - nasankali su nas!

Tačno tako. Kompozitor (kako to gordo zvuči) Mario Mihaljević u zaćorenosti svojoj - oprosti mu, Bože - prepisa „Fernanda“ dok smo rekli ABBA! U igru uvuče kvartet Čokolade koji u dokolici zamišlja kao supergrupu - a ni pocrveneo nije! Čemu taj napor, to upinjanje, kad je posle šest sekundi jasno da je ovo plagijat, a da Čokoladice i Bombone nisu sposobni za nešto ozbiljnije, sem za ovakve mekušaste kopije, plačne, ofucane ljubavno-odurne, kuku-lele tragedije, posle kojih ne mogu da spavam, posle kojih mi je sve slatko i memljivo i...

Ove Čokolade nisu upotrebljivi slatkiši. Rok trajanja im je davno prošao, gnjecave su, neukusne i inspekciji ostaje samo da ih zabrani za jelo! Bežite glavom bez obzira - Čokolade nadiru!

VITOMIR PETKOVIĆ - Dani sunca, dani sreće/ Kad bi znala (RTB)

Vitomir Petković na omotu svoje ploče gleda s optimizmom u budućnost. Crveni šal mu je nehajno - kako drukčije - prebačen preko ramena, njegova frizura ukazuje na jedan ozbiljan, egzistencijalan pristup čitavom show-businessu, ali - gde je ljubavna patnja, neizbežni pratilac ovakvih sklerotičnih manifestacija sreće? Just a moment! Vitomir Petković glasom koji je mutna mešavina Miše Kovača i Olivera Dragojevića poručuje ženskoj spodobi da „niikad neće biti sama“, da „u srcu osta samo seta“, a tu je i onaj večiti rezervoar melodrame kroz fraze o „nežnosti“, „lepoti“, jer „ništa nisam hteo od života“, sve pod parolom „Dani sunca, dani sreće“.

Pomislio sam na trenutak da je ovo džingl kojim se reklamira nudistički raj na nekom od mnogih ostrva našeg Jadrana, ali, avaj! V. Petković je svojom serioznošću odbacio moj predlog i potvrdio da „hotel wave“ 1980. živi, radi, prima platu i nečuvenom gnjavažom inficira sve čega se dotakne. Ovo je bolje od svih pilula za spavanje: dva Vitomira dnevno i sunce će zauvek nestati ispred vašeg horizonta.

ŽANKO - Kamena sa ramena/ Ja sam tvoj (RTB)

Bacanje kamena s ramena dobilo je svog propagandistu u mlađanom Draženu Žanku koji s nečuvenom dozom raspomamiljene nostalgije, krika i očaja peva (da li je to pravi izraz?) o tim davnim vremenima kad su se kamenčuge odvaljivale sa snažnog tela, da bi na kraju urliknuo „Zašto više nema toga - tako ti Boga!“ i uplašio me da se sav tresem, brrrr! Svu ovu ličnu tragediju zabeležio je cmi vinil korne nije bilo lako da pretrpi teror vriske i cike Žankovog glasa i besomučnu jurnjavu instrumenata koji su se tražili i onako uzgred, razbijali kamenom glavu nesrećnim slušaocima, koji su u neverici otvarali usta i mrmljajući tražili pomoć s neba!

Da udovoljimo Žanku i zasitimo ovce na broju, predlažem: pod hitno da uvedemo novu disciplinu. Bacanje singlova s ramena! Prijavljujem se i prvi, počasno, bacam Žankov singl. Daleko, u vasionu, da ga ne čujem, ne vidim, da nestane, da se zapali, da se uništi, da ode iz mog života, da me oslobodi more, da me pusti da dišem. Kupite i zavrljačite iz sve snage! Mnogo uspeha na lokalnim takmičenjima!

ZLATKO PEJAKOVIĆ - Pjesma je da se pjeva/ Tvoje oči  (RTB)

Plavom moru, talasima, barkama koje se ljuljuškaju odgovara i prava muzička pozadina: raspevani glas Zlatka Pejakovića, mnoštvo mandolina, gomila gudača, crno vino i čaše koje lete. Doduše, „Pjesma je da se pjeva“ ima i jednu klapu koja iz petnih žila ćakula „Marjane, o Marjane“, no, ni to ne spašava Pejakovića od stropoštavanja u more, pa se jedno buć - baš lepo uklapa u ovu pitoresknu sličicu za portret jednog pevača na jednoj obali.

Z. Pejaković je uobičajeno morbidno raspoložen, čovek je veseo, njegovo la-la ne posrće ni pod tekstom ni pod vedrom melodijom, pevač gura dalje i ništa ga ne može zaustaviti. „Pjesma je da se pjeva“ (baš lep naslov, jel da, učiteljice?) prelepi je primer izvomog kiča dueta Mihaljević-Pejaković, dezodorans za Mohikance i širu familiju, jednom rečju, pasta za zube sa dodatkom saharina.

- Dečko, dečko: zatvori usta! Ubi me promaja! - reče drugi patuljak i vrati se svojoj Crvenkapici, pardon Snežani.

MAJA ODŽAKLIJEVSKA - Odnosiš mi srce moje/ Vraćam se (RTB)

Mnogo volim kad ljudi ispunjavaju ono što obećaju. Maja je na prošlom singlu rekla (jasno i glasno) „Ti si moj sledeći promašaj“ - i nije omanula. „Odnosiš mi srce moje“ je divan promašaj, oh kako sam plakao! Suze su mi krenule onog časa kad sam čuo da su se on i ona „kasnog ljeta“ zavoleli i čekali „zoru koja se rađa“ kad - užasa!!! Njega iznenada, neobjašnjivo i bez razloga odnosi bela lađa“, brod-fantom koji tako u sitne sate, iz čista mira, kupi ljude po obali, ostavljajući iza sebe ucveljene mlade dame kojima je srce odneto, koje cmizdre i suze rone.

Maja obećava da će ga čekati, kao fol, čitati njegova pisma i znate već šta se sve govori kad čovek ode „belom lađom“ - ali, nešto kontam u sebi: šta bi se desilo sa ovim singlom da je i Maju zgrabio onaj brod-fantom? Ko bi snimio ovo parče slomljene iluzije? Ko bi nam pevušio o razočarenju, o nadi, ko bi me terao u plač? Pošto B strana nosi naslov „Vraćam se“, sad mi je malo lakše. Taman sam pomislio da nema happy-enda kad eto ga: čovek se vratio, potopio „belu lađu“, ukokao posadu i peva koliko ga grlo nosi: „Vraćam se“. Maja mu trči u susret i svi su srećni i veseli. The end.

ELIO PISAK - Una Ragazza Bionda/ Volim, volim te ja (Jugoton)

Borba za najgori singl godine postaje sve oštrija. Doduše, nema lažiranja kao u fudbalu, ima samo čarobnih detalja koji ukazuju da ljudi stvaraju iz srca, pardon, džepa i da im kvalitet, pardon, lova, nisu tako važni. Elio Pisak stupa na nesigurno tlo čvrstim italijanskim naslovom koji je - otkrivam - samo refren upućen nekoj plavokosoj devojčici „lepoj kao san“, za koju - pazite - Eliju ne bi bilo teško da „da svoj život". Šta u stvari hoće Elio Pisak? Zar niste shvatili: čovek želi „plavokosu devojčicu“ i ne preza ni od žrtava. Moj život, njen život, njegov život - ko mari, dragi moji! A ceo story odenut je u bizarnu atmosferu hotelskog talasa, plačnih gitara, raspolućenih bunjeva, vatrenog (brrr!) ritma, koji me njiše kao barka, koji me nosi kroz morske dubine, i gde ne pomaže „ni čaša gorkog vina“ koju Pisak uzima kao melem na ranu. Umesto vina poželim čašu cijankalija, umesto Pisaka poželim da gnjuram što dublje, u hladne prostore gde ne mogu da čujem kako peva. Oh, blaženstva!

* Objavljeno u rubrici „Singlovi“ u Džuboksu broj 94, od 1. avgusta 1980.

(NASTAVIĆE SE)