Krava

Prastara, ispali zubi,
na rogu svitkovi leta.
Gonič je tukao grubi
tamo gde trava cveta.

Šuškanje miša u štali
srcu se ni mili mnogo:
Tužno se sećanje javi
na telca s cvetastom nogom.

Uzeše materi sina,
i prva radost se sruši.
A ispod jasike, s klina,
kožu mu vetar suši.

Uskoro, s heljde i trave,
za sinom krdo da smanje,
u omči, stegnute glave,
povešće i nju na klanje.

Žalosno, pretužno, svelo,
rog će u zemlju da rine...
Sneva o gaju u belom,
i sanja travne doline.