Evropski endemski rasizam iz ugla globalne medicine
Bolnic 02 S

Photo: www.fticonsulting.com

Kriminalizacija izbrisanih i migranata

U vreme kada sam dobio poziv da dostavim rad za konferenciju Mirovnog instituta u Ljubljani okupirala me je dilema da li da se priključim humanitarnoj lekarskoj misiji u Bangladešu. Izučavao sam situaciju u toj zemlji, gde se nasukalo, bežeći pred nasiljem, 809.000 begunaca iz Mjanmara. Vrlo brzo sam shvatio da situaciju u regionu Cox Bazar, poznatoj turističkoj destinaciji, ne samo da ne poznajem, nego, iz ugla svoje kulture, ne mogu ni da zamislim. Na primer:  92% stanovništva nema pristup pijaćoj vodi, samo je 0,36 lekara na 1000 stanovnika, država plaća samo 7.8% zdravstvenih usluga svom stanovništvu, dok je 43% stanovništva neuhranjeno. Ovoj slici treba dodati još endemsku koleru. Shvatio sam i to da je ta šokantna situacija rezultat društveno-istorijskih okolnosti, vrlo slično kao što je kod nas, u dobrom delu Evrope, slučaj sa rasizmom. Bangladešu je istorijski razvoj doneo koleru, a nama je istorijski razvoj doneo rasizam. Smem reći da je rasizam na ovim prostorima endemska pojava uzrokovana istorijskim razvojem. Objasniću na primeru izbrisanih i migranata šta to znači.

Pravi problemi sa rasizmom počinju onda kada dobije institucionalnu potvrdu, što znači kada se dočepa vlasti. U Sloveniji je institucionalizacija rasizma počela brisanjem 25.000 Jugoslovena iz zvaničnih knjiga koje je sprovela vlada Slovenije 1992, nepunu godinu nakon osamosvajanja od Jugoslavije (1). Sve do presude Evropskog suda za čovekova prava (2) sve vlade Slovenije i veći deo politike smatrao je ovaj rasistički čin državotvornim aktom, a jedan deo politike i „duboka država“ i dalje tako misle, i tako se i ponašaju. Paradoksalno, a za nas lekare posebno zanimljivo, u kršenju čovekovih prava sve do danas prednjači Lekarska komora, koja dosledno postavlja politiku iznad struke, drznuvši se da ne samo ne poštuje Ženevsku konvenciju, već i da otvoreno krši domaći zakon. Mnogi lekari bili su kriminalizovani i drastično kažnjeni zato što su bili lojalni svojim pacijentima a ne politici (3). Kazne su bile „brisanje“ iz registra stanovnika od strane državnih organa i nedobijanje lekarske licence i poništavanje specijalizacija od strane Lekarske komore.

Iako je potpisnica Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i svih pratećih dokumenata i drugih zakona koji regulišu čovekova prava, Slovenija nastavlja sa masovnim kršenjem čovekovih prava odmah nakon ulaska u EU. Reč je o uskraćivanju prava na zdravstvenu zaštitu moliocima za međunarodnu zaštitu (azil). Prvi zakon o azilantima u samostalnoj Sloveniji donela je Drnovšekova vlada 1999. koji priznaje pravo moliocima na osnovnu zdravstvenu zaštitu (član 43). Već Janšina vlada 2006. donosi novi zakon o azilu i ovo elementarno ljudsko pravo negira i dozvoljava samo hitnu medicinsku pomoć (član 46). Deset godina kasnije Cerarova vlada potvrđuje Janšino kršenje ljudskih prava (član 86.) a slovenačka politika donosi sud da se je Cerarovim zakonom Slovenija u potpunosti uskladila sa zakonima Evropske unije (4). Ova tvrdnja nije u potpunosti bez osnova. U regionu od članica EU sličan zakon imaju Hrvatska i Mađaraska, ali ne i Bugarska koja priznaje pravo na osnovnu zdravstvenu zaštitu (čl. 29 zakona iz 2007). Ipak, poštovanje prava migranata i azilanata na zdravstvenu zaštitu je izuzetak.

U Britaniji ova prava se poštuju, u Nemačkoj i Francuskoj ne. Italija, Španija i Grčka su popravile svoje zakone nakon migrantske krize i omogućile zdravstvenu zaštitu. Neke evropske države, poput Belgije, imaju brojne dodatne zakone i kraljevske ukaze kojima obezbeđuju svim migrantima, a ne samo moliocima za azil, izuzetno dobre mogućnosti za zdravstvenu zaštitu. Praksa, međutim, pokazuje da u ustavno multikulturnoj Belgiji uprkos pozitivnom zakonodavstvu, razvijenoj kulturnoj medijaciji i brizi celokupnog društva - zajedno sa angažovanjem najvećih humanitarnih organizacija kao što su Crveni krst i Karitas, koje u Sloveniji uopšte ne učestvuju u zbrinjavanju molilaca za zdravstvenu zaštitu – celovitu zdravstvenu zaštitu ostvari samo 14% migranata (5). Komplikovan zdravstveni sistem i kulturne barijere su po sebi velika prepreka, kojima zakonska restrikcija uopšte nije potrebna. Očigledno, govoreći o moliocima za međunarodnu zaštitu, zakonska restrikcija u Sloveniji i drugim zemljama ima za cilj odvratiti molioce i onemogućiti međunarodnu zaštitu, jer na odluke o zaštiti se čeka više godina i u tako dugom periodu nije moguće biti bez osnovne zdravstvene zaštite. Ove restrikcije najviše pogađaju najranjivije.

Pritom treba reći da Slovenija sa 2,52 lekara na 1000 stanovnika prevazilazi SAD i Japan u relativnom broju lekara i nešto preko 1300 molilaca za azil na godišnjem nivou, koliko je 2017. i 2016. bilo registrovanih u Sloveniji, nije nikakvo opterećenje za razvijeni zdravstveni sistem. Samo jedna opština u Sloveniji, Ilirska Bistrica, relativno nerazvijena, veličine 15.000 stanovnika i jednim zdravstvenim domom sa desetak lekara, počev od 1998, bez ikakvih je problema zdravstveno zbrinjavala 5.000 izbeglica iz BIH. Kakav problem onda može biti 1.300 molilaca na nivou cele države? Pogledamo li još više unazad videćemo da je 2015. bilo samo 277 molilaca za azil, 2013. bilo je 272. U vreme kada je Janšina vlada donosila svoj restriktivni zakon, problem azila praktično nije postojao. Očigledno zakonska restrikcija čovekovih prava ima glavni zadatak da održava u životu rasizam kao vladajuću ideologiju, u pitanju je politička mera za koju je Janša očigledno u EU našao sagovornike, dok dr. Drnovšeku 1999. ove mere i ideologija nisu bile potrebne da bi vladao.

Restriktivno zakonodavstvo prema moliocima za azil nije samo kriminalizacija azilanata i migranata već i kriminalizacija lekara koji moliocu za azil ukazuje pomoć. Svi lekari koji su radili sa migrantima i azilantima mogli su da osete ovu kriminalizaciju na svojoj koži. Pružati pomoć čoveku u suprotnosti sa zakonom nije mala niti jednostavna stvar. Kome lekar treba biti lojalan: zakonu ili pacijentu? Da li lekar mora sarađivati sa vladom koja masovno krši čovekova prava? Da li se treba pobuniti ili utihnuti? Standardno, recesivno, kvazi-profesionalno mišljenje koje se na svakom koraku može čuti u Sloveniji je „lekar ne sme da se meša u politiku“. To mišljenje lansiraju lekari karijeristi postavljeni na političke položaje, koji ustvari brane primat politike u medicini zbog vlastite koristi. Istina je potpuno drugačija: lekar je advokat pacijentovih prava i dužan je da upozorava na njihovo kršenje. Ovo su dileme od esencijalne važnostri za lekarsku profesiju; pojam „dvojne lojalnosti“ (Dual Loyalty) koji se sve češće sreće u modernom društvu, u suprotnosti je sa osnovnim zakonom profesije - da je lekar lojalan samo i jedino pacijentu - koga od najstarijih vremena regulišu profesionalni kodeksi poput Hipokratove zakletve ili u moderno doba Međunarodni kodeks medicinske etike Svetskog lekarskog udruženja. Na gore navedenom primeru Lekarske komore Slovenije videli smo kako primitivne zajednice, koje za osnovu svojeg delovanja uzimaju rasizam, kažnjavaju lekare kojima je lojalnost pacijentu važnija od lojanosti politici. Međutim, primer Lekarske komore Slovenije nije jedinstven u svetu po primeru kršenja bazičnih pravila lekarske profesije. Za vreme vladavine aparthejda u Južnoafričkoj Republici lekarska struka se potpuno adaptirala na vladavinu rasizma. Ponavljam: za vreme vladavine aparthejda u Južnoafričkoj Republici lekarska struka se potpuno adaptirala na vladavinu rasizma! To znači lekari su usvojili načelo rasizma u svom profesionalnom radu! Zato je godine 2000. u Durbanu, JAR, održana svetska konferencija na temu „dvojne lojalnosti“ u medicini na kojoj je učestvovalo preko 56 stručnjaka – lekara iz celog sveta - a sa namerom da se objasni i spreči širenje ove po lekarsku struku neprihvatljive (i nepojmljive!) prakse (6). Po svemu sudeći, i mi u Sloveniji morali bismo da organizujemo konferenciju poput Durbanske zbog veoma slične prakse u našoj zemlji.

U vreme kada su naši rasisti utvrđivali svoje bunkere, lekarske organizacije u razvijenom svetu publikovale su svoje stavove o čovekovim pravima azilanata, begunaca i migranata i na taj nači, snagom svog autoriteta, diktirali politici civilizacijske norme koje ova ne sme prekršiti. Jedan od najcelovitijih takvih dokumenata je izjava Australijskog lekarskog društva o pravima molioca za azil i begunaca (7).

Kod nas su relevatne lekarske organizacije ostale neme i dosledno podređene politici – ne samo one koje su se ranije isticale masovnim kršenjem čovekovih prava, poput Lekarske komore Slovenije, već i organizacije koje su naizgled potpuno stručne, kao na primer Nacionalni zavod za javno zdravlje (NIJZ). Tokom našeg humanitarnog rada (DfA) neprestano smo upozoravali na niz javno zdravstvenih problema koje sreću molioci za azil u Sloveniji (od hronične malnutricije do kasarnskog smeštaja i dislokacije) međutim NIJZ, čije je to polje delovanja, ni u jednom slučaju nije reagovao kao da ga javno zdravlje molioca za azil uopšte ne interesuje. Pojavili su se i intervenisali, onda kada za to nisu postajale medicinske indikacije: vakcinisali su kurdsko dete iz Sirije protiv malih boginja (morbili), sedam dana nakon što je zbog morbila bilo otpušteno  iz bolnice u Grčkoj, i doputovalo u Sloveniju afebrilno i sa razvijenim imunitetom, kao i svi koji preleže ovu bolest, zato je dodatna imunizacija bila najblaže rečeno - potpuno besmislena. Sama akcija proticala je ovako: medijima je javljeno da se u Azilantskom domu nalazi dete iz Sirije bolesno od malih boginja, i kad je stvorena atmosfera straha, došli su i u velikom stilu spasili naciju od opasnosti: nepotrebnom vakcinacijom. Vakcinisali su sve redom ko je tada bio tamo, neke nesrećne Kubance, službu obezbeđenja, socijalne radnike... Tako su ostavili jak medijski utisak spasilaca svoje nacije od opasnih migranata koji nam dolaze svaki dan i prete raznim bolestima. Mi smo ovaj slučaj nepotrebne vakcinacije objasnili i objavili na našem internet blogu ali naravno, niko u NIJZ zbog lažne medicinske (medijske) akcije nije odgovarao, iako bi po logici stvari morao (8).

Uskraćenost migranata u EU za pravo na zdravlje bila je tema raznih istraživanja još pre nego što je 2015. nastao zadnji migrantski talas. Klasično delo na tu temu je knjiga iz 2011. grupe autora koju je predvodio sociolog Bernd Rechel sa London School of Hygiene and Tropical Medicine. Njegovu knjigu pod nazivom Migration and health in European union, potpisala je i vlada R. Slovenije pridruživši se ovom projektu (9). Tamo prilično eksplicitno piše da mnoge zemlje EU zloupotrebljavaju medicinu za odvraćanje migranata da se kod njih nasele. Rasizam je, dakle, po svemu sudeći, normalno političko sredstvo u EU. Piše i da su članice EU više puta bila pozivane od dva generalna sekretara UN, Kofi Anana i Ban Ki Muna, da donesu zakone koji će onemogućiti kršenje čovekovih prava u oblasti zdravlja ali se to do sada nije dogodilo. Štaviše, svedoci smo sve većeg i sve prisutnijeg razisma u evropskom društvu.

Ovaj kratak pregled želim da zaključim primerom iz humanitarne prakse DfA. Pre izvesnog vremena pisao sam tekst o našem humanitarnom radu za jedan mesečnik. Spomenuo sam, ne navodeći ime već samo specijalizaciju, doktoricu iz jednog zdravstvenog doma u provinciji koja nam je pomogla svojim pro bono radom u slučajevima preko potrebne dijagnostike. Ubrzo me je urednica pozvala telefonom i rekla: „Ne možete to tako napisati, znate li šta joj se može desiti? Najmanje to da joj na parkingu pred Domom zdravlja iscepaju gume ili razbiju šoferšajbnu. A možde će dobiti i otkaz. I ko zna šta sve još...“ Morao sam sakriti sve podatke, i koji je zdravstveni dom i koje specijalizacije je doktorica. Štaviše, i njen pol sam sakrio napisavši da je doktor, da se slučajno ne posumnja na nju. Dakle, živimo u društvu u kojem pomoći određenom čoveku, određenoj vrsti ljudi, može biti žestoko kažnjeno. To je tipično za vladavinu rasizma. Ta vladavina nije u potpunosti javna, kao što je bila u Hitlerovoj državi, ali je dovoljno moćna da izaziva realan strah kod većine ljudi. Verovatno zato mnogi od doktora koji nam pomažu žele ostati anonimni, i to razumemo. S druge strane, ljudi su raspoloženi da pomognu. Rasizam nije stanje ljudske duše, to je politika koja se vodi da bi se prigrabila vlast i imala lična korist. Zato kada se govori o endemskom rasizmu u Evropi treba potcrtati da ta sintagma označava jedino određeni politički kontinuitet – nekad na margini a nekad u centru - koji neprestano podgrevaju određeni krugovi politike. Manifestacije rasizma u medicinskoj praksi i odnosima srećemo u Sloveniji od 1991. do današnjih dana. Primeri koje smo pomenili u tekstu govore nam s jedne strane da je rasizam teška društvena bolest, a sa druge - da rasizmu nije mesto u medicini. Zloupotreba medicine u političke svrhe nije samo specifičnost Slovenije, već se susreće u mnogim zemljama Evropske unije.

IZVORI I LITERATURA:

(1) Jasminka Dedić, Vlasta Jelušić and Jelka Zorn, The Erased, 2003, Mirovni inštitut, Ljubljana

(2) ECHR: https://www.statelessness.eu/sites/www.statelessness.eu/files/attachments/resources/ECHR_GC_Kuric%20v%20Slovenia_June2012.pdf

(3) Hipokrat na domobranski način: http://izbris-blog.blogspot.si/2017/11/hipokrat-na-domobranski-nacin.html

(4) https://www.rtvslo.si/slovenija/sprejet-nov-zakon-o-mednarodni-zasciti-obstrukcija-sds-a-in-nsi-ja/387366

(5) Nel Vandevannet, direktor Belgijske misije Medecins du Monde, Welcome Speech na Nacionalnem kongresu belgijske podružnice MdM, februar 2017, Brugge, Belgija.

(6) Dual Loyalty & Human Right in Health Professional Practice, 2002, Physicians for Human Rights and School of Public Health and Primary Health Care, University of Cape Town

Bernd Rechel, Migration and health in the European Union, 2011, Open Universyty Press, Berkshire, England

(7) AMA Position statement: Helth Care of Asylum Seekers and Refugees, 2011, https://ama.com.au/sites/default/files/documents/Health%20Care%20of%20Asylum%20Seekers%20and%20Refugees%20-%202011.pdf

(8) VACCINATION IN ASYLUM HOME AGAINST MEASLES BY THE NIJZ (National Public Health Institute), WAS NOT REALLY NEEDED: http://zdravniki4azilante.blogspot.si/2017/07/vaccination-in-asylum-home-against.html

(9) Bernd Rechel, Philipa Mladovsky, Walter Deville, Barbara Rijks, Roumyana Petrova – Benedikt, Martin McKee, 2011, Migration and Helth in the European union, Open University Press, Berkshire, England.

Oceni 5