Kristalna soba

U divljini me devojka mala
Zgrabi dok plesah goneć teskobu,
Odvela me u svoju sobu
I zlatnim ključem zaključala.

Soba je bila sva od zlata
Što sa kristalom blešti i seva,
Unutra se otvarao nepoznat
Svet prepun blaga Mesečeva.

Tu drugu Englesku videh, i drugi
London, i druga zdanja tvrda,
I dvor, i Surej Bouer drugi,
I drugu Temzu i druga brda.

I drugu devojku što beše njena
Blistava slika od sjajnog daha,
Jedna u drugoj zatvorena
Triput – o kakav drhtaj straha!

I kakav osmeh! Trostruk! Od njega
Buknuh ko plamen nepoznati;
Poljubih devicu belju od snega,
Ona mi trostruk poljubac vrati.

Vatrenom rukom i žarom grubim
Segoh za likom unutrašnjim
Al soba prsnu! – i sad se gubim
Kao na putevima prašnim

Uplakan dečak koga čuva,
Nauznak legavši, žena bleda,
I opet u spoljnjem vazduhu tog sveta
Ispunih jadom vetar koji duva.

*Prepjevali M. Pavlović i Lj. Simović