Kriva priča

Prolaze mnoge stvari
nikad tvoj, nikad isti
nikad mi, što smo htjeli
mali sni, razbit ću ih sam.

BOA – Kriva priča

U maloj sali za sastanke u Mesnoj zajednici Božidar Adžije u Nišu, za kabastim stolom sa prašnjavom pletenom korpicom na sredini, punoj sasušenog cveća – sede trojica muškarca. Ćute i čekaju.

Neprovetrena sala sa poređanim školskim stolicama u nekom, gotovo destruktivnom rasporedu – prvi red stolica se uvijao ka drugom redu i tako u neprekidnom nizu, sve do zadnjeg dela sale, kao odsečeni meandri – bila je u polumraku, iako je bilo jasno prolećno podne. Ekipa državne televizije, tačnije, dvoje njih: kosmati kamerman i natapirana, rošava novinarka; nameštali su oskudnu opremu oko centralnog stola, kao da je bio prazan, avetinjski sto. Ili, stol.

Na stolu masni otisci. Možda.

Dva tinejdžera u najmračnijem delu sale, kod ulaznig portala – drhte. I oni nešto čekaju.

Dvojica lepo obučenih muškaraca za stolom, skoro da se dodiruju; ne stariji od dvadeset pet godina, sa novotalasnim frizurama, liče jedan drugom, i samo pažljivi posmatrač bi uočio jedine dve razlike među njima. Jedan na sebi ima sako crne boje i razdeljak na levoj strani. Drugi od dosade krsti ruke i gužva svetloplavi sako. Razdeljak na njegovoj kosi je na desnoj strani. Treći čovek je bez sakoa, na pristojnoj razdaljini od potonje dvojice, ali dovoljno blizu njih, namerno nekonvencionalan, možda misteriozan, nesvakodnevan i pomalo tajanstven. Verovatno peder. Šapuće u prostoru ispred njihovih lica. Ništa bitno. Onaj sa levim razdeljkom zeva.

Svi gledaju ka ulazu. Iako im bubuljičava lica drhtavih tinejdžera zaklanjaju vidik, ignorišu njihovo prisustvo. Anksiozna novinarka (ah, ta njena lavlja frizura!) rafalnim pogledom lomi zidove i kosi sve nemirne čuperke dvojice izbezumljenih dečaka. Nervoza nije objašnjenje, ni definicija. Nije ni nedojebanost. Tako stoje stvari sa njom.

Prazno je, ipak.

Konferencija za štampu. Kao.

Ništa.

Drugari, nije vam ovo Holivud.

A koncert večeras?

Dvojica novotalasnih frikova ubijaju u pojam misterioznog domaćina pored njih.

Koji kurac...?

Ovaj guta knedle. Previše je servilan za ukus svih prisutnih. Gnjida.

Organizator. Uz to ima frizuru kao Boris Bizetić.

Novinarka im prezrivo okreće leđa i užurbano sklapa mikrofon i slaže kablove. Kamerman umire od dosade. Razmišlja o pivu.

Koji kurac...?

Sve je ličilo na užareno podne u nekoj američkoj vukojebini na srednjem zapadu. Kotrljajuće korenje (tumbleweed) i pustinjski p(j)esak u očima.

Kraj. Svega. Života?

To je trenutak koji tinejdžeri iščekuju.

Pa, tako bre.

Novinarsku ekipu odnosi rečna struja ka novim propalim događajima. Nema priloga za Srbiju danas, jebi ga. Ko će da plati frizera i psihoterapeuta? A ko da plati pivo? Jebena anonimna grupa. Purgeri, ili šta…?

Slavko konačno izlazi iz sale. Tinejdžeri mu se osmehuju, sve je u redu, ali gledaju mu iznad ramena. Gde je Mladen? Slavko ih gleda kao usmrćenu mladunčad. Glupi Niš!

Posle Slavka, izlazi organizator. Zastaje da sačeka pevača.

Pošto se Mladen Puljiz pojavio, važno mu je prišao, ćuteći. Mladen ga je otresao kao prašinu sa revera.

Visoki tinejdžer mu prilazi dok u ruci drži koniku. Jedna fotografija. Što da ne!?

Stidljivi tinejdžer, kosterniran prisustvom idola, samo se smešta u Mladenov zagrljaj, kao u gnezdo. Klik! Super. Ovaj se smeje kao čovek kome je izgorela kuća. Misli o interesovanju publike. Takođe, razmišlja o tome da li je sve ovo vredno napora.

Može sad on?

Može. Jebite se. Hehe, kez kao prava zvezda.

Onda ide, čeka ga Slavko.

Ovi ne primećuju njegov odlazak. Obojica drže koniku kao sveti gral. To je to. Imamo ga.

Neposredno nakon što im se organizator unosi u lice i važno vrti kažiprst, vade karte za koncert iz svojih džepova. Upoređuju ih. Pederu pokazuju srednji prst.

Puši ga. Imamo sve. Sada.

Večeras sledi koncert. Boa. Muzički klub.

Smeju se i grle. Sreća je sve to što možeš da dohvatiš. I fotka sa Mladenom Puljizom.

Idi u pičku materinu! To je to.

NEOPHODNA DOPUNA PRIČE ZA MLAĐE ČITAOCE + EPILOG:

Bila je to 1982. godina. Grupa Boa je gostovala u Nišu tog proleća. Koncert je bio rasprodat.

Pod uticajem muzičkih pravaca art roka, fanka i novog romantizma, sastav Boa počeo je s koncertnim aktivnostima 1979. godine u sledećem sastavu: Mladen Puljiz (klavijature, vokal), Slavko Remenarić (gitara + tekstovi), Igor Šoštarić (bubnjevi) i Damir Košpić (bas).

Pripreme za izlazak u javnost trajale su dugo. Još 1974. godine krajem osnovnog i početkom srednjoškolskog obrazovanja Puljiz i Remenarić, pored bavljenja klasičnom muzikom, a pod uticajem grupa Yes, King Crimson, Genesis, David Bowie, Roxy Music, Peter Gabriel i dr., počinju sve više eksperimentarišu i s drugim stilovima. Nakon serije početnih nastupa i debitantskog albuma osvojili su naklonost publike i kritike, te, prema glasanju objavljenom u muzičkom časopisu Džuboks, osvajaju naslov najperspektivnije grupe 1982. godine. LP Ritam strasti iz 1982. godine dodatno je potvrdio stečeni status i grupa je odsvirala stotinak koncerata širom bivše Jugoslavije.

Njihovi najveći hitovi su: Milion, Stol, Dođi, Govor tijela, Sela gore, Stup od soli, Tako lijepa i druge. 

Tu neuspelu konferenciju za štampu pamte samo dvojica tinejdžera.

Jedan od tinejdžera, onaj bubuljičavi, autor je teksta i živi svedok tamne strane istorije.

Inače, zbog razumevanja trenutka, te, 1982. godine:

Desila se turneja Riblje čorbe "Od Čačka do Beograda – Ko preživi, pričaće": u Zagrebu u gužvi stradala jedna devojka; tri dana kasnije izbija afera zbog stihova "za ideale ginu budale" i "kreteni dižu bune i ginu".

Argentinske vojne snage iskrcale su se na Foklandska ostrva, britansku koloniju u јužnom Atlantiku koju su čuvala 84 britanska marinca.

Petar Stambolić izabran za predsednika Predsedništva SFRJ.

Rođena Onika Tanya Maraj, poznatija kao Niki Minaž, američka rep pevačica.

Nijedna fotografija sa Mladenom nije uspela. Visoki tinejdžer je naopako stavio film u fotoaparat. Razočaranje je bilo veliko i ostavilo je na autora ovog teksta poguban uticaj, pa sada, mnogo stariji, i dalje žali za tim delićem mladosti. Sve je to, ipak, bila kriva priča.

Jedina uteha su pesme koje je ova sjajna grupa ostavila iza sebe i facebook prijateljstvo sa ženom Mladenovog brata od strica. To je taj dah mladosti koji nikada ne može okopneti.

A Zagreb je i dalje hladan grad i jako sam mu privržen.