Merlinka festival: Dokumentarni film „Do daske“ (2022)
Sveljo 01 S

Photo: Screenshot

Krivica je u oku posmatrača

Većina se verovatno dobro seća da su se početkom 2020. godine pompezno najavljivala hapšenja političara i drugih javnih ličnosti. Tvrdilo se da se radi o pedofilima, te da se o njihovim aktivnostima sve zna. O tome se govorilo kao da je reč o koncertima i bioskopskim predstavama, a ne o ozbiljnim krivičnim delima koja ugrožavaju najranjivije među nama. Ubrzo je umesto pomenutih krupnih ličnosti uhapšen fotograf, modni kreator i DJ Srđan Šveljo, a tabloidi su naslove spremili pre nego što je do hapšenja uopšte došlo. Dakle „novinari“ su još pre zvaničnog privođenja objavili da je Šveljo „monstrum koji je podvodio, drogirao i fotografisao maloletna lica“.

Film počinje u momentu kad Šveljo priprema izložbu kolaža u dvorištu porodične kuće, a u pozadini se čuje „Moj heroj je svoj, jedinstven, lud, kreativan, pun ljubavi, uvek je srdačan i voli da pomogne drugim ljudima. Moj heroj je moj ujak Srđan Šveljo“. Ove reči stoje kao suprotnost audio isečcima iz TV priloga koji će se čuti kasnije, a u kojima se pre bilo kakve istrage Šveljo osuđivao za zločin koji nije dokazan.

Onaj/a koji/a stane bar na trenutak da malo razmisli, vrlo lako može da dođe do zaključka da novinari koji rade u tabloidima nisu nekakva svevideća bića poput onih iz filma Minority Report (2002), što znači da ne mogu da znaju da li je neko kriv ili ne. Upravo se zbog toga u tekstovima koriste inicijali osumnjičenih, valjda da se ne bi napravila atmosfera linča koja nikada nije donela ništa dobro. Mnogi dokumentarni filmovi su se bavili time kako neprofesionalno izveštavanje može da utiče na sudski proces, te da zauvek uništi živote onih čije se fotografije pojave na naslovnim stranama pre nego što bude dokazano da su počinili ono za šta se terete.

Reljić je u jednoj izjavi za agenciju Beta rekao da je suđenje preko medija „nažalost, uobičajena pojava na Balkanu“ i dodao da „tabloidne novine neprestano i nekažnjeno organizuju hajke na ’veštice’. Ko god da stane na put moćnicima, momentalno postaje žrtva stigmatizacije ovakvih medija, poput Srđana Švelja, koga su mediji optužili za pedofiliju, iako mu nikada nije ni suđeno za to krivično delo”. Objasnio je i da iako je tužilaštvo u Novom Sadu podiglo optužnicu u kojoj nijedna tačka nije bila u vezi s pedofilijom, javnost to nije mogla da sazna – znala je samo ono što piše u novinama, jer je suđenje bilo zatvoreno. Šveljo (53) je osuđen na dve godine zatvora, ali ne zbog pedofilije. Život i ugled su mu ipak uništeni, a autor filma podseća da se najavljena hapšenja političara pedofila do danas nisu dogodila.

Jedna od sagovornica u filmu je i profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić koja kaže da je „ono što je pogubno, pogotovo u poslednjih nekoliko godina, u našoj tabloidnoj štampi jeste to suđenje putem medija ili pokušaj uticaja na sud, a na osnovu samo onoga što se saopštava u tim istim medijima, što se ne može nazvati utvrđenim činjenicama. Znate, suđenje i presuđivanje se vrši u sudnici, to je mesto gde se donosi sudska odluka – nema boljeg mesta, ma koliko mi kritikovali naše sudove, da se utvrde činjenice koje se tiču nekog krivičnog dela, a onda, ako se utvrde, da se izrekne odgovarajuća sankcija“.

Tamara Skrozza s druge strane podseća da patimo od takozvanog „kuvanja afera“ i objašnjava da se tokom neke hajke danima nižu naslovi poput „evo otkrićemo, znamo ko su pedofili, ubice i špijuni, ko su švaleri i ne znam šta još, i onda se odjednom taj balon izduva. Kad krenete onda nazad u te medije, vidite da se u tom trenutku, dok je kuvana ta afera, dešavalo nešto mnogo veće, politički značajnije, a nama je data koska, da se mi tom koskom bavimo i da je glođemo do iznemoglosti“. U tom glodanju neretko prožderemo i ceo nečiji život.

Nema rasprave o tome da li bi ozbiljne optužbe trebalo ozbiljno istražiti – odgovor je nedvosmisleno potvrdan. Takozvani „novinari“ ipak nisu istražitelji, a naslovi koje kuvaju nisu činjenice, već ozbiljne klevete. Pišući o teorijama zavera Žarko Puhovski ističe da danas nije samo lepota u oku posmatrača, jer joj se izgleda pridružila i racionalnost. Da i krivica može da stane u to isto oko svedoči film Do daske – Šveljo nam, poput onih kanarinaca koji žive u rudnicima da bi svojom propašću upozorili rudare da je vreme da se sklone, poručuje da niko nije bezbedan – hajke su odavno počele.

Oceni 5