Krsta Petrović: Kako je u Rusiji otkrio popularnost

Takmičenje za „Zlatni mikrofon" 1961. već je odavno ušlo u estradnu istoriju. Među izabranim pevačima koji su se našli na istoj pozornici Doma sindikata, pred nestrpljivom i uzbuđenom publikom, bili su Višnja Korbar, Elvira Voća, Tereza Kesovija, Đorde Marjanović, Nada Knežević, Anica Zubović, Dušan Jakšić, Lola Novaković, Predrag Gojković... i Krsta Petrović.

- Svaki pevač izvodio je po tri pesme: jednu domaću i dve strane. Moj izbor bila je pesma „Ti si moja obala", dok mi je za inostrane numere aranžmane radio Aca Nećak. Čitavo takmičenje trajalo je - sistemom eliminacije - nekoliko dana, da bi se, na kraju, odlukom žirija, odvojilo pet pevača: Anica, Nada, Tereza, Lola i - ja. Svakom od nas organizatori su trebali da predaju „Zlatni mikrofon", čak nam je, sećam se, reditelj Sava Mrmak govorio gde da stanemo, šta da radimo. I počne. Izađu Lola, Nada, Anica... i taman kad smo se Tereza i ja pripremali da krenemo na pozornicu, sav usplahiren dotrčao je muzički urednik, neki Erić, i rekao nam da se priredba prekida jer su Đorđevi navijači ogorčeni što on nije ušao među prvih pet.

Po prvi put u životu bio sam stvarno besan. Posle tolikih napora, truda, odabira pesama, podrške - odjednom ništa! A znalo se, tvrdim bez lažne skromnosti, da su, u oštroj konkurenciji, ovih pet pevača zaista - bili najbolji... Onda je nastala prava gungula, Đorđa su na rukama nosili po Terezijama, svašta je tu bilo! Posle takmičenja, bila je zakazana večera u „Palasu". Tereza je, ljuta, otišla u Dubrovnik, dok sam se ja, ipak, pojavio. Prišli su Erić i muzički direktor Radija, Josip Kalčić, i pokušavali da me smire. Kalčić mi je rekao: „Dobro znaš zašto nisi dobio ‘Zlatni mikrofon’, ali ćeš zato ići u Rusiju sa Bubišinim (Vojislav Simić) orkestrom. Ići će još Anica, Lola, Cune. I niko više".

Meni je to bila satisfakcija, kakva-takva, za ono što se dogodilo u Domu sindikata. Jer, sasvim otvoreno, Tereza i ja smo bih pokradeni. Đorđe nije imao prava da se ljuti, jer publika nije ništa odlučivala već autoritativni stručni žiri; ali, Đorđu je očigledno bilo teško da tako nešto prihvati, pa otud i njegovo različito viđenje ovog događaja. Verovatno mu je ugodnije da misli da je on u pravu! Ali, istina je samo jedna...

„Počasni građanin" Gruzije

U leto 1961. izabrana muzička ekipa Beograda krenula je na turneju po SSSR-u. Predrag Gojković i Lola Novaković pošli su u Rusiju kao verenici: na ispraćaju, na železničkoj stanici, bili su sa svojom familijom, koja je otvoreno govorila o budućem venčanju.

Sasvim objektivno, pored zvezda tipa Lole ili Cuneta koji su se u to doba odlično kotirali, i pored Anice Zubović koja je bila na vrhuncu svoje karijere - Krsta Petrović izgledao je kao autsajder. Prvi koncert imali su u Lenjingradu, pred 7-8.000 ljudi na otvorenoj pozornici u „Letnjoj bašti".

Odmah je iskrsao problem: ko će prvi da peva. Vojislav Simić, šef velikog džez orkestra brzo je snimio situaciju. Lola se tresla od straha, Cune nije znao kako se zove, Anica je takođe bila uplašena, ali je Krsta spasao koncert, pojavivši se na sceni sa serijom pažljivo odabranih pesama: „Kad si kupim mali motorin", „Ti si moja obala", „O, Rozi", „Marina". Publika je otkinula od sreće i Krsta je, tokom turneje, polako postajao glavna zvezda koja je završavala svaki koncert! Time je sebi otvorio vrata Rusije koja ga je docnije oberučke prihvatila i u kojoj je Krsta ostavio nekoliko godina svog života.

Držeći se poučne ruske poslovice ,,U tuđoj crkvi nemoj se moliti svojom verom", Krsta je Sovjetski Savez prihvatio kao pravi profesionalac: idelogija i sistem nisu ga interesovali, jer je sebe smatrao gostom koji nema prava da se meša u poslove domaćina. Zbog takve filozofije, Petrović je redovno bio rado viđen u SSSR-u: kao čoveka i pevača, pamti, primali su ga sjajno. Seća se ruske publike koja je vaspitavana u duhu teatra i koja izvođača prima kao umetnika, bez zvižduka i primitivnih izliva nezadovoljstva. Osokoljen takvim navijačima, Krsta je mnogo puta uhvatio sebe da u Sovjetskom Savezu peva slobodnije, opuštenije nego kod nas. Nije ni čudno što je tamo bio popularniji nego u Jugoslaviji!

Mada je mnogim pevačima SSSR bio izvor prihoda, neki od jugoslovenskih izvođača - ne zaboravlja Krsta - bahato su se ponašali, jadikujući nad nestašicama i velikim redovima, žaleći se što im puter nije dovoljno žut, ali ne zaboravljajući da uredno podignu svoje dnevnice i honorare. Za razliku od njih, Krsta Petrović i Eduard „Edika" Sađil - koji su se po Rusiji najčešće družili i delili sobu - odlazili su u radničke restorane, jevtine kafane i na delu, uz flašu votke, iskazivali solidarnost bratskih slovenskih naroda.

Po povratku sa prve ruske tumeje 1961. Lola i Cune su se rastali. Šta se konkretno desilo, teško je reći, ali je činjenica da se Predrag Gojković iz SSSR-a jedini vratio bez prebijene pare, dok je, recimo, Krsta sa sobom doneo 850.000 dinara, Sađil čak 1.200.000 što mu je bilo dovoljno da odmah kupi stan!... Onda je januara 1962. Lola pevala u Zagrebu „Ti nisi došao" i rasplakala čitavu Jugoslaviju koja je dobro razumela šta znače ljubavni jadi. Sa ili bez para, svejedno!

Krsta je u Sovjetskom Savezu boravio trinaest puta, ukupno - tri i po godine. Od mnogobrojnih turneja, seća se one iz 1967. kad su „Indeksi" oduševili rusku publiku („žarili su i palili"), uprkos upozorenjima zvaničnika da ne pevaju na engleskom i da se manu rokenrola. Posle šest meseci provedenih u SSSR-u, Krsta je - na insistiranje svojih domaćina - ostao još dva meseca, sarađujući sa Moskovskim mjuziklom. Stanovao je po hotelima „Metropol", „Ukrajina", „Berlin" i „Moskva", i doživeo da ga ljudi prepoznaju na ulici, čestitaju i traže autograme.

- U Sovjetskom Savezu je Đorđe Marjanović neprikosnoveni pevač broj jedan; tek docnije su se pojavili Radmila Karaklajić i Ivica Šerfezi, ali su i oni, kao i svi mi, koristili već utabane staze Đorđa Marjanovića - hodanje kroz publiku, padanje na kolena, ljubljenje ruku, svetlosne efekte. U svemu tome, Đorđe je bio prvi. On je, u Rusiji, sinonim za jugoslovenskog pevača. ... Od ostalih, lepo su prolazili Miro Ungar, Bojan Kodrič, Zdenka Vučković, Miki Jevremović. Vanja Stojković je dugo godina bila vrlo popularna, to bi se moglo reći i za grupu „One i oni", kao i za „7 mladih" koji su bili dobro primljeni. Zlatne godine jugoslovenske estrade u SSSR-u bile su od 1962. do 1973: nakon toga popuštaju svi kriterijumi, stižu pevači kao Mišo Kovač ili Josipa Lisac, koji nisu imali uspeha. Čak ni autor kakav je Arsen Dedić nije doživeo veliku popularnost, jer je šansonjerska tradicija u Rusiji veoma jaka i tu za pevače takvog stila nema šansi.

Krsta Petrović nije imao razloga da se žali. Još i danas, sovjetska publika pamti njegovu interpretaciju pesme „Tbilisi", zbog koje su ga i prozvali „počasnim građaninom Gruzije"! Vredi citirati i vest iz „Politike" (7. marta 1972.) da je „beogradski pevač Krsta Petrović snimio na Lenjingradskoj televiziji polučasovni šou-program u boji. Gost emisije bila je Ljiljana Petrović, dok je Krsta Petrović pevao kompozicije Aleksandra Koraća, rusku kompoziciju ‘Karoljeva’ na tekst Puškina, kao i neke italijanske kancone".

O sukobu Vukov - Marjanović

Paralelno sa karijerom u Sovjetskom Savezu, šezdesetih godina - u doba apsolutnog primata zabavne muzike, za koju se tvrdilo da nikad neće izumreti i da će večno ostati mlada i romantična - Krsta Petrović je bio redovan gost mnogih festivala koji su, kao „Pesma leta", postajali sve veći i ambiciozniji.

- Bilo je to jedno nezgodno vreme, kad su se ljudi međusobno mrzeli, kad su pevači počeli da shvataju da cilj opravdava sredstva, jer je mnogo toga - i novac, i slava, i prestiž - bilo u igri. To je sramotno vreme zabavne muzike, jer kako drukčije nazvati sve ono što se dešavalo na relaciji Marjanović - Vukov? Čini mi se da je Đorđe bio slab kao ličnost, da nije mogao da podnese da Vice pobeđuje na „njegovom" terenu, u Kragujevcu ili Zaječaru. Marjanović je, tehnički rečeno, bio psihološki nepripremljen, jer je bilo očigledno da je Vukov bolji pevač, kvalitetniji, a da je Đorđe - bar statistički - najpopularniji. Po meni, kao posmatraču, došlo je do glupe i nepotrebne svađe, i smatram, da je u toj situaciji Đorđe pogrešio.

Nakon svega, Udruženje jazz muzičara i zabavne muzike Srbije, da bi nekako izgladilo stvar, poslalo je delegaciju u Zagreb: bili smo tu Bubiša Simić, ja, Petar Vujić i Dule Jakšić, da na delu pokažemo da sve nije tako crno i da jedna svađa u muzičkom svetu nikako nije tipična za međusobne odnose. U Zagrebu su nas divno primili, napravili su prijem za mnoge pevače... i sećam se da smo bili zaprepašćeni kad smo čuli da iz jednog ćoša Đorđe, koji je takođe bio na prijemu, uz klavir, peva „Zagreb, Zagreb", pesmu, koja mu, garantujem, nikako nije bila bliska i koja je delovala kao provokacija.

To mi se kod Đorđa nije dopalo. Vukov je izvukao deblji kraj, i velika je šteta što on danas ne peva, što se ne bavi svojom profesijom. Greška je greška, ali ništa nije večno; ljudi su bili na robiji, pa su se opet vraćali u društvo kao cenjeni i poštovani građani. Vukovu ta prilika nije data. I siguran sam da mu danas nije lako da živi, a da ne može javno da peva...

Petrovićeva karijera, u međuvremenu, dobila je i nadgradnju u obliku diplome na sociologiji: bio je to treći fakultet koji je pohađao i prvi koji je - završio. Pod mentorstvom pokojnog Dragana Jeremića, Krsta je za diplomski rad odabrao temu „Specifičnosti društvenog položaja estradnih umetnika Srbije". S diplomom u džepu, ohrabren i svestan svojih vrednosti, Krsta kao da je odjednom shvatio da je period iza njega predstavljao „šalabajzersko" vreme; s novim elanom krenuo je da peva - i na njegovo iznenađenje - počela su da stižu i priznanja, možda zadocnela, ali ipak zaslužena. Priznaje da se promenio. Postao je zreliji, stabilniji, mirniji, uveren da tačno zna koliko vredi.

Okrenuo se gradskim pesama koje su mu, kaže, postale zavetrina, jer je definitivno - prošlo vreme šlagera koji danas, i ako imaju publiku, nemaju adekvatan prostor za izvođenje. Pomalo lenj za sebe, Krsta nikako da napravi LP ploču za koju se godinama zariče da će je snimiti; objašnjava da „podgrejavanje stare čorbe ne uspeva ni najspretnijoj domaćici" i zadovoljava se da se ponekad pojavi na televiziji, na radiju, drugarskim večerima i povremenim koncertima - da se vidi da je živ. Ne boluje od velikih ambicija, ne sanja o velikom povratku, svestan je da su ovo, ipak, druga vremena - i da je u modi nekakva druga muzika protiv koje ništa nema.

Pamti da je pevao pred mnogim političkim glavešinama koje lično nije poznavao, ali su mu, ipak, bili slušaoci takve veličine kao Tito, Kardelj ili Ranković. Seća se da je u vreme kad je engleski bio proskribovan kao „jezik imperijalizma" pevao „Dijanu" pred Rankovićem, dok je orkestar sa strahom gledao šta će se desiti. Ranković je samo podigao muštiklu, klimnuo glavom i Krsti je laknulo. Iza bine došao je Ćeća Stefanović i rekao pevačima da pevaju šta hoće, da se ne obaziru na njih. Svi su odahnuli!

Kad govori o svojoj karijeri, Krsta je, uglavnom, vrlo zadovoljan. Nije možda ostvario sve što je hteo, ali je, s druge strane postigao i nešto što nije očekivao. U tom nerešenom skoru, nikad nije dostizao ekstreme: ni zvezdane visine slave, ni grubo tle životnog poraza. Ostao je, za prijatelje i poznanike, Krle, koji nikako ne bi menjao svoj život, uz tihu patnju što nije postao dirigent o čemu još sanja.

Uz orkestar, palicu, frak i podijum, čarolija jednog života bila bi sasvim potpuna! (Iz knjige “Bolja prošlost” objavljene 1989. godine)

U IDUĆEM NASTAVKU: GABI NOVAK – PAMTI SAMO SRETNE DANE