Krsta Petrović: Neokaljani glas

Za klasičan estradni cirkus koji podrazumeva udaranje ispod pojasa, samohvalisanje, lake napade paranoje ili hroničnu depresiju - drug Krsta Petrović nikad nije imao razumevanja. U karijeri koja je počela pedesetih godina (u vreme kad se još pazilo na lepo ponašanje) a traje sve do danas, Krsta je ostao neokaljan: nije se tukao za nagrade i trofeje, za sobom nije vodio razularene čete navijača, dosledno je poštovao kućni red i mir, stoički uveren u svoju poslovičnu profesionalnost i lično dostojanstvo.

Sigurnost mu je ulivala takva sitnica kao što je glas: bez vidljivih napora, elegantno i lako, Krsta je maestralno pevao i to mu pravo niko nije mogao oduzeti!

Priznavali su nevoljno to i oni tipovi koji su galamdžijski mahali svojim tiražima, tiho pateći što nemaju Petrovićevu urođenu nonšalanciju i energiju, ispravno zaključujući da je muzika ipak nešto više od cifara i sume na žiro-računu. Da sve bude gore po njih, Krsta Petrović nikako nije ličio na standardni pevački uzorak.

Obrazovan i elokventan, brižljivo je negovao ličnu oazu u balkanskoj estradnoj pustinji koja je vegetirala u blaženom neznanju i čekanju od tezge do tezge. Uspeo je da sačuva živce, osnuje porodicu, diplomira na sociologiji i, nakon svega, da hladno i trezveno progovori o karijeri koja se protegla preko tri decenije.

Život u okupiranom Beogradu

Rođen je u Beogradu, na Voždovcu, 27. septembra 1928, od oca Nedeljka i majke Bosiljke, u porodici u kojoj su još bili tri sestre i stariji brat (1912.) Najmlađi član familije Petrović pohađao je osnovnu školu „Vožd Karađorđe". Bio je, uglavnom, dobar đak koji je više pažnje posvećivao održavanju gole egzistencije nego učenju. Sa devet godina počeo je privatno da radi: kopao je tuđe bašte i raznosio mleko!

Kao đak drugog razreda Sedme gimnazije, dočekao je rat 1941. godine. Periferijski život, čak i u uslovima okupacije, tekao je svojim tokom, komšijski i prijateljski, uz deobu svakog parčeta hleba. Sedma gimnazija morala je da se seli u paviljone (blizu današnjeg stadiona JNA), a potom u školu „Kraljica Marija", na Avalskom drumu. Zajedno sa drugovima iz razreda, Krsta je triput nedeljno išao na predavanja, dok im je, u stvari, glavno zanimanje bila krađa drva iz nemačkih kamiona; isečena drva docnije su prodavali i zarađivali za džeparac.

Prvi konkretan muzički susret Krsta je imao u prvom razredu gimnazije, u vreme kad su, uslovno rečeno, postojale dve “omladinske organizacije": „Skauti" i mnogo popularniji „Sokoli". Profesor fiskulture Zdenko Pavić, otac Milorada Pavića („Hazarski rečnik"), na priredbi za dan Svetog Save naložio je mladom Petroviću da peva pesmu „Lulo, moja lulice". Sledeći korak bio je vrlo prirodan; Krsta se pridružio crkvenom horu i svake nedelje - pod upravom profesora Medakovića koji je predavao veronauku - pevao u manastiru na Senjaku.

Istovremeno, trebalo je od nečega živeti. Kao i mnogi ondašnji vršnjaci, Krsta je neko vreme preprodavao bioskopske karte sve dok se nije razvio biznis sa cigaretama koje su donosile najunosniju zaradu.

- Na današnjim Terazijama, na mestu Robne kuće, nalazila su se dva bioskopa: Novaković je imao donju i gornju salu, a bio je tu i „Metropol", pored koga se nalazila kafana „Takovo". Tu smo od švercera kupovali bugarske cigarete za 200 dinara po paklu, a prodavali ih po 300. Cigarete su bile kurentna roba. Narod je u redovima stajao za domaći „Timok"! S koferčetom punim cigareta odlazio sam na „tezgu": u Knez Mihailovoj ulici imao sam čak i svoje mesto, sto vezan lancem, gde sam od osam ujutru do sedam uveče sedeo i prodavao cigarete. Jednog dana sam kući došao sa 45.000 dinara u džepu! Bile su to velike pare, jer je, recimo, kilogram masti koštao 2.000, naravno, kod švercera.

Otac i majka koji nisu znali čime se bavim, napravili su scenu, ali sam ih nekako ubedio da to nije tako opasno. Međutim, nije bilo baš naivno. Žandarmi su mog druga Svetu Zorića uhvatili u preprodaji karata, došli u školu i zabranili mu da idućih godinu dana pohađa gimnaziju... Bilo je to vreme kad smo morali da se snalazimo: otac i ja držali smo tri koze i prodavali mleko! Kad krenem u školu, povedem koze na ispašu! Dešavalo se da me profesor opominje da su mi koze izašle na Avalski drum, i šta ću: napustim čas i - trk za životinjama!.

Slobodno vreme Krsta je ispunjavao šutiranjem krpenjače ili odlaskom na fudbalske utakmice „preko puta kuće" na stadion predratne „Jugoslavije", koja je za vreme okupacije promenila ime u „1913". Glavni fudbalski obračun tih ratnih dana bio je između ,,BSK"-a i „1913", a najveća zvezda - Rajko Mitić kome su konkurisali tipovi poput Jezerkića, Čabrića, Stankovića ili Veličkovića. Ponekad su fudbalski gosti Beograda bili timovi iz Šapca i Požarevca, a teren su često rezervisali i Nemci, igrajući međusobno sa svojim vojnim timovima.

Udarnik pred mikrofonom

Oktobra 1944. oslobođen je Beograd. Rusi su, pamte očevici, ušli pobedonosno u glavni grad, ali onako loše obučeni, iscepani i izmučeni nisu delovali kao prava, disciplinovana vojska. Svejedno, slovenski duh je bio jači, no i on je popustio pred prilikom da se od novopridošlih Amerikanaca i Engleza dobije po koja jakna čije je posedovanje bilo statusni simbol. Jednu od takvih bluza Krsta nije skidao šest-sedam godina!

- Posle oslobođenja, glavna atrakcija bile su - tačkice! I, naravno, cipele, odnosno cokule koje ste dobijali ako idete na radnu akciju. Do tad sam, recimo, nosio drvene klompe koje sam „zaradio" na kopanju kanala ka Batajnici, u organizaciji Nedićeve vlade, za mladiće koji su kao nadoknadu za rad dobijali nekakvu uniformu od šatorskog krila, klompe i - hranu. Kad već govorim o preživljavanju, sećam se da se za vreme rata, u današnjoj ulici Svetozara Markovića, nalazila velika menza sa kazanima na ulici gde se narod Beograda hranio, što je bila velika pomoć u vreme gladi i nemaštine...

Polet posleratne obnove Beograda, nije mimoišao ni Krstu Petrovića koji je, kao deo napredne omladine Voždovca, čistio ruševine, kopao i raskopavao ulice, skidao tramvajske šine, pošumljavao parkove. Krenulo se sa organizovanjem radnih akcija van Beograda, medu kojima je prva bila još januara 1945. na Crnom vrhu, prema Bugarskoj. Mladi Petrović, zbog bolesti, morao je da propusti ovu avanturu, ali je stigao u Kupinovo, na seču drva!

Entuzijazam omladinskih masa bio je neviđen: niko nije pitao za posebne uslove stanovanja ili prehrane, radilo se takvim tempom kao da komunizam sutra stiže! Udarnička značka nosila je šezdeset tačkica, za trideset se moglo kupiti novo novcijato odelo, dok su patike kod „Borova" koštale 15 tačkica i vlasniku omogućavale kompletnu društvenu slavu! Na igranke se nije moglo ići u cokulama: bele patike, namazane cinkvajzom bile su propusnica za ples koji je imao širi društveni značaj!

Krsta je učestvovao na sedam radnih akcija, među kojima su Brčko-Banovići, i Šamac-Sarajevo, čijim se rezultatima novo komunističko društvo decenijama ponosilo. Entuzijazam je imao i materijalno pokriće: bez potvrde o učešću na akciji, nije se mogao upisati sledeći razred u školi, niti otići na fakultet. Bilo je to vreme karakteristika kad nikako nije bilo svejedno šta piše o ponašanju, vladanju i zalaganju brigadira, pa je u skladu sa zahtevima novog doba Petrović postao član SKOJ-a i disciplinovano izvršavao postavljene zadatke. Pod budnim okom proverenih partijskih drugova, Krsta i ostali omladinci regularno su pisali parole po zidovima: „Živeo Josip Broz Tito", „Dole kralj", „Dole reakcija", „Živela Crvena armija". Na sadržaj ovih soc-grafita, logično, nije bilo primedbi!

Po završetku mature i na zahtev Mesnog rejona, Krsta je upisao veterinu, mada je želeo da studira poljoprivredu i šumarstvo. Dobio je prilično veliku stipendiju: 1800 dinara. Na veterini je proveo tri godine i upravo ga je tu zatekla Rezolucija Informbiroa, koja ga je - još jednom - uverila da politika nije ono čime treba da se bavi. Odlučio je da više ne ide na sastanke SKOJ-a, i u skladu sa statutom, posle deset minusa - bio izbačen. Rasterećen ideoloških zahteva i obaveza, Krsta se okrenuo sebi: zajedno sa svojim društvom krenuo je u „Krsmanac", u Balkanskoj ulici, gde se oko muzike okupljala omladina, slušala ploče i pevala u horu. Na nagovor Steve Jakovljevića („Balkanska trilogija"), tadašnjeg rektora Beogradskog univerziteta, Krsta je upisao biologiju i stigao do četvrte godine studija!

Paralelno je pevao u horu „Krsmanović", sve dok 1950. Humorističko pozorište nije objavilo audiciju za pevače u njihovom malom horu. Upravnik pozorišta bio je Radivoje Lola Đukić, vrlo cenjen i vrlo ambiciozan. Krstu su primili za stalno, sa lepom platom od 3.500 dinara! Odmah ga je zapazio Bora Simić, upravnik Radio-hora, pozvao ga da dođe kod njega, na šta je Petrović rekao sudbonosno „da" i dobio platu od 7.500 dinara! Majka i otac bili su protiv. Činilo im se da je muzičarski hleb suviše lagodan i neizvestan, i da je jedina prava stvar da Krsta diplomira na biologiji. Međutim, ovakvom životu teško je bilo šta zameriti: Krsta je imao novaca, posao nije bio mnogo naporan, a tezge i muzička uzbuđenja davali su poseban šarm neobaveznosti.

Za svoju prvu gažu na igranci u Nušićevoj ulici (na mestu današnje poslastičarnice „Opatija"), Krsta, „Nafta", Mika „Žuti" i „Mačor" (Milan Stojanović), dobili su po 900 dinara! Pevačka karijera usladila se mladom Petroviću: po koncertu je već dobijao 8.000 dinara, dok mu je plata iznosila čitavih 30.000!

- Uzor mi je bio i ostao Net King Kol! Voleo sam takvo ležernije pevanje, za razliku od „berberskog" načina interpretacije, malo uštogljenog, koje su plasirali Ivo Robić i Vojin Popović. U Beogradu sam imao primat na pevanje a lá Net King Kol, jer, budimo iskreni, to nije bilo previše teško u maloj konkurenciji: Robić je, u jugoslovenskim okvirima, već tad bio veteran, pevali su Pavle Živojinović, Olga Nikolić i Olga Jevtić, stigli su Dušan Jakšić i Lola Novaković... dok su za narodne pesme bili zaduženi Anđelija Milić, Radmila Dimić, Nada Mamula.

U borbi između muzike i biologije - nauka je morala da popusti. Krsta je digao ruke od studija, mada su ga terali da krene na Muzičku akademiju ili čak u operu. Okrenuo se totalno muzici, bio stalni gost na igrankama i koncertima glavnog grada i konsenkventno svom kvalitetu stigao do Radio-Beograda za koji je počeo da snima. Petrović je prihvaćen kao tipičan šlager pevač, što je u ono doba, tvrdi, bilo „lepo, lako i lagodno".

Prve pesme koje je snimio za Radio bile su „Stari hrast", „Don't Blame Me", „Fascination", „Naš randevu", „Dva plava oka", numere koje su današnjim merilima bili autentični hitovi. Kako je u to doba Zagreb već imao svoj festival, Udruženje jazz muzičara pokušalo je da organizuje sličan spektakl. U Domu sindikata, na priredbi koja se zvala „Beogradsko leto", pevali su Gabrijela Gabi Novak, Anica Zubović, Lola Novaković i - Krsta Petrović. Najavljivan je i Net King Kol koji, naravno, nije došao, ali je umesto njega stigao ništa manje slavni Kvinsi Džons i prvi put se predstavio beogradskoj publici.

- Bilo je to vreme drugarstva među pevačima, kad o novcu nismo razmišljali, jer gramzivosti nije bilo. Nismo ni znali šta znače menadžeri - ljudi koji stoje iza nekog pevača - sve dok se nije pojavio Đorđe Marjanović koji je, izgleda, znao nešto što mi nismo. Njega je, naime, prihvatila Zlata Rakić (buduća g-đa Marjanović) sa Radio-Beograda, koja je radila kao novinar, a docnije u Sekretarijatu muzičkog odeljenja. Vrlo komunikativna i sposobna, Zlata je Đorđu trasirala put ka popularnosti i naučila ga šta i kako treba da radi. On je uvek bio šansonjerski tip pevača sa limitiranim mogućnostima, stilski nezreo, ali izuzetno vredan i uporan. Radio je, koliko je mogao, i na svom glasu, išao je na časove kod g-đe Mezetove, ali je najviše učinio na svom scenskom izrazu, večito je išao ispred nas. Zlata mu je bila velika pomoć, kao organizator, savetnik, menadžer i prijatelj, i na njenom primeru smo videli da pevač ne može da bude sam, da treba nekog ko će ga „gurati", podržavati...

„Koske" umesto nagrada

Prvi zvanični festival na kom je Krsta učestvovao bila je „Opatija 60". Još uvek pamti kolege i koleginice koje je tamo sreo; Ivu Robića, Jelku Cvetežar, Marijanu Deržaj, Jasnu Benedek, Duška Jakšića, Lolu Novaković, Anicu Zubović. Po lepom običaju, pevači su u Opatiju stigli sedam dana ranije na „morske pripreme", kako bi imali vremena da se adaptiraju na atmosferu, nauče pesme, probaju sa orkestrom. U alternaciji sa Ivom Robićem, Krsta je pevao nekoliko pesama od kojih se seća numere Hede Pilić „Jesen na morskoj obali". Stariji i iskusniji Robić savetovao je Krsti da mnogo ne peva u Beogradu („samo dva-tri puta godišnje") i da šansu potraži van glavnog grada, što je Petrović prihvatio kao jedno od svojih životnih pravila; verovao je Robiću jer je ovaj bio vrhunski profesionalac iza kog je stajala supruga Marta, sposobna i pronicljiva da iskoristi svaku šansu za svog muža i njegovu karijeru.

Festivali onog doba bili su mesta za druženje; pevači su se ophodili prijateljski i drugarski, nije bilo kupovine glasova, iskreno se verovalo u teoriju da samo dobar glas i dobra pesma mogu da budu garancija kvaliteta. Sticajem okolnosti, Krsti Petroviću - kao pevaču kome se verovalo i za koga se znalo da može da „izvuče" i „spase" svaku pesmu - redovno su pripadale numere koje su ujedno bile komplikovane i nekomercijalne. Te „koske" su Petroviću ipak bile drage, jer su predstavljale dokaz da zna i ume da peva, i da u tu činjenicu niko ne sumnja. Čak ni konkurencija koja mu je iskreno aplaudirala znajući da kod Krste nema foliranja. Sve je bilo čisto i prirodno!

- Godinama sam pevao na tim festivalima i nikad nisam dobio nikakvu nagradu! Sigurno, bilo je trenutaka kad sam bio ljut, kad mi je bilo krivo... ali sam shvatio da pobede nisu merilo pevačkog umeća, jer se brzo izgubio onaj pošteni, drugarski duh koji je vladao. U igru je ušao novac, počelo se sa kupovinom glasova, mućkama, i, odjednom, estrada više nije bila tako nevina i prijateljska. U toj situaciji ja se nisam davio, nit' sam plivao: bio sam standardno isti, i na sceni, i van nje, jer sam - bez lažne skromnosti - znao kako pevam. Dobro!.

Iz prve ruke Krsta Petrović imao je priliku da vidi i čuje ondašnje velike zvezde kojima nije bilo lako da se pomire s festivalskim porazom; takmičarski duh išao je u korak sa realnošću!

- Sećam se i danas Vice Vukova koji je na „Opatiji" pevao „Mirno teku rijeke" u alternaciji sa Dušanom Jakšićem. Vice je bio Dalmatinac bez kompleksa, samouvereniji nego što je trebalo. Kao kolega, solidan, otvoren. Umeo je da se posvađa ako treba - i ja takve ljude volim - jer nije bio od onih koji večito aplaudiraju, koji se udvaraju tek reda radi. Znao je da bude iskren i da pošteno kaže šta misli...

Svako je drukčije prihvatao takmičarsku atmosferu. Lola Novaković je nekoliko puta doživljavala nervne slomove; Dušan Jakšić se ljutio, bio je veliki emotivac; Ivo Robić i Marko Novosel bili su mrtvi hladni, ništa im se na licu nije videlo! A svi smo, priznajem, žudeli za tim prokletim aplauzom publike, za ponekom nagradom, što je ljudski! Čovek voli kad ga prihvate, zato i dan danas imam tremu - a bez treme nema ni posla.

- Za pesmu „Mirno teku rijeke" bio sam siguran da ne mogu da je pevam: to je jedna baritonska laga, lepo, široko međumursko pevanje koje mi ne leži. Dobra pesma bila je „Kad si kupim mali motorin" koju su u alternaciji pevali Cune Gojković i Marko Novosel, i koju sam, kasnije, dosta izvodio u Rusiji na koncertima. Neke od tih festivalskih pesama dosta sam koristio, mada sam svoj program bazirao na italijanskom repertoaru: prvi sam pevao ,,Volare" Domenika Modunja, numere Roko Granate. Na tim pesmama sam se održavao i one su me „hranile". Od domaćih kompozitora, dosta sam sarađivao sa Darkom Kraljićem. Upoznao sam ga odmah posle rata. Imao je divnu pesmu „Ako se ne bi više sreli" koju je uradio za Olgu Jevtić, i koju sam pevao godinama, baš kao što sam činio sa njegovim hitovima „Čamac na Tisi" ili „Randevu".

Darko je, bez dileme, bio prvi beogradski kompozitor: još 1958. u Domu sindikata imao je autorsko veče na kome su učestvovali Lola Novaković, Vera Pančić, Olivera Marković, Dušan Jakšić, Nada Knežević-Bulajić, i još nekoliko nas pevača. Lepe pesme u Beogradu pisali su tad Mirko Šouc, Mika „Žuti" (Živanović), Dragomir Ristić, Žarko Petrović, Milan Kotlić („Ti si bila najlepša zvezda"). Iz Zagreba se javio Stipica Kalogjera čiju smo pesmu „Ti si moja obala" pevali i Gabi Novak, i Tića (Tihomir Petrović), i ja..." (Iz knjige “Bolja prošlost” objavljene 1989. godine)

U IDUĆEM NASTAVKU: KRSTA PETROVIĆ O SVOJIM KOLEGAMA I GOSTOVANJIMA PO RUSIJI