Krstić: Voleo bih da sam muzikalan

SRĐAN ŠAPER: Gde si i kada bio najsrećniji?
NEBOJŠA KRSTIĆ: Teško mi je da se setim. Često sam prilično srećan u krevetu, takođe kada sam gladan, a priprema se ukusna večerica. Međutim, ako ovo pitanje podrazumeva nešto manje ordinirano onda mislim da se sve velike sreće prežive u detinjstvu, one kasnije su manje-više uspešnije imitacije.

ŠAPER: Šta smatraš svojim najvećim dostignućem?
KRSTIĆ: To što izvlačim živu glavu. Kad to kažem ne tvrdim da vodim nekakav hazarderski život, naprotiv, često je to precizno promišljen i do u najsitnijeg detalja isplaniran dan, tako da se omamljujući vrtlozi sudbine svode na nužni minimum.

ŠAPER: Koju osobinu najviše prezireš kod drugih?
KRSTIĆ: Intezivno samoljublje kao i veoma neprijatnu osobinu nekih da više veruju svojim očima nego mojim rečima.

ŠAPER: Koju osobinu najviše prezireš kod sebe?
KRSTIĆ: Hm, intenzivno samoljublje. Možda... ne znam.

ŠAPER: Koje reči ili fraze najviše zloupotrebljavaš?
KRSTIĆ: U mom slučaju to bi bila fraza o tome da je „život samo zbir različitih trenutka“, a to obično govorim kada shvatim da zbog svog promenljivog raspoloženja jedino tako mogu da pratim neophodnost životnog kontinuiteta, kao i da bih ostvario ličnu korist objašnjavajući ovom frazom neke svoje inače teško objašnjive postupke. Ova fraza, dakle, život čini jednostavnijim i lakšim, a u tome je, valjda, ideja, cilj i opravdanost ove zlouoptrebe.

ŠAPER: U kojim okolnostima lažeš?
KRSTIĆ: Prema jednoj literarnoj podeli sve se laži dele na zlobive i nezlobive. Ove druge služe, s jedne strane, da bi događaji, stvari i ličnosti dobili ukrase koje zaslužuju a ne poseduju, a s druge da bi vršile zaštitnu ulogu, jer kao što svi dobro znamo, istina je često neprijatna, štetna i dosadna, te je onda kao takva nepotrebna. To i ja dobro znam da se takvim lagarijama često služim i kad god se umorim i odustanem – ja se pokajem.

ŠAPER: Šta je po tebi najprecenjenija vrlina?
KRSTIĆ: Umerenost i trezvenost.

ŠAPER: Šta je tvoja ideja savršene sreće?
KRSTIĆ: Ponekad mi se čini: savršena sreća je u činjenici da svakog jutra sve kreće ispočetka.

ŠAPER: Šta smatraš najvećom dubinom mizerije?
KRSTIĆ: Ponekad mi se čini: shvatanje činjenice da svakog dana mora sve ispočetka.

ŠAPER: Od čega se najviše plašiš?
KRSTIĆ: U mom imenu krije se i moj stav prema ovom pitanju, nomen est omen. Idealni koncept bezbednog bio bi: prijatelji, članovi rodbine koji mi se bezrezervno dive, žene sličnih osobina i prijatne spoljašnosti... i ja.

ŠAPER: Koji kvalitet najviše voliš u nekoj osobi?
KRSTIĆ: Volim da osoba zna kad treba da ode.

ŠAPER: Koji kvalitet najmanje voliš u nekoj osobi?
KRSTIĆ: Spontanu skromnost.

ŠAPER: Koja je tvoja najizraženija osobina?
KRSTIĆ: Skrmonost. I lenjost, delikatna priroda, promenljivost raspoloženja u rasponu od depresivne introvernosti do melanholičnog šoka.

ŠAPER: Šta je tvoja najveća ekstravagancija?
KRSTIĆ: Što sam se usudio da igram moderne igre na javnim mestima.

ŠAPER: Sa kojom se istorijskom figurom najviše identifikuješ?
KRSTIĆ: Nils Bor. Proučavanje njegove teorije modela atoma omogućilo mi je uspešno polaganje ispita zrelosti u Prvoj beogradskoj gimnaziji.

ŠAPER: Kojoj se živoj osobi najviše diviš?
KRSTIĆ: To je svakakko Aripekka Nikola, finski skakač koji je na Planici prvi preskočio 101 metar.

ŠAPER: Koju živu osobu najviše prezireš?
KRSTIĆ: Milorada Pavića, zato što je on paradigma kolektivne srpske gluposti. Međutim, želim da istaknem da kolektivnu srpsku glupost kao takvu u svakom slučaju ne prezirem, prema njoj sam bolećiv.

ŠAPER: Koje ti je omiljeno putovanje?
KRSTIĆ: Ne volim da putujem. Kad god mogu ja to izbegnem. Mrzim da pakujem stvari kao i da ih raspakujem. Jedino putovanje koje iole podnosim na relaciji je trolejbusa 22.

ŠAPER: Šta je tvoj najvredniji posed?
KRSTIĆ: Prazan album porodičnih fotografija, pumpa za loptu, prva ploča grupe Joy Division, druga ploča grupe Joy Division, košulja marke Gap, gojzerice, after šejv Egoist, vizit karta J.B. Tita, jedan primerak knjige Deskriptivna anatomija anđela od Fehnera.

ŠAPER: Šta najviše ceniš kod svojih prijatelja?
KRSTIĆ: To što mogu da im govorim sve što mislim. Kod ostalih to nije slučaj, ostalima govorim samo ono što mogu da čuju, a to je veoma zamorno.

ŠAPER: Kada bi umro i opet se rodio kao osoba ili stvar, šta misliš da bi bio?
KRSTIĆ: Bio bih gramofon koji radi samo na 33 1/3 obrtaja.

ŠAPER: Šta bi voleo da budeš?
KRSTIĆ: Pilot helikoptera. Avioni su nepodnošljivo brzi i lete suviše visoko. Helikopteri su simpatični. Piloti helikoptera su veliki lafovi, a ja bih mnogo voleo da sam veliki laf.

ŠAPER: Koji bi talenat voleo da imaš?
KRSTIĆ: Voleo bih da sam muzikalan. Naročito bih voleo da imam smisla za ritam. Kada bih bio takav komponovao bih jednostavne i veoma ritmičke pesme koje bi s jedne strane glorifikovale moju ličnost, a s druge bi ulepšavale ljudima pojedine životne trenutke i bile obeležje nečeg čega bi se svi rado sećali.

ŠAPER: Koji je tvoj moto?
KRSTIĆ: Moj moto jeste jedno pitanje: What was the promise that smiled from the maples at evening? – Kakvo nam je obećanje smeškalo sa breza u sumrak? Svaki put kad sebi postavim ovo pitanje dobijem drugačiji, nejasan odgovor. Zbir ovih nejasnoća moj su moto.

ŠAPER: Da li voliš Madonu? A Džeja?
KRSTIĆ: Volim je veoma, zato što je lepa, pametna i nervozna. Džeja isto volim, samo mnogo manje. Međutim, prilično volim Cecu i Miru Škorić. Njih dve zaista odlično pevaju. Bilo bi dobro i za sve korisno kada bi otpevale nešto zajedno sa mnom.

ŠAPER: Zašto su se raspali Idoli?
KRSTIĆ: Zato što su bil isuviše pametni, a suviše mladi i nervozni. Oni su bili kao motor sa pognonom na benzin, naftu, struju i vetar, a nije bilo nikog da uskladi uključivanje i isključivanje ovih mehanizama, pa su se raspali prirodno, na bazi unutrašnjeg sagorevanja. Ja sam u tom procesu ispao prilična budala, mnogo manje budale od mene bili su Srđan i Vlada. Sada mi je žao zbog toga, mada smo posle raspada otišli u legendu u kojoj nas je Zdenko već čekao. Ja ne želim da živim u legendi mada mi to ponekad godi.

ŠAPER: Šta najviše ceniš kod mene?
KRSTIĆ: To što Grcima otrkivaš njima nepoznate detalje o Konstantinu Kavafiju, što znaš taksiste u Nišu, što u Klubu na umtnicite u Skoplju imaš prijatleje koje nikad nisi sreo.

ŠAPER: A šta najmanje?
KRSTIĆ: To što kad se zaljubiš zanemariš svoje drugove, a to nije lepo.

ŠAPER: Čega se najradije sećaš kada je reč o Idolima?
KRSTIĆ: Svakodnevnih proba od 5 do 8, takođe putovanja vozom u istom kupeu. Putovanja kombijem. Putovanja kolima. Putovanja avionom. Snimanja ploča, naročito okončavanja. Brojanja para.

ŠAPER: A čega najmanje rado?
KRSTIĆ: Pa, činjenice da posle koncerta, dok se ja presvučem sve devojke negde zapale.

ŠAPER: Da li su Idoli uticali na raspad Jugoslavije i kako?
KRSTIĆ: Nisu. Oni su bili konstruktivni činilac jugoslovenske krize. Oni su zajedno sa nekim ljudima sličnog profila bili jedna od malog broja karika na kojima se ta zemlja držala.
ŠAPER: Da je danas onda šta bi uradio drugačije, a šta isto?
KRSTIĆ: Više bih vežbao sviranje gitare. Vodio bih dnevnik. Bio bih bolji drug. Više bih čitao ruske pisce.

ŠAPER: Kakva je tvoja idealna žena?
KRSTIĆ: Ona koja se smeje mojim fazonima. Ona koja ne postavlja suvišna pitanja. Ona koja se stalno negde žuri. Ona koja se obraduje kad joj telefoniram. Ona koja ima svoju omiljenu pesmu. Ona koja me ponekad zasmeje.

ŠAPER: Sa kojom ženom bi voleo da se upoznaš i zašto?
KRSTIĆ: Sa Džesikom Rebit. Zbog njenih dubokih plavih očiju u kojima bih prijatno mogao da plivam.

ŠAPER: Koju muziku slušaš, šta čitaš i gledaš?
KRSTIĆ: Čitam bilo koju knjigu, slušam bilo kakvu muziku i gledam šta god ima na televiziji.

*Tekst objavljen u „Vremenu zabave“, juna 1994.