Da nam živi, živi rad
Alkola 01 S

Photo: Sergio Larrain

Krstio bih jariće

Zovem se Grobarov. Predstavljam se radi formalnosti. Inače, možete me pronaći u svakom drvetu koje lista.

A znate gde ne možete da me pronađete? Reći ću vam i to. Ne možete da me pronađete u preduzeću za drebankom, na fakultetu pred šalterom za overavanje semestara, na sednici radničkog saveta, ili na nekom partijskom sastanku. A ja to želim. Možda želim iz dna duše.

Pre neki dan došao sam jednome od vas (možda ste to baš vi bili) u ustanovu da tražim posao. Vi ste me ponudili da sednem, a onda ste me upitali:

— Dakle, vi hoćete da radite, zar ne?
— Da — rekoh — moram da radim, da se angažujem, da se uključim u društvo, pošto ne želim više da me smatrate (vi) nekorisnim čovekom.
— Lepo je to od vas. Samo, ja mislim da vi nećete da radite. Znam ja vas.
— Ali, molim vas — usprotivih se.
— Da, da, nećete! — prekide me jedan od vas. — Volite vi kafanu.
— Hoću da radim! — bio sam uporan.
— Nećete!
— Hoću!
— Nećete!
— Hoću!

Uto zazvoni telefon i jedan od vas mi pruži ruku izvinjavajući se što je zauzet i reče mi da ponovo navratim. Iziđoh na ulicu.

Stajao sam, neodlučan, neko vreme, kad me neko uhvati za ruku. Moja prijateljica Vera, sva besna, ide da baci na glavu nekom poslastičaru kolače jer su pokvareni.

— A posle podne — reče mi Vera kada smo se pozdravljali — idem kod jedne starice da mi gleda u šolju. Odlično gleda.

Zamakla je za ugao a ja sam polako krenuo niz ulicu. Činilo mi se da iza svakog zavijutka čujem glas. Razgovetan glas.

— Grobarove, ti si nas razočarao. Pokoravaš se, je li? Hoćeš da staviš mašnu i šešir. Nismo znali da si kukavica, da ćeš da poklekneš, da se predaš.

Pobegao sam u kafanu, i stao da pijem.

Pred veče je naišao moj poznanik i prišao mom stolu.

— Opet piješ? — upitao me je.
— Opet! — rekoh.
— Ama što se već jednom ne okaneš toga i ne počneš nešto da radiš. Ti si mlad, zdrav. Imaš ti još nade.
— Neću da radim! — vrisnuh.
— Moraš da radiš!
— Neću!
— Hoćeš!
— Neću!

Sutradan sam igrao kolo s brigadirima sa autoputa. Igrao sam ludački. Kroz telo mi je prolazila nekakva struja: prijatna i patriotska. Posle je počela da pada kiša i mi smo se razišli. Ja sam opet pošao u kafanu i tamo plakao, a neki od vas su me tešili. Možda ste to bili vi. Sledećeg dana sam u jednom listu pročitao oglas: „Krstio bih jariće”, a potpis je bio: ,,Jakov Grobarov.”

*Priča iz knjige “Hodočasnik”

Oceni 5