Krsto Giljen: Sklonište

za sebe da nađem parče zemlje
put me nagna do trošne ruine i jedne
kuće pokraj koje zijevaju ovce i
zora ljetnja rudi ispod izvisine
tamo je voda bistra da se ogledneš
tamo je katastar za vojničke trupe
jedan me od njih pogledao milo
i ja od radosti silne kroz obruč
pružam jedan cvijet, da okači o
kapu kad nas već ograde dijele
tamo ima jedan most i pod njim
truckanje i buka, auta jure a on
ni da se obruši ni da se zatrese
tamo ima jedan čovjek što se
dolje dodiruje i mokri u žbunje
tamo ima jedan autić i vozi ga dijete
i po korovu obraslom on trči za ocem
ja ih gledam ispod mosta, ispod hrasta
i čekam vojnika da mi uveče dođe
pa da me povede dalje od žbunja
pa da više nema ograde
pa da život grane iz te ruine
pa da se u tom skloništu skrijem
pa da iz njega nikad ne izađem
iz te pustinje cvjetne, rogobatne
iz te mirisne aleje muškosti
iz tog doma da ne izađem

jedne večeri put me opet nagna
ka skrovištu tome, ka vojniku mome
tamo je močvara bistra i sijenke su sive
tamo su dva dječaka odvezala pse
tamo su pse na mene potjerali
tamo su dječaci grohotom me tjerali
i nikoga nije bilo, ni vojnika ni ovce
ni čovjeka što se dira među žbunje
samo pusta noć i ja u oreolu svome
bježim od uvreda, noći i laveža
tamo su dječaci iz doma me prognali
iz doma mojeg, skrovišta pustog
tamo su dječaci dušu mi sahranili
nikada više nikada više
oprosti mi vojniče
ja ne želim sklonište.