Krv svoju za korporaciju moju

Film

El buen patrón - The Good Boss (2021)

Niko ne voli kapitalizam, osim dobrih šefova koji na njemu zarađuju. Radnici su meso, doduše ne topovsko, ali ranjeno. Svi su zamenjivi. Osim šefa.

Čekajući posetu komisije koja bi njemu i njegovoj kompaniji mogla da dodeli još jednu nagradu za izvrsnost, vlasnik fabrike pokušava da reši sve probleme svojih radnika u rekordnom roku. Javier Bardem se u ulozi dobro snašao, pa mu verujemo – i više nego što je potrebno. Snašli su se i radnici, pa u pomoć prizvali transparente i megafone. Zaboravili su da su ili smrtni, ili potencijalne ubice, a to ume da bude veliki problem.

Korporativna satira veoma je moćna, posebno kad nam crta koliko su nagrade važnije od živih ljudi.

Öndög - Egg (2019)

Ako ne pratite mongolsku kinematografiju, ovaj film je savršen početak.

Slučaj ubistva u pustoj stepi. Važno je da se mesto zločina sačuva, a u tome pomaže usamljena pastirka - žena koja odlučno plaši i vukove i ljude. Njeni planovi za budućnost su usko povezani sa mitovima predaka, ali je u tome i emancipovana – dok u travnatoj pustinji piški na štapić za utvrđivanje trudnoće, u njoj se sudaraju dva sveta – staro i novo, odano i slobodno.

Serije

Time (mini serija, 2021)

Zatvorski sistem je sve osim kazneno-popravni i ova britanska serija to nepogrešivo oslikava. Kroz jezgrovitu, moćnu i odlično zaokruženu priču prikazuje korumpirani sistem, krhkost pojedinca i moć grupe koja se svodi na svrstavanje u čopore.

Još interesantnije, fokusira se na perspektivu lika kojeg je jedna fatalna pogreška dovela iza rešetaka, gde on upoznaje one koji, za razliku od njega, nisu imali sreće ni sredstava da se obrazuju, napreduju i uopšte budu u mogućnosti da izaberu neki drugi put. Na slične životne okolnosti pak svi različito reaguju, pa na osnovu klasne, verske ili bilo koje druge pripadnosti nikoga nećemo moći nasumično da svrstamo u neki čopor. I pored svega što im je nametnuto, ljudi ipak imaju slobodu izbora, makar ona bila veličine zatvorske ćelije. Isto tako, ljudi imaju mogućnost da se pokaju i iskupe, pa i da ne dobiju oproštaj.

Mark, ugledni profesor, ali i alkoholičar koji dok vozi u pijanom stanju ubija pešaka, u zatvoru nailazi na brojne izazove, no odluka da se suoči s njima i pobedi ih je ono što ga dovodi do željenog iskupljenja. Nakon što odsluži kaznu, u sistem ulazi neko drugi, dok neki sve vreme ostaju tu – bilo da su kažnjeni zbog krađe nekoliko desetina funti ili ubistva s predumišljajem, boljeg čoveka naći će samo u sebi.

Bregus – Fragile (mini serija, 2021)

Autori serije istakli su da su želeli da osmisle priču u kojoj će se žena ponašati poput prosečnog fikcionalnog muškarca i u tome su uspeli. Glavna junakinja je naizgled uzorna majka i supruga, dok s druge strane čini niz nelogičnih i riskantnih poteza. Ishitrena je, nedosledna i zatvorena, a ono kako sudimo o njoj direktno govori o tome u kakvom društvu živimo. Autori su tu bili apsolutno u pravu – koliko god želeli da budemo na njenoj strani, ustaljeni obrasci razmišljanja, a i konzumiranja TV sadržaja, vući će nas na sasvim suprotnu. Da je glavni lik muškarac, bio bi nam enigmatičan i kompleksan, analizirali bismo ga do detalja u želji da ga razumemo, dok njoj sve vreme imamo potrebu da kažemo – ženo, saberi se. Ta žena pak ima ozbiljnu traumu koju aktivira iznenadna tragedija, a njen odgovor na nju je bizaran i poražavajući, ali možda u datom trenutku jedini moguć kako bi na kraju došlo do isceljenja.

Polako ćemo otkrivati da ni ostali likovi nisu imuni na mračne porive i diskutabilne odluke, samo što su još uvek u stanju da za javnost održe fasadu običnih pristojnih tipova.

Kao kulisa ovom psihološkom trileru poslužila su velška sela, što daje dodatnu misterioznu dimenziju ovoj priči. Prostora za drugu sezonu ima, uprkos tome što je priča zaokružena, jer toliko toga je ostalo neizrečeno i potisnuto da bi bilo dobro gledati nastavak.

Hellbound (prva sezona, 2021)

Južna Koreja je spremna da ponovo uđe u vaše domove, a preko još jedne serije koja je dinamična, uzbudljiva, ponekad strašna.

Užas ne dolazi od demona koji se penju iz utrobe pakla, već od ljudi koji njihovo ponašanje tumače. Za veru se gine, za veru se mrzi bližnji svoj – svi oni koji bi mogli da ugroze dominaciju nove verske sekte se uništavaju, a ljudi su u tome bolji od svih demona zajedno.

Ova serija u sebi spaja Cliva Barkera, The Da Vinci Code i kultni japanski horor Ring. Pored toga donosi i nešto svoje, što odlična glumačka postavka spretno izvodi pred oči publike. Koncept toliko mami, da je bindžovanje sasvim moguće.

Knjige

Sali Runi „Razgovori s prijateljima“

Iako je naslov sam po sebi jasan i direktno upućuje na radnju, roman zapravo sabira odjeke razgovora filtrirane kroz unutrašnji život 21-godišnje Franses, mlade žene koja tek upoznaje sebe i predstavlja svojevrsnu belu hartiju na kojoj drugi ispisuju svoja uverenja, parole, ljubavne izjave, prihvatanja i odbacivanja, osude, razočaranja... Franses je studentkinja književnosti i spisateljica u nastajanju, a najviše od svega je zbunjeni posmatrač i tumač sopstvenog života. O svakom od likova saznajemo više nego o njoj samoj, tj. dobijamo jasniju predstavu jer su njoj drugi jasniji, odnosno lakše ih svrstava u određene kategorije i procenjuje, baš kao i oni nju. Nevolja je u tome što za svakog od njih postoji realna mogućnost da nikad do kraja ne upozna sebe, a kamoli onog drugog, i da kroz razgovore s drugima servira tek jednu ispoliranu predstavu o sebi.

Samospoznaja je, nažalost ili na sreću, celoživotni proces, koji neko možda nikad ni ne započne. U svakom slučaju, ljudi se susreću i komuniciraju jedni s drugima u različitim fazama tog procesa, što rezultira ili vanvremenskom povezanošću ili isto takvim povređivanjem. S tim u vezi, veliko je pitanje i ko je tu kome uopšte prijatelj, no i to je lekcija koju obnavljamo čitavog života.

Raspravlja se ovde i o vrlo konkretnim temama – klasnim razlikama, stanjem u katolicizmom opterećenoj Irskoj, sve većoj ekonomskoj zavisnosti mladih tamo i, uopšte, u tzv. zapadnom svetu, disbalansu moći i večitim traumama iz detinjstva.

Stil Sali Runi je opor, direktan, lišen svakog viška i nimalo kitnjast. Isprva ćete se pitati šta je to toliko posebno kod nje i čime je zaslužila sve te hvalospeve, sve dok vas (i to vrlo brzo) ne uzme pod svoje i zainteresuje za priču za koju ste mislili da vas se uopšte ne tiče.

Radomir Konstantinović „Filosofija palanke“

„Kult čistote je kult rutinskog (i rutinizovanog) života. Između čistote i rutine vlada znak moćne kauzalnosti koja, ponekad, ide do same istovetnosti, tako da bismo o rutini smeli govoriti, pre svega, kao o čistoj rutini a o čistoti kao rutinskoj čistoti. Kult čistote, u ovoj stilskoj svedenosti, doveden je do prave manije, i to u svemu, u stvarima materijalnog sveta, ali i u sferi ideala moralnih vrednosti. Sve je “staro” i “starinsko”, i sve se, u pokušaju vernosti onome što je bilo, što jeste i što treba da traje, da preživi, neprestano čuva, neguje, obdelava, najčešće u slavu čistog siromaštva, kad se ubogost izjednačuje sa čistotom, a sve po liniji ove vernosti nasleđeno-trajnom, jedno-obraznom i kao takvom s onu stranu smrti, propadanja i prljanja smrću. Svaki preobražaj pretpostavlja izvesnu smrt, jer pretpostavlja neko propadanje, pa je u tom smislu nužno nečist. Apologija trajnosti je apologija čistote. Nema pobune protiv smrti koja nije pobuna u ime jedne čiste nevinosti.“

Pesme

Lizzy McAlpine je 22-godišnja kantautorka iz Filadelfije. Studirala je na Berkliju, postala popularna na TikToku, a mi verujemo da će njen talenat nadmašiti domete jedne društvene mreže.

Podcast

P.S. You're Wrong

Pop kulture nikad dosta, pa tako u okviru ovog podcasta možete naći sve što vas interesuje – od aktuelnih društvenih fenomena do filmova koji pune bioskope, a sve analizirano u razgovoru dvoje prijatelja čija se mišljenja često ne podudaraju.

Slušajte ovde.

Nostalgija

Apocalypse Now (1979)

Kultni film o ratu o Vijetnamu traži da se gleda opet i opet. I svaki put se nauči, ili shvati, još nešto – o filmu, o čovečanstvu, o sebi.

Dokumentarni film

La panthère des neiges - The Velvet Queen (2021)

Kada razmišljamo o bekstvu, obično mislimo na prirodu. Sakrili bismo se u šume, ali smo ih posekli. Volimo oaze, ali smo ih pretvorili u pustinje. Smiruju nas životinje, ali u kavezima. Prija nam čist vazduh, ali su oblasti bez zagađenja sve dalje i dalje. Srećom, ima još onih koji reč „priroda“ pravilno izgovaraju.

Fotograf Vincent Munier, pisac Sylvain Tesson, te rediteljka Marie Amiguet, temelj su dokumentarnog filma o snežnom leopardu. Retki su oni koji se usude da krenu daleko, u onu prirodu o kojoj svi maštamo. Najpre zbog toga što tamo nema udobnosti na koje smo navikli – sve ljudske fantazije o prirodnom završavaju se modernom kolibom i prozorom koji gleda na neku šumu. Dakle, mi smo s jedne strane, životinje, biljke, zemlja, voda i vazduh s druge.

Dokumentarni film La panthère des neiges, ili Sneži leopard u slobodnom prevodu na srpski jezik, počinje izvan kolibe. Istina, već se u prvoj sceni vidi kuća – trošna, ali su pogledi uprti u drugom smeru – ka dolini reke Mekong, te tibetanskoj visoravni koja ne poznaje ljudske zakone. „Otišli su preko onog prelaza“, kaže jedan posmatrač drugom, „Isto je bilo i prošle godine. Na vrhu je bio čopor od osma vukova. Otišao je da ih fotografiše. U sumrak. Vukovi su ga pratili. Mislio sam da će ga zgrabiti, ali se posle jedne noći s njima vratio“.

Više čitajte ovde.

Horor

Crna svadba (prva sezona, 2021)

Iako bi mogla da se uzdrži od mizoginije i opšteg srpskog seljaštva, najpre zbog toga što iz tih opštih mesta više nema šta da se poruči, Crna svadba je bolja od svojih vršnjakinja.

Svetske serije rade na emancipaciji i inkluziji, pa nam donose čitavo bogatstvo u obliku raznovrsnih junaka. Neke to nervira (naravno one čiji su identititeti uključeni u društvo od kad je sveta i veka), ali je vreme da i oni utihnu. Srpska kinematografija se i dalje ponosi šovinističkim, mizoginim, te mrziteljskim nasleđem. Tako se ovde na primer nije mislilo na Vlahe koji su u prvoj epizodi na stubu srama, jer se „svi bave tom magijom“. Mogli bismo da tvrdimo da je u stvaralačkom procesu sve dozvoljeno, ali pošto je masakr iz prve epizode inspirisan stvarnim događajima, trebalo je malo bolje razmisliti.

Ako se zanemari sve gore navedeno (što ne preporučujemo), Crna svadba je zanimljiva. Slabe tačke su brojne, na primer specijalni efekti koji nas vraćaju u 1992, ali priča radi. I to je ono što je najvažnije – uvek je vreme za dobar triler/horor.

Jasno je da ovo više liči na kontrapreporuku, ali odlučite sami.

Video igre

Nove igre koje zaslužuju pažnju

The IndieHouses je nova inicijativa koja okuplja sedam nezavisnih gejming studija, koji zajedničkim snagama pokušavaju da obezbede ravnopravan tretman za svoje igre. Nedavno su organizovali i svoj prvi događaj – IndieHouses Direct, prezentaciju koja je potrajala sat vremena i tokom koje je predstavljeno 35 novih igara.

Inicijativu trenutno čine RawFury, Akupara Games, FellowTraveller, Neon Doctrine, Those Awesome Guys, Whitehorn Games i Toge Productions. Među njima su i oni koji su ranije objavljivali igre poput The DarksideDetective, Manifold Garden, Genesis Noir, Dandara, te Calico. Cilj im je da podrže male projekte i nezavisne developere kojima nije uvek lako da se izbore za svoje mesto.

Među najavljenim igrama se našlo i nekoliko koje zaslužuju pažnju:

Glitchhikers: The Spaces Between

Ova igra podseća na neki od onih podcasta na kojima se pričaju strašne priče. Ti programi se kasnije često izgube, pa je Glitchhikers: The Spaces Between dobra nadoknada. Očekuje se da do igrača dođe već 2022. godine.

*Kontrapreporuke

Tiger King (druga sezona, 2021)

Ako želite da upropastite solidnu prvu sezonu, snimite Tiger King 2.

The Morning Show (druga sezona, 2021)

Ako ste u stanju da čvrsto obećate sebi da se nećete nervirati i da možete ovoj seriji da pristupite isključivo kao glupavoj zabavi, slobodno to učinite! Nije da će vam biti preterano zabavno, ali nikad se ne zna.

Svi smo mi ljudi – grešimo, menjamo se, možemo mi to, dajte nam šansu – to je naizgled plemenita poruka ove serije koja nam se podvaljuje kroz niz protivrečnosti i nedefinisanih postupaka. Sve se relativizuje do te mere da na kraju već primećujete šablon prema kojem se to radi, što je, kada pogledamo unazad, važilo i za prvu sezonu. I koliko god je tad možda imalo smisla i opravdanja, ovde nema. Ta zaokupljenost cancel kulturom i borba protiv tzv. lova na veštice samo pokazuje koliko su i sami autori serije odsečeni od realnosti.

„Da li je OVO ono što želite, da li OVO mora da se desi, o, vi, ljubitelji cancel kulture“, kao da nas pitaju autori. „Dali smo vam sve – i više žena na odgovornim pozicijama, rasnu i nacionalnu raznolikost, LGBT osetljivost, šta više hoćete?! Morate i vi napraviti neki ustupak.“ To je podtekst koji nam se provlači kroz poruku o razumevanju, prihvatanju, ljudskosti. „Sve se može postići otvorenim razgovorom, finom ideološkom uravnilovkom, i to tako da niko ne strada i svi nastavimo da zarađujemo pare i mislimo da smo bitni. Ljudi mogu da se menjaju i da rastu, dajmo im šansu. Naročito ako su sebični i pokvareni – svi smo. Priznajmo to jedni drugima i neka cveta hiljadu korpo-cvetova!“ Suštinski, to je poruka. I na kraju ona postaje kristalno jasna, uprkos tome što se autori trude da nam daju od svega pomalo kako bi zavarali trag. Ne postaje tako priča kompleksna i iznijansirana, već licemerna i haotična.

Više čitajte ovde.