Ploče koje nisu na prodaju (3): Modern Lovers – “Modern Lovers”
Modern Lovers

Photo: WSJ. Net

Krvariti iz duše

Od oktobra 1996. do marta 1999. u Beogradu je izlazio mesečnik XZ, urbani magazin, čiji je glavni i odgovorni urednik bio Petar Luković. Jedna od najpopularnijih XZ rubrika zvala se “Ploče koje nisu na prodaju”, posvećena omiljenim albumima. Čitaocima XXZ portala, kao hommage za davno umrli magazin, predstavićemo sve tekstove iz ove rubrike, sa idejom da 2009. nastavimo tamo gde se 1999. stalo.

Istina je samo jedna: za ovu sam ploču čuo negde maja 1976. godine; valjda sam, više se ne sećam, pročitao nešto u tjedniku “N.M.E.” i, pod hipnozom, zamolio svog druga Butu (koji je, ispostavilo se, baš tih dana putovao u London) da mi hitno-najhitnije-što-pre-može pošalje album-bez-kojeg-ne-mogu-da-živim; otišao je Buta u London, prošlo je prvo sedam dana, ni traga ni glasa od Bute; prošlo je narednih deset dana dok nisam uzbudio čitav grad, pitajuću svakog prolaznika poznaje li Butu ili nekog Butinog rođaka; u tad urbanom “Šumatovcu” konobari su me dramatično zvali na telefon (“zove Buta iz Londona”), tek da ustanovim da neki od lokalnih šaljivdžija zajebava iz sve snage. I sam sam bio iznenađen kad je posle jedno mesec-dva Buta (stvarno) poslao ploče iz Londona, između kojih i album grupe Modern Lovers.

Bila je to 1976. godina; punk se montirao kroz The Ramones (koji se samo meni i Radi Perućici u celom Beogradu dopadao) i kroz izvesne The Tubes pesme; radio sam, pamtim, kao tzv. muzički saradnik Studija B od četiri popodne do deset uveče, subotom noću (verovali ili ne) sa Dragišom SOS Kovačevićem.

Bilo je prirodno da jedan (normalni) muzički urednik noću pušta Moody Blues (Nights In White Satin), Doors (Riders On The Storm), Procol Harum (Whiter Shade Of Pale), podrazumevalo se da su slušaoci - gospodari, noću treba sve tiho, umilno, romantično, sve kako bi studentkinje iz unutrašnjosti mogle da maštaju na miru, uz glas druga Jim Morissona ili Moody Blues hit Noć u belom satenu, serem se na beli saten... iz ličnog protesta subotom sam, posle ponoći, puštao Modern Lovers-verziju Roadrunner, bilo je to kao udarac čekićem u glavu 1-2-3-4-Roadrunner, pa onda krenu ubitačne gitare (refren: “Roadrunner, Roadrunner”), organa u obliku klavijature, glas Johnatan Richmana iza čije veselosti čuče depresija i očigledno ludilo, pa onda čitav album na Studiju B sve dok Slobodan Konjović ne popizdi i ne zatraži da se Richman ukloni, jer subotom to nije poželjno, s pravom traže studenti i učenici nešto lagano, imaš, Lukoviću, to na trakama, već je sve snimljeno...

Ali, Luković-kreten ne sluša, voli Luković da subotu pretvori u '77 happening, voli Luković da nervira medicinske sestre i čuvare društvenih objekata; u inat njima - Modern Lovers, ne samo kao prethodnica punk-zvuka, već kao literarno/ljubavni događaj s lica mesta, muzika koja se gura emocijama kroz pesme u kojima pomahnitali Richman kombinuje lično ludilo s atmosferom beznađa (Hospital), sopstvene perverzije (She Cracked) i refrene u kojima sam po prvi put čuo da fraza “Jedi govna” ima svoje uporište u engleskom jeziku (She Cracked). Uopće i uopšte, Modern Lovers bili su te 1976/77. bend koji je Univerzum okrenuo naopako; način na koji su kombinovali najsuroviju emociju s najjednostavnijim melodijom, koristeći energiju kao Motiv i snagu kao Uzrok, doveo je u vrlo ličnu situaciju da album Modern Lovers prihvatim kao svoju ploču svih vremena, album koji najavljuje Punk Ideju i koji svojim sadržajem ne samo da simplifikuje svaku vrstu emocije već i formom razbija sve što je prethodno postojalo.

Vrlo ukratko, Modern Lovers je ploča koja se i danas (1996/97) može slušati istim stepenom primitivnog uživanja kao onog leta kad je Buta izvoleo poslati mi ploču koju sam za 20 DEM prodao na Bgd-SKC marketu da bih za 25 DEM izvoleo kupiti istovetni disk; još kraće, reč je o ploči koja je esencijalna za razumevanje onoga što se osamdesetih i devedesetih dešavalo u svetu i šire; recimo, ako ovog trenutka (11. decembar 1996; 04:36; Zvezdara R'N'Roll State) preslušavam pesmu Modern World - zaključujem da su Johnatan Richman i njegovi drugovi: Jerry Harrison (danas član grupe The Heads i jedan od najtraženijih svetskih producenata), David Robinson i Ernie Brooks bili negde iznad svih nas u vreme '76/77, čak iznad Sex Pistols fame koja je zarad ljubomore pokušala da obradi Roadrunner, ali - očekivano - neuspešno. Još je luđe da je veliki deo materijala snimljen još 1972, ali objavljen tek četiri godine docnije - još uvek mnogo ispred svog vremena.

Što će reći sledeće: da su Modern Lovers bili jedinstveni, originalni, totalno drukčiji od svih, jedini koji su tih sezona umeli da razluče šta je Večnost a šta Keš; nisu se obogatili - jasno je, Richman je u međuvremenu poludeo, ali je Modern Lovers album koji dokazuje tezu da rock'n'roll nije baziran na savršenim idejama; ovo je LP/CD koji je sirovo poželjan, grub do bola i natrag, svakodnevno-emocionalno poremećen, baš kao da je stvoren za Srbiju decembra 1996, u kojoj više ništa nije definitivno, jasno & politički probitačno, u kojoj Jerry Harrison-klavijature prekrivaju izborne prevare, bes, histeriju ili bilo šta što se oseća s ploče na kojoj zvuk avangardih sedamdesetih udar u jaja agresivnih devedesetih s jednim jedinim ciljem: da Modern Lovers budu, postanu i ostanu - primer vanvremenske off-punk muzike u vreme kad punka nije ni bilo.

* Tekst je objavljen u trećem broju magazina XZ, januara 1997.

Oceni 5