XXZ magazin preporučuje
Bacurau

Photo: Victor Jucá/IMDb

Krvavi obračun nas i njih

Film

Bacurau (2019)

Ako tražite dobar film za popodne, zaustavite se – ovaj francusko-brazilski, pomalo uvrnuti, triler je odličan izbor.

Osvojio je žiri na Kanskom festivalu, a najpre zbog egzotičnih junaka – pripadnika zajednice koja dolazi iz bliske budućnosti, iz sela Bacurau. Sve počinje pomalo naivno, ali ubrzo postaje jasno da se radi o još jednoj „Mi protiv Njih“ priči, koja pomalo podseća na Pobesnelog Maksa. Pomenuto selo ne nalazi se na mapi, daleko je od svih puteva, a stanovnici se bore za vodu i osnovne životne uslove, te protiv kandidata za gradonačelnika obližnjeg grada, koji je metafora za sve one koji su se ikada bavili politikom.

Bacurau nas brzo uvlači u čudan, ali vibrantan deo sveta, i drži nas u njemu skoro dva sata. Reditelji Kleber Mendonça Filho i Juliano Dornelles napravili su džumbus u koji negde na trećini ulazi i Udo Kier, kao glavno čudovište koje u sebi nema ničega paranormalnog. Tada sve postaje krvavo, u brutalnoj i nerazumnoj pucačini koja je „igra“, ali i politički potez.

Crystal Swan (2018)

Malo drama, malo komedija, Crystal Swan je prvi film sa kojim se Belorusija takmičila za Oskara, a nakon 22 godine pauze.

Dok se većina filmova o „američkom snu“ odigrava u Americi, priča o kristalnom labudu nas vodi u Minsk, te nas upoznaje sa Velyom koja mašta o boljem životu. Kao što to obično biva, bolji život je negde tamo, i za njega je potrebna viza. Godina je 1996, arhitektura je zamrznuta u vremenu, kao i stanovnici glavnog grada Belorusije.Velya je DJ, i, ako je verovati njenoj majci, zgubidanka koja danju spava, a luduje noću. Nezadovoljna je, kao što mladi obično jesu, a put do vize i muzičke scene u Čikagu je sve samo ne lak.

Dok majka insistira da je svakome mesto na rodnoj grudi,Velya se upetljava u bizaran splet okolnosti, i dok juri za parčetom papira koje će joj omogućiti da pobegne, upoznaje nove ljude koji joj samo potvrđuju da je njeno mesto negde tamo daleko.

The Awakening of the Ants - El despertar de lashormigas (2019)

Sasvim obične priče su ponekad toliko neobične da ispune ceo film. Tako je i sa ovim buđenjem mrava, koje dolazi sa Kostarike.

Život na površini izgleda kao slatkiš – deca su slatka, muž zgodan, ali surealne slike signaliziraju da nije baš sve onako kako se čini. Glavna junakinja Isa se budi iz dugo potiskivane seksualnosti, i želi drugačije okolnosti. Tako se u debitantskom filmu rediteljke Antonelle Sudasassi odigrava svojevrsna revolucija, doduše tiha, te preispituje patrijarhalnu opresiju i ženi daje snagu da izgovori: „Ne želim više dece“.

Certified Copy – Copie Conforme (2010)

Toliko pitanja, toliko započetih tema, tako malo odgovora, a toliko različitih mogućnosti – to je ono što ovaj film pokreće i ono što ujedno intrigira gledaoca.

Glavna tema jeste pitanje odnosa između originala i kopije, odnosno originalnosti svake kopije ponaosob. I to ne samo kada je reč o umetnosti i tezi da je ona svojevrsna kopija samog života, već pre svega kada je reč o međuljudskim odnosima. Šta je realnost, koliko smo zaista autentični u interakciji s nekim, da li sami sebe i odnose s drugima oblikujemo prema modelu, koliko se ponavljamo... Kroz jedan dan koji dvoje (ne)znanaca provede zajedno, možda ne dobijamo jasne odgovore, ali čar i jeste u lutanju i improvizaciji.

Serije

Zoey's Extraordinary Playlist (2020)

Divna serija koja spaja mjuzikl, komediju i dramu, greje srca, a pritom nije nimalo ljigava. Dvoje glavnih junaka podseća na Kimmy i Titusa iz Unbreakable Kimmy Schmidt, ali samo fizički, bar kada je reč o glavnoj junakinji Zoey.

Usred snimanja magnetnom rezonancom, dok doktor pušta idealnu plejlistu za opuštanje koja počinje REM-ovim It's The End Of The World As We Know It, desi se zemljotres, mašina poludi, a Zoey izlazi živa i zdrava, samo s jednom natprirodnom sposobnošću koju ubrzo otkriva – u stanju je da čita misli, ali isključivo kao pesme. Tako joj se, potpuno nasumično i kad ne može da bira, saradnici, prijatelji, članovi porodice, pa i nepoznati ljudi „poveravaju“ uz muzičku numeru i neretko prigodnu koreografiju. Njihove najdublje misli i stanja, ono što kriju od drugih pa i sami od sebe, Zoey spoznaje u pevačko-plesnoj formi, a malo kome može sama da se poveri. Ona pak oseća obavezu da osobi koja joj, i ne znajući, otpeva svoju muku nekako pomogne, čime zapravo pomaže i sebi, razumevanju sopstvenih osećanja i razvijanju socijalnih veština koje joj, kao tipičnoj štreberki i programerki, nedostaju.

Ima u seriji još stereotipa koji se forsiraju, ali s kojima se inteligentno i poigrava. Zaličiće povremeno i na ostale NBC-jeve komedije, a zbog toga što je TV mjuzikl, poređenja sa Crazy Ex-Girlfriend su neizbežna. Za razliku od nje, u ovoj seriji nema originalnih songova, nego se već postojeći, dobro poznati hitovi dovode u vezu sa emocijama likova. Kao i kod takozvanih Facebook metaforičara koji svoje raspoloženje opisuju kačenjem popularnih pesama na tu društvenu mrežu. To je, za sada, najbliže vekovnoj želji da nam, kao u filmovima i serijama, muzika zasvira u svakodnevnom životu, čisto da znamo na čemu smo i koji je žanr u pitanju.

La Casa de Papel (2017 - )

La Casa de Papel postoji već tri godine, ali čini se da je planetarnu popularnost stekla za vreme korona karantina. Činjenica da ju je nakon prve dve sezone otkupio Netflix svakako je tome doprinela, pa je lansiranje poslednje sezone okupilo ne samo dugogodišnje ljubitelje, već i novu publiku koja je nadoknadila propušteno. Serija je zarazna, stvorena za bindžovanje, neprospavane noći i blage traume od pucnjave i vike. Dakle, idealna za lockdown i virtuelnu pomoć španskoj braći koja njima ne znači baš ništa, a čini da se mi bar malo bolje osećamo (nešto kao aplauz s prozora).

La Casa de Papel nam, iako na momente preterana i neuverljiva, pokazuje s kakvom su se krizom, pre ove aktuelne, Španija i čitav svet borili i sa čim nastavljaju da se bore. Neravnopravnost, nepravda, sve izraženije socijalno-ekonomske razlike, nejednake mogućnosti i šanse za sve, državni aparat koji proždire, birokratija, korporacije – sve neuralgične tačke su pronađene, na sve je dat komentar, svako može biti trigerovan.

Serija ima svojih mana i svesna ih je. Uspešno manipuliše opštim mestima, ljubavnim pričama koje podsećaju na one iz telenovela, zapletima svojstvenim krimićima i trilerima, a naročito našim očekivanjima. „Gledaš li ti filmove“, pita jedan od otmičara taoca. „Ne, gospodine, ja gledam samo serije“, prestravljeno odgovara ovaj, nespretni štreber s kojim se instant identifikujemo i kojem se istovremeno smejemo. Takvih mini bisera serija je puna – oko nekih se treba pomučiti, dok nam se većina kotrlja pred očima. Spaja naizgled nespojivo, volimo je i mrzimo, nervira nas i jedva čekamo nastavak, zaplakali bismo uz Bella, ciao dok cinično odmahujemo rukom... I više od svega, La Casa de Papel najbolje radi ono što je svojstveno svim španskim serijama i, usuđujem se da kažem, španskom duhu uopšte – autentično, bizarno i bez premca ima osećaj za tragikomediju i sve njene kontraste.

Wild Wild Country (2018)

Reditelji Chapman Way iMaclain Way u šest epizoda gledaoca vraćaju u jedan zaboravljeni momenat američke kulturne istorije, u vreme kad su gurui ratovali protiv običnih građana.

Svi znaju ko je Osho – simpatični čikica iz internet citata, ali je malo onih koji se sećaju dela koji je zamalo potpuno izbrisan iz njegove biografije. Serija Wild WildCountry je tu da to ispravi, te dokaže da je stvaran život ponekad luđi od svakog scenarija.

Netflix dokumentarac prati jednu religijsku zajednicu koja se osamdesetih godina prošlog veka našla u Oregonu, a nakon što je pobegla iz Indije. Na čelu grupe bio jeBhagwanShreeRajneesh, poznatiji kao Osho, a u to vreme je planirao da u srcu Oregona sagradi svoj grad iz snova, takoreći utopiju za sve one koji vrište na njegovu pojavu. I dok su poštovaoci mantrali „Moj život je kompletan“, „Moj život je ispunjen“ guru je kupovao skupe automobile, satove, i sve drugo ovozemaljsko.

U seriji su najdragoceniji savremeni intervjui sa nekadašnjim obožavaocima i saradnicima počivšeg gurua, a posebno sa Sheelom, nekadašnjom sekretaricom koja je dugo vodila glavnu reč.Tu su i arhivski snimci seansi tokom kojih je sve izmicalo kontroli. Vešto upleteni, svi ovi elementi pletu priču o jednom kultu, i nude scene koje se prate otvorenih usta.

Penny Dreadful: City of Angels (1. sezona, 2020)

Nova Penny dolazi kao naslednik one stare prče koja je smeštena u Viktorijanski London, pa se sledeće poglavlje otvara 1938. godine, u sred Los Anđelesa i rata između meksičkih starosedelaca i američkih došljaka.

Obožavaoci će možda biti pomalo razočarani što nema Eve Green i voljenih monstruma, te zbog toga što serija više podseća na American Horror Story nego na svoju imenjakinju. Pomalo trapava u prvih nekoliko epizoda, ipak zadovoljava one koji su navikli na niskobudžetne momente u modernim horor serijama, te čudne glumačke izvedbe koje su potekle upravo iz American Horror Story franšize.

Tu je i Natalie Dormer, čije prisustvo čini da se ponekad progleda kroz prste, ali ipak ostaje da se vidi hoće li se serija izvući do kraja, i gledaoca ostaviti da čezne za novom sezonom.

Knjige

Timeri N. Murari „The Taliban cricket Club“

Nakon što sazna da talibanska vlada u Avganistanu pokušava da spase imidž zemlje u svetu formiranjem kriket tima koji bi trenirao i obučavao se u Pakistanu, jedna mlada novinarka u tome vidi šansu da spasi sebe i svoju porodicu i zauvek napusti Kabul. Budući da je jedina koja zna da igra kriket, a da žene pritom ne mogu da budu deo tima, odlučuje da trenira braću kako bi im pomogla da se što pre dokopaju slobode. Istovremeno, ugrožena je i njena sloboda između ostalog i nametnutim brakom sa ministrom talibanom.

Murari ne samo da opisuje borbu hrabre i pametne mlade žene, već i čitavo avganistansko društvo, naročito one naizgled male pokušaje za ostvarenje koliko-toliko normalnog života, što je u uslovima teške represije zapravo i najveća pobeda.

Roberto Savijano „Gomora“

„Pre deset godina napisao sam Gomoru… Namera mi je bila pre svega literarna…“ Gomora je ipak otišla dalje od literarnog, te postala dokument, i autora dovela u opasnost, a zbog  toga što se usudio da se uhvati u koštac sa organizovanim kriminalom.

„Legalna i ilegalna ekonomija imaju istu DNK..“

Pesma

Hurts – Voices

Miljenici srednje, jugoistočne i istočne Evrope nedavno su obradovali su publiku pesmom Voices, koja najavljuje dugoočekivani novi album i stilski nas vraća desetak godina unazad, u doba njihovih početaka.

Nostalgija

Earth – Земля (1930)

Priča o generacijama počinje jednom smrću, te prati sudbine farmera čiju zemlju otimaju bogati veleposednici. Kao i Battleship Potemkin, i Earth se prvobitno tumačio kao propagandni film, ali je danas ipak poznatiji kao jedno od najlepših dela iz ere nemog filma.

Dokumentarni film

Rat Film (2016)

Retko bi kome palo na pamet to da pacovi mogu da nam pomognu da razumemo ljudsko društvo. Rat Film pokazuje upravo to, a dok po Baltimoru prati norveškog smeđeg pacova. U pitanju je ambiciozni esej koji preispituje urbanu segregaciju, a reditelj TheoAnthony najezdu pacova koristi kao uspešnu metaforu, te kopa ispod površine, u potrazi za mutnim epizodama lokalne, ali i ljudske istorije uopšte.

Video igre

Family Man: Video igra koja podseća na seriju "Breaking Bad"

Izbori koji se prave igraju veliku ulogu u mnogim video igrama, a posebno kada je u pitanju RPG. Tako je i u igri Family Man, gde svaki potez utiče na porodicu glavnog junaka, ali i na čitav grad.

Na igri se radilo pet godina, pa se konačno pojavila na platformi Steam, a u paketu sa trejlerom koji pokazuje koliko je sve napredovalo od kada se za igru prvi put čulo početkom 2018. godine. Igrač dobija različite misije u prijatnom gradiću Riverport, a kako bi zaradio novac, manje ili više legalno, i platio reket mafijašima koji nemaju strpljenja, i ne znaju da je sve samo igra. Svaka odluka koja se u tom procesu donese odražava se na sve stanovnike grada, pa komšiluk ili cveta, ili vene, a u zavisnosti od toga koliko je igrač dobar u procenjivanju sumnjivih situacija.

Igra, tvrde, podseća na seriju Breaking Bad, samo što igrač ovoga puta kontroliše situaciju, pa tako može da izabere srećan ili nesrećan kraj

Nešto između

Easy Land (2019)

Ako ste se pitali gde je Mirjana Joković, pogledajte Easy Land.

Jednostavna priča o majki i ćerki koje su iz Srbije pobegle u Kanadu pleni jednostavnošću, ali i odličnom glumom glavnih junakinja. Najveći problem je to što se vidi da se tokom snimanja raspolagalo ograničenim budžetom, ali bi film ipak trebalo pogledati, ako ništa drugo, a ono zbog toga da bismo se podsetili da je trava svuda jednako zelena.

*Kontrapreporuke

Hunters (2020)

Ne pokušavajte. Jedan je život. Ne treba ga gubiti na bedne pokušaje Tarantinovih TV epigona, čak ni kada u njima igraju sve sama zvučna imena.

Upload (2020)

Iako je ideja o digitalnom zagrobnom životu zanimljiva, očajna gluma nije.

The Nun (2018)

Ako vam neki streaming servis predloži dobar horor, ne verujte!

 

Oceni 5