Kultura kao suština društvenog preporoda

Svako od nas, bilo da je reč o zemlji ili ljudskom biću, proizvod je svoje prošlosti i onoga što nauči od nje. Proizvod smo i našeg karaktera i naših ambicija. Ja sam danas premijer. Iz onoga što sam bio nekada, postao sam ovaj čovek kakav sam danas. Ja sam jedna te ista osoba koja radi različite stvari. Bio sam umetnik. I dalje volim da slikam i crtam, samo sad imam manje vremena. Isto tako se trudim da i u politici slikam na platnu. Dočaravam sebi kakva bih voleo da bude naša zemlja, kako bih želeo da se osećaju ljudi u njoj i na koji način želim da se ona promeni, uporedo sa svetom koji se menja oko nas. Ne kažem da svi premijeri treba da budu umetnici, naravno, daleko od toga. Dobro je da politika okuplja ljude različitog obrazovanja. Počev od Regana, koji je bio glumac, do švedskog premijera, koji je varilac, neverovatno je to mnoštvo različitih radnih iskustava. Pa čak i kada obrazovni profil ne odudara toliko – Margaret Tačer je bila hemičarka, Angela Merkel ima doktorat iz hemije –  potezi njihovog kista, premda vidno drugačiji, jednako su impresivni na velikom platnu. Mislim da nam iskustvo koje imamo u jednoj oblasti može pomoći ili smetati u nekoj drugoj, mada, uprkos svemu, umetnik u meni nikada ne miruje.

Jednom sam uvredio svog gosta time što sam crtao dok smo razgovarali u mojoj kancelariji. Redovni posetioci su navikli na to, ja to stalno radim. Ja črčkam nešto tokom celom svog radnog dana. Kancelarijski sto je u neku ruku moj atelje. Posetilac koga je uvredilo to što ja crtam, mislio je da me ne zanima ono o čemu govori. Rekao mi je: „Došao sam ovde jer imam problem, zato nemojte da crtate dok govorim.“ Izvinio sam se, spustio olovku, razgovarali smo o tom pitanju, zatim je uz naklon otišao. Kad sam se sledeći put susreo sa njim, setio sam se kako sam ga uvredio, te sam sada sklonio svoj ćup sa olovkama na drugi kraj stola i nisam crtao. Ipak, ni tada nije bio zadovoljan. Na kraju je rekao: „Osećam da me ne slušate. Vi gledate u mene, ali niste prisutni.“ A ja sam rekao: „Čujte, ako želite moju pažnju, dozvolite mi da crtam – ako želite da vas slušam i da se osećam dobro.“

Prvi put u životu ušao sam u neku državnu zgradu u Albaniji kada sam preuzeo javnu funkciju i postao ministar kulture. To se dogodilo na brzinu, pod vrlo neobičnim okolnostima. Naš život poprima različite tokove, ali ovakav tok svog života nisam očekivao. Ali to je priča za neku drugu priliku. Bilo je to 1998, kada sam započeo ovaj novi život. Verovao sam da sam sahranio slikara u sebi. Međutim, dve godine kasnije sam se kandidovao na izborima za gradonačelnika Tirane, i pobedio sam, i video da se grad suočava sa toliko izazova.  To što sam izabran je postavilo tako velika očekivanja od nas. Tada sam po prvi put, skupa sa umetničkim porivom, osetio i  nagon političara, želju da ponudim ljudima bolju budućnost. Nadgledao sam projekat čiji je cilj bio da ukrasimo jarkim bojama sumorne i beživotne zgrade duž prilaznih puteva u grad. Za mene je to bilo političko delovanje bojama. Ne rečima, niti putem zakonodavstva.

Kada smo okrečili prvu zgradu pljusnuvši crvenu i narandžastu preko tmurne sive, desilo se nešto nezamislivo. Stvorila se gužva u saobraćaju i sjatilo se mnoštvo ljudi kao da se tu dogodila nezapamćena saobraćajna nesreća, kao da su ljudi iznenada ugledali neku gostujuću pop zvezdu. Francuski zvaničnik Evropske unije zadužen za finansiranje požurio je da spreči krečenje. Zaurlao je da će blokirati finansije. „Zašto, pobogu?“ pitao sam ga. „Zbog toga što boje koje ste naručili ne zadovoljavaju evropske standarde“, odgovorio je. [smeh] „Pa“, rekao sam mu, „ni okolina ne zadovoljava evropske standarde [ponovo smeh], iako to ne želimo. Ali boje ćemo birati sami, jer to je upravo ono što želimo. A ako nam ne dopustite da nastavimo sa našim radom, smesta ću održati konferenciju za štampu, upravo ovde,  na ovoj ulici, i reći ću ljudima da su se stari cenzori iz komunističke ere reinkarnirali kao službenici Evropske unije zaduženi za finansiranje.“ [smeh] Postao je nekako uznemiren i zatražio kompromis. A ja sam mu rekao, „Žao mi je gospodine, ali kompromis u oslikavanju, u bojama, uvek je siva. A mi već imamo dovoljno sive da nam traje za ceo život.“ Dakle, vreme je za promene. Zelena, i žuta, i ljubičasta, i narandžasta, kojom smo poprskali ovu našu bivšu komunističku prestonicu, neće učiniti da ljudi budu manje gladni, niti će im doneti prosperitet, ali ovaj prvi veliki čin moralo je da bude nešto što govori da prostor na kome žive pripada njima. Dakle, ove boje su učinile da se ljudi osećaju bolje u prostoru u kojem žive i da vide mogućnosti čak i tamo gde se čini da prostora za mogućnosti uopšte i nema. Na taj način su videli da promena može doći na razne načine, uprkos gradskom budžetu, koji je bio ništa zarez nešto.

Onih dana koje sam većinom provodio u Parizu kao umetnik, bio sam protiv politike, barem one politike albansko-balkanskog tipa. Mislim da je većina umetnika takvo. Tek tokom godina koje sam proveo kao gradonačelnik, potom lider stranke i premijer, shvatio sam, čak sam postao sasvim siguran da je politika u svom najboljem izdanju časna i smislena aktivnost koja čini svet boljim mestom. To radi i umetnost, samo na drugačiji način. Toliko sam srećan što imam prilike da spojim to dvoje. Kao umetnik, kao političar, ili kao umetnik i političar, ja ne polemišem samo sa birokratama Evropske unije. Imao sam pre mnogo godina raspravu i sa čovekom iz Svetske banke. Tada sam rekao direktoru te banke da želim da, kao deo kampanje protiv korupcije, banka finansira i novu salu za prijem građanstva pri javnim službama. Nisu me razumeli. Oni su bili zbunjeni kada sam govorio da bi ulepšan i dostojanstven javni prostor bio veliki doprinos protiv korupcije.

Naime, ljudi čekaju u dugim redovima, pod suncem i pod kišom, kako bi dobili jednu jedinu potvrdu, ili samo jednostavan odgovor kroz male prozore dva metalna kioska. Na njihov zahtev bi odgovorio glas iz mračne rupe ili bi se pojavila misteriozna ruka i uzela njihove papire, pretražujući dokumenta ne bi li među njima našla mito. Sistem je radio za korupciju, ne za ljude, koji su morali da podmićuju da bi prošli preko reda. Mogli bismo da menjamo nevidljive službenike u kioscima svake nedelje, ali  ne bismo mogli da promenimo ovu korumpiranu praksu. Bogu hvala, konačno sam ubedio Svetsku banku da finansira ovu ideju, tako da smo uklonili kioske i sagradili novu i svetlu javnu prostoriju za prijem građanstva. To je učinilo da se ljudi, građani Tirane, osećaju kao da su otputovali u inostranstvo kada bi ušli da predaju svoje zahteve. Umrežili smo sistem kontrole i tako ubrzali sve procese. Na prvo mesto smo stavili građane, a ne službenike. Dokazali smo i nešto što što se pokazalo korisnim. Nisu u pitanju geni. Ne radi se o tome da jedni imaju razvijenu građansku svest, a neki drugi uopšte nemaju savesti. Ni zamisliti ne možemo da se u Nemačkoj jedan albanski emigrant vozi u kolima bez sigurnosnog pojasa, ali sam video da ljudi iz nemačke ambasade u Albaniji to rade. Nisu u pitanju geni, već okruženje i osećaj poštovanja. U pitanju je sistem, i društvo.

Sada, kao premijer, pokušavam još uvek da poboljšam okruženje u kojem ljudi žive svoj svakodnevni život. I dalje rušimo bespravno izgrađene objekte, još uvek pokušavamo da stavimo umetnost i kulturu u srce našeg ekonomskog i društvenog preporoda, i da učinimo da kultura bude deo našeg upravljanja. U toku je i projekat kojim bi transformisali zgradu Saveta ministara u zgradu sa višenamenskom upotrebom: prvi sprat bi bio namenjen ustanovama kulture, drugi sprat organima upravljanja. I svestan sam toga da politika, pored toga što može biti sila zla, isto tako može biti i sila dobra, i u svom najboljem obliku može transformisati svet, kao što to može i umetnost, jer „umetnost je spoznaja koja u sebi sadrži haos promene“, rekao je jednom prilikom Kafka. Umetnici moraju nastojati da tumače svet, jer oni su ti koji menjaju perspektivu u njemu. Tome moraju da teže i političari. Umetnici su ti koji nam daju nadu. Dakle, to isto moraju da budu i političari.

Koliko često tokom godina imamo prilike da čujemo političke lidere kako govore o potrebi da se fokusiramo na širu sliku? Šta predstavlja ta šira slika? Predstavlja viziju sveta koju imamo. A šta ta vizija sadrži u sebi? Čine je veliki smeli potezi koji se kombinuju da donesu promenu koja je svetu neophodna. Šta umetnik ima na umu dok stvara? Viziju završenog rada. Dakle, danas kao lider svoje zemlje, imam u glavi viziju zemlje koja je modernija, zemlje čiji su ljudi prosperitetniji, zemlje čiji su javni službenici oni koji služe građanima, a ne oni koji ih vode, zemlje u kojoj javni prostor postaje zajednički prostor. Znam kakav je to osećaj i nastojim da svojim rukovodstvom i pomoću odluka koje sada donosimo pretvorim ovu viziju u stvarnost. To su krupni kadrovi iz moje vizije. Pokušavam da uhvatim pravi trenutak i stvorim prostor za njih tamo gde ga naizgled nema, gde ga je čak nemoguće i naći. Razmislite o tome i naći ćete mnogo primera u svetskoj istoriji. Tvorci Evropske unije su zabeleženi u istoriji kao ljudi sa vizijom, ali i sposobnošću da tu viziju ostvare kroz politiku kao silu dobra. Vidimo ih kao slikare jedne veličanstvene slike naroda i istorije, i kao ljude koji su svoje interese, zajedno sa uskim interesima svoje zemlje, stavili u službu jedne znatno veće ideje.

Drugi deo moje vizije je slika novog Balkana, mirnog i prosperitetnog. Pomislite samo, ove godine se navršava stogodišnjica od početka Prvog svetskog rata, a ove nedelje se obeležava i kraj ovog rata, koji je počeo na Balkanu i raširio se preko kontinenata sejući za sobom smrt i patnju koje naša generacija ne može lako ni da zamisli. Ova 2014. je i prva godina mira na svim granicama našeg regiona, što nije bio slučaj prethodnih godina. Danas sam i ja došao ovde kod vas, baš iste nedelje kada sam postao prvi albanski premijer koji je došao u zvaničnu posetu Srbiji posle više od šezdeset godina. Miran i prosperitetan Balkan, jaka Albanija kao deo jake Evropske unije – to su veliki smeli potezi na platnu kojima želim da upotpunim našu veliku sliku. To je vizija koja me inspiriše, podstiče da danonoćno radim ne bi li se ostvarila. Ova dva dela iste slike stoje u skladu: kao što bi miran i prosperitetan Balkan bio dobar za Evropsku uniju, tako je i Evropska unija dobra za Balkan, iako se tu i tamo nađe pokoji isuviše revnostan službenik.

Ako pomislimo šta je to što Evropu tera na strah – rasizam, nacionalizam, ksenofobija – te sile možemo zajedno da pobedimo. Zajedno možemo stvoriti prostor u kojem bi različiti identiteti,  kulture i verovanja živeli jedno pored drugog. Došli smo do mesta na kome se moj život kao slikara i kao političara razilaze. Kada slikate neku sliku, ili žvrljate nešto, kao što ja šaram na papiru tokom svojih dnevnih aktivnosti, dođe se do tačke gde je stvar završena. Posao je urađen. U politici pak slika nikada nije skroz dovršena. Dok pokušavamo da slikamo, nikada ne možemo u potpunosti kontrolisati kuda će četkica da odvede našu ruku. Pa ipak, moramo istrajati i nastaviti da sledimo svoju viziju. I kada ljudi kažu, kao što to počesto rade, da politika nikada ne može da donese promene, odgovorim im da nisu u pravu. Može, i ona to i radi. Svesni smo, naravno, da politika, baš kao što može da donese promene, isto tako može i da ih spreči. Upravo kao što može da donese mir među narodima, ona može da dovede i do konflikta. Na svakom koraku na putu suočavamo se sa izborima, jednako kao i umetnik: Ova boja ili ona boja? Ova četkica ili ona četkica? Ovaj prostor ili onaj prostor? Kakva je ta slika koju pokušavamo da naslikamo?

A ako neko od vas jednom dođe u Albaniju i poseti me u mojoj kancelariji, nemojte se, molim vas, uvrediti ako primetite da žvrljam, kao što je to bio slučaj sa onim mojim gostom. To je deo onoga ko sam ja, ruka koja se kreće slobodno i stvara prostor tamo gde ga, čini se, nema. Ne bi bilo loše da razmišljamo na ovaj način o tome kako da idemo napred. Hvala vam.

*Prenosimo sa portala Afterart - a blog about art and socialism

*Prevod: Danijela Božović