Kultura u Trećem rajhu

Nemac je neobično gord na svoju kulturu. Ne na umetnost, ili filozofiju napose. Nego na jednu neraskidnu vezu duhovnih vrednosti koja od Nemca stvara naročito biće, „biće sa veltanšauungom“. Veltanšauung – gledanje na svet – zahteva jednu duhovnu doslednost i potpunost koju ne traže drugi narodi. Sada je nemački zvanični veltanšauung – nacionalsocijalizam. I na osnovu te zvanične nauke traži se od Nemca, od prosvećenog Nemca, da bude ispravan, da bude dokraja nacionalsocijalista. I u religiji, i u pogledima na vaspitanje, i u igri, i u zbilji, i u snu, i u šahu i u sportu – jednom reči, u svakoj svojoj delatnosti.

Ako ko zavapi da su sve to stvari lične i individualne, da se može biti dobar hitlerovac pa ipak imati u umetnosti, literaturi, glumi, sportu, šahu ili vaspitanju dece svoje sopstvene poglede, onda mu odgovaraju: to je tako moglo biti u doba prokletoga i prezrenoga liberalizma, u doba duhovne anarhije koju su nam doneli stranci i Jevreji – sada, sada svaki Nemac ima da bude dosledan nacionalsocijalista!!

Hitler stvara nemačku naciju

Naravno da se mnogo eksperimentiše. Jer nije jasno a priori kakav treba da bude nacionalsocijalistički sport, kakvo treba da bude nacionalsocijalističko vaspitanje gluvonemih i kakav treba da bude nemački šah. Ali to se traži. Ideal je da svaki Nemac bude prožet dokraja nemačkim duhom, to jest onim što se zvanično proglasilo nemačkim. Ima puno osobina u nemačkom narodu koje se Hitleru ne svide. Njih prosto treba uništiti. Nacionalsocijalistički publicisti mirne duše, na primer, tvrde da je poslednjih deset stoleća nemačke istorije – pogrešno. Oni smatraju da je nemački duh tu umnogome falsifikovan. Uništiti hiljadu godina nacionalnoga života – to im ne pričinjava nimalo brige. Njima uglavnom nedostaje istorijski smisao, smisao istorijskoga relativizma. Oni ne vide da se jedan narod ispoljava u razna vremena na razne načine i da je potrebno naći zrno istine i lepote kroz razne uslove vremena i istorije. Na taj način oni odbacuju ogroman deo nemačke istorije i kulture kao – nemačko, kao nešto liberalno ili prosto loše, jer ne odgovara njihovom idealu.

Samo ono što odgovara njihovom sadašnjem idealu, čini im se dobro, ispravno i nemačko. Tako se gube velike tekovine i otuđuju od naroda. Tako se narod uči prezrenju najsjajnijih tekovina. Naravno, ono što im se svidi – to ističu. Ali tu ima zaista malo stvari. Prava Nemačka – po njima – izgleda da leži u budućnosti, kada se nemački duh oslobodi svega stranoga i svega što nije herojsko, i svega što se ne dopada Hitleru. Hitler je rekao u Erfurtu: nemački narod nije rđav narod. Hitler je rekao sto puta da je nemački narod prvi. A kad kaže „nije rđav“ – onda on misli: taj narod ja primam, ja sam zadovoljan njime, ja ću ga već popraviti. Dakle, narod jeste prvi na svetu, ali potrebne su još mnoge popravke pa da taj narod zasluži Hitlerovo puno priznanje. Prvi na svetu – to je nešto, Hitleru po ćudi – to je mnogo više! Mi ovo govorimo bez svake ironije. I podvlačimo: ne treba ironisati stvari u Nemačkoj. Ovim ljudima ironija nedostaje, oni su religiozni, oni veruju da je Hitler poslat od božanskoga proviđenja. Kada Hitler tretira nemački narod kao običnu glinu, od koje će on stvoriti umetničko delo, kada Gebels zbog toga zove Hitlera najvećim umetnikom – onda to treba shvatiti doslovce. Hitlerovci kliču Hitleru u ekstazi i misle: kakva sreća, mi nismo rđav narod. Vođa je zadovoljan nama kao materijalom i on će od nas da stvori svoje remek-delo!!

Pogledajmo sad, ovlaš, nekoliko oblasti kulturnog života.

Religija

Sa Vatikanom je sklopljen konkordat. To je jedna etapa u razvoju nacionalsocijalizma. Jer nijednome pravome nacionalsocijalisti ne ide u glavu da neko može da deli vlast sa Hitlerom, vlast za dušu i izgradnju nemačkoga naroda. Podelu vlasti smatraju za bogohulu na – Hitlera. On je tvorac, on umetnik, on graditelj. Protestantima se nameće crkva „nemačkih hrišćana“. Ta crkva vidi u Hitleru poslanika božjeg. Pastori se bune. Oni koji se bune biće bez milosti smrvljeni. Za sada je otpor veliki. I stari, pobožni Hindenburg uzbunio se i tražio izmirenje. Ali nisu svi nacionalsocijalisti „nemački hrišćani“. Ima ih koji traže u ovom ili onom obliku povra-tak u stare germanske forme, germanskome kultu junaka i surovih božanstava. I ove struje imaju veliku budućnost. Nastava u školi i van škole isticaće germansku mitologiju. Ova se mitologija onda dovodi u vezu sa idejama vođe.

Od sviju nauka u najvećoj su časti one koje su vezane sa nacionalnom odbranom, u stvarnom ili moralnom smislu. Stvarno, dakle, geografija, strategija, opis zemlje i naroda, istorija naroda, istorija Hitlerovog pokreta i – nauka o rasi. Nijedan naučnik od vrednosti ne usvaja Hitlerovu dogmu o rasama. Ta su pitanja isuviše složena. Hitler ih shvata jednostavno. On misli da je germanska rasa prva na svetu, prva – ali je treba čistiti. Propast naroda dolazi od mešavine rasa. Dakle, opet, čistiti prvu rasu na svetu od – propasti. Nemci su narod zdrav, svež, jak. Hitler propoveda da su bili na ivici propasti! On mora da ih preporodi fizički, duhovno i rasno. Negovaće se čista germanska rasa. Pomagaće se rasni izraz.

Čelična romantika

Sve što ide na to da ojača nemački narod – opasno je po nemački narod. Opasni su strani uticaji. Rozenberg je izrazio dogmu koja je primljena: da su Germani stvorili kulturu sveta.

I stari Grci bili su u osnovi Germani. Njihovi najveći umetnici su – severnjačkoga porekla. Molim vas i ovde da se ovo shvati bez svake ironije. Tako misli Rozenberg, koji je zakonodavac partije u umetnosti. Rozenberg kaže: nemačka umetnost mora da bude u duhu nacionalsocijalizma, dakle i u duhu starih germanskih vrlina. Ta umetnost mora da bude roman-tična – jer su Nemci romantični, jer su Nemci plemeniti. Ali ona mora da bude i čelična, jer Hitlerova Nemačka mora biti od čelika, da bi odolela napadima. Dakle, veli Rozen-berg – „čelična romantika“. U to ime Rozenberg odbacuje novu umetnost, i svaku negermansku umetnost. Svud vidi slabost, pacifizam, loše milosrđe, udaljenost od narodnog nagona. Umetnost mora da shvati i zavoli prosti SA-četnik, ta velika tvorevina nemačke duše.

Na ovo odgovaraju mladi, studenti, koji su hitlerovci ali i revolucionarni. Oni kažu da SA-čovek nije taj koji treba da ima presudnu reč u umetnosti. Umetnost se ne improvizuje. Ono što je duboko u nemačkoj duši ne sme da se izbaci, jer će se doći do prostačke osetljivosti. Vi ste, dragi naši političari – kažu ovi mladići – vi ste u politici veliki. U umetnosti se varate. U umetnosti je potrebna sloboda pre svega i duboki doživljaj istine lične. Političari hoće u umetnosti reakciju, jer im je to lakše, komotnije. Borba traje. Mladići, naravno, odbacuju Jevreje i strance i strane uticaje – tu su hitlerovci – ali oni žele da sačuvaju pojedine velike nemačke majstore od uništenja, majstore kao Barlah, Nolde, Hekel i Šmit-Rotluf. Ako smo protivnici demokratije – kažu ovi mladići, onda zašto unositi demokratiju u umetnost i tražiti sud mase – koju tek treba vaspitati!

Nova arhitektura takođe bije težak boj. Hitler je u svome čuvenome govoru tražio nacionalnu arhitekturu koja, kako on kaže, odgovara našoj duši. Stručnjaci tvrde da nacionalne arhitekture nikada nije bilo. Ali Hitler hoće nacionalnu arhitekturu koja bi bila na visini nemačkoga naroda, kakva ga on zamišlja. Postoji opasnost, tvrde jedni, da Hitler natera svet da se zida u jednom zastarelom pravcu, podržavajući klasicizmu ili tako nekim drugim pravcima, koji dobiju pristanak. Mi mislimo da se pravac arhitekture koja je u znaku moderne celishodnosti ne da zadržati. Hitler će tu sigurno popustiti: možda sa nekim izgovorom da je to prava – germanska arhitektura. Svakako, veliki neimari jevrejske krvi biće potpuno izbačeni. Za Jevreje ovde nema ni milosti ni nerazumevanja, oni su proglašeni za štetočine, pa makar još jedanput spasli Nemačku, kao što je to u svoje vreme učinio Ratenau. Možda bi im se dozvolilo da Nemačku – spasu. Ali i u to sumnjamo. Ne dozvoljava im se, u osnovi, da budu moralni, korisni, da budu vrednost. Vređa to što u duši ipak Jevrejima moraju da priznadu – bar najboljima – jednu vrednost koja je isuviše velika. Bila bi ogromna radost kada bi se dokazalo da je sve što su Jevreji ikada pronašli i rekli – bez ikakve vrednosti. Ali Jevreji su stvorili mnogo u Nemačkoj, i – tu se pojavljuje teškoća! Rado bi dali od svoje sirotinje deset milijardi maraka – da se to nekako dokaže, internacionalno utvrdi, potpiše i snabde pečatima: da Jevreji ne vrede ništa i da su za Nemačku bili kobni, da su kobni za ceo svet, da je sve veliko što se Jevrejima pripisuje – obmana, prevara, opsena!

Film i pozorište

Film i pozorište očišćeni od Jevreja postali su dosadni i didaktični. Velika opasnost nemačke kulture jeste u njenoj poučnoj težnji. Pouka je potrebna, ali umara. Film i pozorište imaju da postanu suvoparna pouka. Mi smo sigurni da bi Jevreji pravili mnogo bolje propagandne filmove za nacionalni socijalizam no što to čine razni dosadni stručnjaci u čijim žilama teče germanska krv. Malo ima naroda gde bi težnja za poukom bila tako neobuzdana.

I zato su Jevreji u nemačkoj kulturi bili potrebni – čak i kad su bili nižega ranga. Oni su spasavali taj narod od preterane pouke, u jedno doba gde se pouka ne može bacati kao u srednjem veku. Temperamentni Gebels – koji ima mnoge tipične jevrejske osobine u liku i karakteru – mada je utvrđeno da nije Jevrejin (publikovane su porodične hronike, i slike baba i prababa, sve sa krstom o vratu), propoveda kult germanskoga herojstva u filmu i teatru, u literaturi, u snu i na javi. Pokušavaju da stvore herojske stvari. Za sada ispada samo pouka! Ovo važi i za literaturu u velikom i u malom. Literatori su svesni svoje velike odgovornosti pred nacijom i poučavaju je da bude herojska, istrajna, da bude sebi ravna, da ne sumnja, da veruje u vođu, da veruje u svoju misiju.

Psihologija

Završimo sa psihologijom. Nju preziru. Psihologija uči da sumnjamo u urođeno junaštvo i da ga tumačimo i da po njemu čeprkamo. Od svih rodova psihologije najomrznutija je Frojdova psihoanaliza. Najpre, što je Frojd Jevrejin, a kad je Jevrejin imao pravo? A zatim – što psihoanaliza ne veruje u herojstvo, nego ga raščlanjuje! Psihoanaliza objašnjava sve stvari seksualnošću – što ne može da primi čedan, moralan i junačan Germanac. Traži se nova psihologija, germanska. Nju ćemo nesumnjivo, uskoro dobiti. I nju treba shvatiti bez ironije.