Film “Teret” Ognjena Glavonića na Sarajevo film festivalu
Dubb 01 S

Photo: Screenshot

Kusur od kostura

Srce Sarajeva za najbolju mušku ulogu na 24. Sarajevo film festivalu osvojio je Leon Lučev, tumač glavne uloge, vozača Vlade, u filmu Ognjena Glavonića Teret.

To je ono što dugujemo kao faktografiju, lični je, pak, utisak da je Lučev ostvario jednu od najboljih uloga u karijeri, te da njegovu igru u ovom ostvarenju obeležava gotovo ambivalentni osećaj da na platnu posmatrate čoveka koji se s takvom lakoćom muči. Naravno da zvuči kontradiktorno,  neće biti da je samo gluma.

Ispraćen grozomornim bedastoćama kritičara amputiranih mozgova, Glavonićev film, poznat svima koji ga nisu gledali (dakle, baš svima) po tome što je zviznuo onu šamarčinu “srpskom narodu” na Kroazeti (kako je lako ući u istoriju filmske kritike), raspalio je srpskim i ostalim nacionalistima žestoki milozvučni kroše ravno u prazne tintare, posred Obale Kulina bana. Onako, veleizdajnički. Plaćenički.

Aplauzi i čestitke gledališta na jutarnjoj i večernjoj projekciji filma, pitanja publike i domaćih i stranih novinara. Mnogo više od pristojnosti, pamti se dokumentarac Dubina dva, istinsko interesovanje poznavalaca, ali i pitanje koje se nameće ljudima iz regiona: kako objasniti strancima da je državni posao Srbije bio ubijanje civila, baš kao i prikrivanje tragova zločina vojske i policije. Kako u Sarajevu prevesti sintagmu “humano preseljenje”, kada se ona uvek svede na prenos kostiju i prikupljanje podataka za identifikaciju mrtvih. Teško, ili umetnošću.

Kliker kao lozinka

Ekipa filma Teret je pokušala i uspela. A nakon prve projekcije i razgovora sa akterima, nametao se zaključak da niko od njih nije u Teretu slučajno, da su svi svesni rizika za vlastite karijere, odnosno da su želeli baš takve uloge (Postojao je i otpor od strane kolega. Mislila sam ako govorim istinu i imam za to dokaze, neće biti onih koji će misliti drugačije, ili to pokušavati da ospore. Ipak, snimanje ovog filma me je u tome razuverilo - Tamara Krcunović, glumica).

Kada je pričom autor sve već pripremio za flešbekove u kojima razularene državne bande ubijaju civile, za pijane, prljave četnike, za vrisak žena i dece, odgovor o težini tereta donosi vešt rediteljski citat, kliker-staklenac koji će se, uz zvuk koji podseća na tenkovske gusenice, otkotrljati do ruke glavnog lika Vlade, vozača monstruoznog sadržaja. Kliker, baš kao oni iz svedočenja Sarande Bogujevci, koji su se poslednji put zakotrljali u Ulici Rahmana Morine, 28. marta 1999, prilikom pretresa njenog petogodišnjeg brata Špetima, opasnog teroriste. Deteta kome su “Škorpioni” koji trenutak kasnije razneli glavu rafalima automatskog oružja. 

A ima u filmu, ko u pravom ratnom, i pucnjave, i topova, aviona, svetlećih metaka protvvazdušne odbrane, u toku je intervencija NATO, savršeni paravan za progon, ubijanje, pljačku Albanaca, za etničko čišćenje i za posao koji obavlja Vlada.

Šta je “Tjentište”

Glavni je lik vlasnik upaljača sa gravurom “Tjentište, 1943-1958.”, uspomene od oca, učesnika Narodnooslobodilačkog rata, artefakta oko kojeg teče bočna linija pripovedanja, koja će prerasti u glavnu poruku, nimalo optimističnu. Šta je “Tjentište”, ne znaju dva zanemarena, vaspitno zapuštena klinca dok merkaju svoj plen, ukradeni upaljač, baš u Spomen parku Popina, kod spomenika u narodu prozvanog “Snajper”, poslednjeg memorijalnog rada Bogdana Bogdanovića. I šta ostavlja Vladina generacija svojim potomcima, potomcima partizana – saučesništvo u zločinu, u šta god on bio ogrnut.

Tu se vraćamo na tešku bolest, ovde već dijagnosticiranu; gledaoce u Sarajevu je zanimalo zašto je u Srbiji film koji nije imao nijednu projekciju etiketiran kao antisrpski.

“Nakon zadnjih deset godina u većini filmova u kojima sam glumio smo pokušavali da otvorimo istinu na ovim područjima. Povraća mi se na to nakon deset godina jer je situacija sve gora i gora. I da, bitno je ovo što radimo jer je jedino moguće za nas koji radimo da radimo ovako. A sad,  šta će biti s nama, hoće li nas pobiti, ili ćemo ovo sve preživjeti nemam pojma. Ovo je način koji živim. A često se pitam za koga ovo sve radim. Za sada i dalje vidim situaciju u kojoj fašisti i radikalisti divljaju ovim prostorima. Mi nećemo, barem ja neću odustati od ovoga. Jebaću im majku do kraja. Ovo mi je postalo mučno. Ja sam životni optimista ali mi je muka od svega. Mi smo kao neki ilegalci koji su getoizirani i kojima je sve manji i manji prostor djelovanja barem na ovim područjima. Jer ako se baviš nečim i baviš se onako kako se trebaš baviti onda nisi prihvaćen. Čak ridikulozan, jer ne radiš onako kako sistem očekuje”, rekao je Leon Lučev nakon prve projekcije.

Navodni ljudi o navodnim grobnicama

Kakav li će biti novembar u Srbiji, fakat, neki će se lekovi više prodavati (protiv grčeva, kažu, valja i kamilica, od nane možeš i da se uradiš), Teret se prebacuje u Srbiju, očekuje se projekcija u blizini (desetak kilometara) masovne grobnice. Leon Lučev rekao je novinaru XXZ da se tek očekuju “panika i krpljenje iluzija”, odnosno da “ni nacionalisti nemaju šanse protiv ovako belodane istine”.

Ognjen Glavonić podseća, pak, na činjenicu da se u Srbiji i dalje govori i piše o “navodnim masovnim grobnicama”.

“Ljudi koji to pišu su pored nas, mi jedni druge blokiramo u radu i u širenju istine. Želim da ovaj film posluži budućim generacijama kako se na ovim prostorima zločini ne bi ponavljali”, kaže reditelj.

A istina o kojoj govori nikada neće biti priznata; zar bismo inače govorili o tome da su masovne grobnice navodne. Posle ubijanja, zakopavanja leševa, otkopavanja, prevoza u Srbiju, ponovnog zakopavanja, pa ponovnog otkopavanja, Potom forenzičke analize i predaje posmrtnih ostataka porodicama na graničnom prelazu Merdare. U posao prikrivanja, podsetio je nakon projekcije Nemanja Stjepanović, izvršni direktor Fonda za humanitarno pravo, bilo je uključeno najmanje 110 osoba čiji je identitet poznat.

U redu, manijaci, znamo šta ćete da pitate, znamo kako funkcioniše vaša bela masa: zašto baš sada. Zanemarimo načas kontra pitanje – zašto ne sada.

Evo zašto i sada i bilo kada: ’’Prikrivanje leševa kao dokaza zločina naredio je tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević”, presudio je Haški tribunal.

I dalje vam nije jasno: "Nažalost, Miloševićeva verovatno dobra namera da zaštiti srpske interese, pretvorila se u dobrom delu u svoju suprotnost iz mnogo razloga, stranog faktora, slabe ekonomije u to doba... zato ne može da nosi zasluge, iako je nesumnjivo želeo dobro svom narodu", izgovorio je Aleksandar Vučić (Politika, 18. avgust). 

Masovna grobnica bila je u Batajnici, korak-dva od Terazija. Da je na Terazijama, da je svakoga dana zaobilazite, vi i ostali  koji veruju u iluziju, gospodo primitivni šupljoglavci, našli biste odgovor na pitanje šta je ispod asfalta. Baba Rogina pećina, zašto ne.

Ili, “navodna” pećina. 

Oceni 5