Najvitalnije pravo je pravo da volimo i budemo voljeni
Emma 01 S

Photo: libcom.org

Kvir anarhizam: Kultne ikone LGBTIQ+ pokreta

I dok danas mejnstrim LGBT grupe kroz svoj aktivizam samo potvrđuju kapitalističke obrasce koji počivaju na odnosima moći i nejednakosti, anarhistički prvaci su pitanja seksualnog oslobođenja tretirali kao fundamentalna za projekat ljudske emancipacije.

To je značilo da odnosi među ljudima više neće biti definisani razlikama u moći ili fiksnim rodnim ulogama, što je moguće samo kroz socijalnu revoluciju, kao sredstvo LGBT oslobođenja. Na primer, savremeni zahtevi za istopolnim brakovima u suprotnosti su sa ciljem anarhističkih delatnika, koji su želeli da unište brak kao instituciju koja je legalizovala rodne razlike i uvela državu u privatni život pojedinaca.

Osnovna anarhistička postavka bila je da pojedici mogu biti istinski slobodni tek kada prestane mešanje u njihove živote bilo koje vrste vlasti ili autoriteta – političke, socijalne, kulturne…

EMA GOLDMAN (1869 – 1940)

Emma Goldman, „jedna od najopasnijih žena u SAD“, kako ju je krstio Edgard Huver, prvi šef FBI, je bila poznata po svom političkom aktivizmu, pisanju i govorima. Odigrala je ključnu ulogu u razvoju anarhističke političke filozofije u Severnoj Americi i Evropi u prvoj polovini 20. veka.

Rođena u Kovnu u Ruskom carstvu (današnji Kaunas, Litvanija), Goldman je emigrirala u SAD 1885. godine i živela u Njujorku, gde se pridružila rastućem anarhističkom pokretu 1889. Goldman je postala pisac i poznati predavač anarhističke filozofije, ženskih prava i socijalnih pitanja, privlačeći hiljade ljudi

Takođe je bila otvoreni kritičar predrasuda prema homoseksualcima. Njeno uverenje da bi se socijalno oslobođenje trebalo proširiti na homoseksualce i lezbijke bilo je gotovo nečuveno u to vreme, čak i među anarhistima. Kao što je napisao nemački seksolog Magnus Hiršfeld, „bila je prva i jedina žena, zaista, prva i jedina Amerikanka koja je preuzela odbranu homoseksualne ljubavi pred širom javnošću“.

U brojnim govorima i pismima branila je pravo homoseksualaca i lezbejki da vole kako žele i osudila strah i stigmu povezanu sa homoseksualnošću, čvrsto verujući da je „najvitalnije pravo pravo da volimo i budemo voljeni“.

Goldman je napisala u pismu Hiršfeldu: „Čini mi se da je tragedija da su ljudi drugačijeg seksualnog opredeljenja uhvaćeni u svetu koji pokazuje tako malo razumevanja za homoseksualce i tako je surovo ravnodušan prema različitim gradacijama i varijacijama roda i njihovom velikom značaju u životu.“

Rečima koje još uvek stoje tačno gotovo vek kasnije, Goldman je u eseju iz 1923. godine napisala: „Savremena žena više nije zadovoljna time što je voljena od strane muškarca; ona traži razumevanje, drugarstvo; želi da bude tretirana kao ljudsko biće, a ne kao objekat za seksualno zadovoljstvo. A pošto muškarac u mnogim slučajevima ne može ovo da joj ponudi, ona se obraća sestrama.“

ALEKSANDAR BERKMAN (1870 – 1936)

Aleksander Berkman je bio rusko-američki anarhista i autor. Bio je vodeći član anarhističkog pokreta početkom 20. veka, poznat po svom političkom aktivizmu i pisanju.

Berkman je rođen u Vilni u Ruskom carstvu (današnji Viljnus, Litvanija) i doselio se u Sjedinjene Države 1888. godine. Živeo je u Njujorku, gde se uključio u anarhistički pokret. Bio je ljubavnik i doživotni prijatelj Eme Goldman. Berkman je 1892. godine, neuspešno pokušao da izvrši atentat na biznismena Henrija Kleja Frika, zbog čega je odležao 14 godina zatvora. Njegovo iskustvo u zatvoru bilo je osnova njegove prve knjige „Zatvorski memoari jednog anarhiste“.

Tokom svog ranog zatočeništva, Berkman je ispitivao da li se dva muškarca mogu voleti. Bio je svestan da su se incidenti silovanja ili pokušaja silovanja događali skoro svake nedelje. Prema Berkmanu, dve vrste veza su cvetale u zatvoru: jedne vođene razlikom moći i druge zasnovane na uzajamnoj ljubavi. Berkman zagovara ove „ilegalne odnose“ kao „vid otpora zatvorskom okruženju koje slama duh“. Nudeći pozitivan model homoseksualne ljubavi, Berkman je na taj način otvorio put ka reinterpretaciji istopolnih želja. Zanimljivo je da Berkman pre svog zatvorskog iskustva ima odbojnost prema homoseksualnosti, ali nakon što je doživeo homoseksualno iskustvo sa jednim od svojih zatvorskih kolega, on menja stav.

Nakon puštanja iz zatvora, Berkman je nastavio predavanja na temu „Homoseksualnost i seksualni život u zatvoru“ koja su predstavljala apel za toleranciju i bolje razumevanje različitih izraza erotske želje. Berkmanova homoseksualna politika odražavala se njegov pogled na etiku seksualne želje. U svojim predavanjima tvrdio je: „Ne možeš suzbiti ono što nije moguće, a pravljenje zločina iz erotske želje je surovo i sigurno će propasti.“ Ne može se regulisati osnovna ljudska potreba za emocionalnom i fizičkom naklonošću. Ova pozicija odražavala je osnovnu anarhističku doktrinu.

DŽON VILIJAM LOJD (1857 – 1940)

Lojd je oštro kritikovao patrijarhat i seksualnu posesivnost i isključivost. Razvio je koncept koji je nazvao „Veća ljubav“. Kao što je napisao 1929. godine: „U svojim kasnijim dvadesetim godinama začeo sam najlepši ideal celog svog života, onaj koji mi je ostao od tada, tokom svih godina i za koji smatram da je moja posebna poruka čovečanstvu moje jevanđelje i proročanstvo za budućnost. „Veća ljubav“ bi bila stanje ljudske ljubavi i polnog odnosa, u kojem bi svako ljudsko biće odraslog doba, muško ili žensko, imalo centralnu ljubav, druga koji bi u odanosti, nežnosti, pouzdanosti i kondiciji ispunio mesto partnera u monogamnim idealima, izuzev što bi se očekivalo da svaki partner u ovom savezu, takođe, ima jednog ili više bočnih ljubavnika. Njihova se naklonost možda ne bi izražavala seksualno, ali to mogu učiniti bez ikakvih socijalnih iznenađenja ili prekora, a verovatno bi to činili, bar u određenim vremenima. Čitava ova grupa koja bi sa ljubavlju i duhovno formirala „ljubavnu porodicu“ ili „ljubavnu grupu“, društveno priznatu i odobrenu kao takvu, ali na bilo koji način pravno nevezanu. Ali kako bi svaki bočni ljubavnik takođe imao centralnog ljubavnika, jasno je da bi ove ljubavne grupe bile vrlo usko povezane i isprepletene…“

Kao istaknute na polju anarhističkog LGBT aktivizma, treba pomenuti i Bendžamina Takera, Leonarda Abota, Džona Henrija Mekeja, Adolfa Branda (pokrenuo prvi gej magazin na svetu „Der Eigene“, 1896 – 1932), Ota Grosa, Daniela Gerina…

Svi oni polaze od najosnovnijeg anarhističkog stava da je država nepotrebna i da ne bi trebalo da ima bilo kakvu ulogu u regulisanju ili diktiranju normi za međuljudske odnose ili određivanju ko može pristupiti osnovnim pravima i uslugama. Anarhisti potvrđuju pravo LGBT populacije da određuje sopstvene odnose i porodične strukture van legalnog braka i dovodi u pitanje ideju da postizanje državnog priznanja odnosa putem braka treba da bude primarni trenutak u ličnom životu i intimnim odnosima.

U delu „Duša čoveka u socijalizmu“, Oskar Vajld se strastveno zalaže za egalitarno društvo u kome svi dele bogatstvo, upozoravajući na opasnosti autoritarnog socijalizma koji bi slomio individualnost: „Priznavanje privatne svojine je zaista naštetilo individualizmu i pomračilo ga, zamenjujući čoveka onim što poseduje. Individualizam je tako dospeo na stranputicu. Cilj mu više nije bio rast, nego dobit. Tako je čovek pomislio da je najvažnije imati, a nije znao da je najvažnije biti. Istinska savršenost čovekova ne leži u onome što poseduje, već u onome što jeste. Privatna svojina skrhala je pravi i uspostavila lažni individualizam.“

Kasnije je izjavio: „Mislim da sam više nego socijalista. Verujem da sam nešto kao anarhista.“

Anarhisti veruju u svet bez privatnog vlasništva u kojem naši intimni odnosi nisu sredstvo za očuvanje ili sticanje prava, bogatstva ili privilegija. Sistemi privilegija koje sankcioniše država podržava seksualno ugnjetavanje. Umesto da tražimo uključivanje u ove sisteme, potrebne su kolektivne borbe za samoopredeljenje i okončanje uslova koji stvaraju ugnjetavanje i učvršćuju heteroseksualnu nadmoć.

Svi ljudi bi trebalo da budu slobodni da određuju svoje odnose i porodične strukture bez državnog uplitanja. Sloboda za LGBT osobe neće doći putem prava koja im dodeljuje država, već kroz kolektivnu borbu za oslobođenje koja dovodi u pitanje osnovne uzroke društvenih nevolja.

Tekst objavljen u magazinu Optimist

Oceni 5